Tomislav Peternek, majstor fotografije: Poslednje putovanje Plavog voza


Bila je jesen 1984, kada je u izdanju beogradskog SKC-a objavljena prva monografija novinske fotografije Tomislava Peterneka. U njoj je bilo sabrano najbolje od onoga što je čuveni fotograf snimio u prethodnih 30 godina. Tim povodom, dao je intervju časopisu Duga, u kojem je, kao svedok brojnih istorijskih događaja i previranja, otkrio niz zanimljivih detalja iz prošlosti...

"Cilj mog rada bio je i ostao da razbijem tabu da je novinska fotografija druga klasa, ili da se njoj ne može priznati likovna vrednost. To, ipak, zavisi samo od toga ko je iza aparata"

Više od dve decenije imamo mogućnost da se na stranicama "Borbe", "Sporta i sveta", "Mladosti" i "Nin-a" susrećemo sa autentičnim fotografijama jednog od najistaknutijih predstavnika struke - Tomislava Peterneka.


Tomislav Peternek
Dobitnik domaćih i međunarodnih priznanja, učesnik mnogobrojnih izložbi fotografija, u poslednje vreme i onih na kojima se izlaže podvodna fotografija, ovaj će autor ostati zapamćen kao predstavnik „modernističke" struje koja je početkom šezdesetih raskrstila sa "socrealističkim" pristupom u fotografiji i okrenula se „lajka" formatu, grubom zrnu i prevazilaženju upotrebe blica.

Njegova neprekidna borba da novinskoj fotografiji ospori prolaznost i ukaže na njene izvanredne mogućnosti svedočenja i dokumentarnost, upravo kulminira ovih dana — izlaženjem monografije novinske fotografije (u izdanju Studentskog kulturnog centra), prvom te vrste na ovim prostorima.

* Šta će u njoj biti zastupljeno?

— Slovenci su do sada napravili dve monografije, Kerblerovu i Žnidaršićevu, a u Zagrebu je Mladen Tudor sam finansirao svoju monografiju. Te su mi knjige pokazale da se treba čuvati nekih zamki od kojih je najočiglednija mešanje novinske fotografije sa onom koja se pojavljuje na izložbama. Odlučio sam se da napravim izbor isključivo novinske fotografije.

Publicista Nikola Milovanović, reče mi jednom: „Pobogu, Tomo, toliko si radio, bio bi red da objaviš knjigu". Zagrejao sam se, stupio u razgovor sa mnogima, međutim, niko od izdavača nije imao razumevanja, valjda zato što u tome nisu videli prođu. Objavljivane su doduše knjige o fotografiji kao ona "Ja paparaco" ili Eterovićeve monografije gradova, ali, to je biznis druge vrste. To nema veze sa novinarstvom, mada ima svoju vrednost.

Mene su, međutim, zanimale isključivo teme koje sam radio u novinarstvu. Došao sam nekako u kontakt sa Slavkom Timotijevićem, urednikom galerije „Srećna nova umetnost" Studentskog kulturnog centra, i on je pokazao veliko interesovanje da se monografija pojavi. Mogu reći da nije bilo SKC-a i njihovog izuzetnog požrtvovanja da nađu novac, jer su i oni bez para, knjige ne bi bilo.

Biće to, na žalost, tek prva monografija novinske fotografije u Srbiji. Na žalost, morali bismo svi skupa da učinimo nešto mnogo ranije da se objavi monografija pokojnog Ace Simića, nekadašnjeg dvorskog fotografa, a kasnije urednika u „Borbi". Ili bar Marjanovićeva, ili generala Orovića.

Moja monografija obuhvatila je period od trideset godina unazad. Inače, knjigu je dizajnirao Jugoslav Vlahović, Slavko Timotijević je napisao predgovor, a recenzenti su Milan Vlajčić i Ješa Denegri.

* Kada je pocelo vaše druženje sa fotografijom, posebno sa novinskom fotografijom?

— Četrdeset osme godine u Vinkovcima, mom rodnom mestu, prvi put imam fotografski materijal u ruci, bolj rečeno fotografski papir. Išao sam u gimnaziju i paralelno radio u jednom bioskopu kao kino-operater. Uvek me je interesovala fotografija. Majka nije imala novca za aparat, otac mi je rano umro, 1945, ali mi je nabavila malu ploču, ramicu, u kojoj su se kontaktirali negativi, i nešto papira.

Kragujevac, praćenje utakmice (1954)
Nisam znao ni za razvijač, ni za fiksir. Papir bih izložio suncu i nakon dugog osvetljavanja dobijao sam sliku, koja je, međutim brzo nestajala, papir je sivio, da bi postao crn. Zato sam slike nosio u mračnu sobu, sakrivao ih i tako bi one trajale duže.

Pošto je majka videla da sam se zaludeo, dobijam foto-aparat na ploče i počinjem da fotografišem. Dugi niz godina pravim samo kontaktne kopije — to je tadašnji moj domen u fotografiji. Prekretnica nastaje po služenju vojnog roka u Kragujevcu, gde i ostajem da radim u maloj fabrici radio-aparata „Šumadija".

Učestvujem na međuklupskoj foto-izložbi gde prvi put pravim i izlažem slike trideset sa četrdeset. Počinjem intenzivno da izlažem po gradovima Jugoslavije i šaljem slike u inostranstvo. List „Svetlost" me zapaža i poziva da radim kao foto-reporter. Nakon dve godine dolazi do konkursa u „Borbi" i ja prelazim u Beograd.

Bio je tamo jedan čovek koji je mnogo uticao na mene, koji mi je imponovao, jer bio je školovan, civilizovan i kulturan — Aleksandar Simić! On mi je bio prvi šef, a zamenik mu je bio Nikola Bibić. Tu negde i počinje rivalstvo između njih dvojice.

Odlaskom Ace Simića u penziju, mnogo sam izgubio. On nam je svima bio kao otac. Savetovao nas je i nije bilo nikakvih pakosti, koje smo kasnije iskusili od ostalih. Radio sam u jedinstvenom foto-odeljenju, bilo nas je dvanaest. Zvali su nas dvanaest apostola. 

Ujutro bi okretali makaze da vidimo ko plaća kafu. Posle toga pozvao me je „Sport i svet" i tamo sam urednik fotografije. Bio je to list koji širi vizuelnu kulturu. Imao je velike naslovne strane, slikali smo lepotice, provodili prve izbore za „mis" u našoj zemlji.

Uvek smo strepeli da će jednog dana zabraniti izbor lepotica i sve skupa, što se kasnije, ruku na srce, i dogodilo. Kasnije, kada je „Nin" krenuo, zove me Frane Barbijeri i kaže:

 „Znate, mi ovde imamo mnogo fotografa, svi oni o sebi misle najbolje, ali ja nisam zadovoljan. Vi mi odgovarate i ako ste za to, pređite kod nas". 


Daliborka Stojšić, Miss YU 1968
Svima nam je u „Borbi" san bila ta „Politika". Svi smo mislili da je ona nešto drugo. Tek kasnije, shvatio sam da je sve isto i da nema nikakve razlike.

* U međuvremenu radite za „Mladost", gde se afirmišete kao pobornik „nove fotografije" i zajedno sa nekolicinom autora prevazilazite dotadašnji „socrealistički" pristup u fotografiji!

- Slavko Timotijević je napisao u predgovoru knjige: „Posle rata bio je toliko jak uticaj socrealizma da se tačno znalo šta se može objaviti, a šta ne". Moglo se objaviti samo ako je radnik veseo, nasmejan, ozaren, ako je sve u poletu, ako je sve u maniru "beli golub iz ruke ide". Mnogi, pa i ja, nalazili smo utehu u kompoziciji, u zlatnom rezu, u fotografijama sa senkom, portretima koji drugačije izgledaju — sve to, normalno, na izložbama.

Tako se i razvila kod nas velika izložbena delatnost preko foto-klubova. A znalo se, u novinama radiš ono što novine — objavljuju. Ali, kada me je Stanko Vrzić pozvao u „Mladost" i kada sam tamo počeo da radim kao urednik fotografije, sve se menja. To je period kad Ivo Eterović, Mladen Tudor, Petar Jović i ja potpadamo pod uticaj „Magnumove" grupe koju vodi Kartje Breson. Sastajemo se u Splitu, Zagrebu... kao četiri stvarno zajapurena čoveka. Nastojimo da imitiramo fotografije „Magnumove" grupe i ubacujemo ih kod nas u štampu.

Znači: lajka format, grubo zrno, bez blica. Tada se u našim novinama radi isključivo sa „rolerfleksom", bez teleobjektiva, filmom šest-šest, što fotografe sputava u izražavanju. Ali mi uspevamo da promenimo stvari. Tudor radi u „Vjesniku", Ivo u „Frontu" i „Narodnoj Armiji", ja sam u Beogradu, a Jović u „Slobodnoj Dalmaciji". 

Malo po malo, ulazimo sa maloformatnom kamerom u novine. Ne mogu poreći da se tada sport već snimao takvom kamerom, ali isključivo sport. Politički događaji i takve stvari, ne. Uporedo sa tim, nastavljam da izlažem fotografiju i jedan sam od najmladih majstora jugoslovenske fotografije u nas. Dobijam i međunarodna priznanja.

* Često se polemiše da li je fotografija umetnost ili ne. Koji je vaš kredo kad je novinarska fotografija u pitanju i kako gledate na sve veću zloupotrebu fotografije u svetskim razmerama?

- Fotografija kao finalni produkt u novinama zavisi od političkog opredeljenja zemlje, društva ili bar glavnog urednika, od ekonomskih faktora... Mnogo ima uticaja bitnih za fotografa, ali on mora da bude pošten. Mora da snimi sve što se dešava, a da objavi ono što mu prihvate. Ali, on mora registrovati sve i dati do znanja, truditi se da fotografije jednog dana objavi, ili bar da razglasi da one postoje, da ljudi računaju sa njima, da bi, sutra kad prode euforija, zapaljivo vreme, histerija, kada se sve smiri, istoričari došli u situaciju da im takva fotografija znači kao dokument i da bi mogli da je analiziraju i vide šta je zaista bilo.


Zemljotres u Skoplju (1963)
Pričalo se, na primer, da je bilo i ovakvih i onakvih parola za vreme „Crvenog univerziteta". Sva sreća, ja sam taj period i te događaje snimio i evo, „Nin" je sada to objavljivao uz feljton i videlo se koje su to parole: odgovornost na svim nivoima, odgovornost svakog pojedinca, samoupravljanje na svim nivoima ...

Ako nema fotografije, onda se može komotno reći da neko nešto izmišlja i da neko nešto farba u istoriji. Ali, ako postoji fotografija, a prepoznaje se da li je foto-montaža ili ne, i sa kakvom je namerom rađena, onda je to jak dokument.

Bio sam prisutan u Ženevi, na Salonu automobila pre par godina. Imam seriju slika kako se Japanci ponašaju: u svaki auto ulaze unutra, slikaju pedalu za gas, svetlo koje osvetljava auto iznutra, sve, sve . . . Vraćaju se nazad u svoju industriju, modifikuju i rade dalje.

Zaista fotografija može da se koristi u razne svrhe. Poznato je da su u Sovjetskom Savezu za vreme Staljina pravili montaže fotografija da bi ovaj bio nešto viši, da se ne bi videlo da je najniži u Politbirou.

Poznato je da, kako bi ko izgubio funkciju i položaj, da su ga isecali. Toga je bilo i kod nas. Na žalost.

Ne vidim neke bitne razlike između sada i onda u novinama, ali mislim da je došlo vreme veće slobode izražavanja u objavljivanju fotografija. Ja sam pokušao, i za to dobio godišnju nagradu Saveza novinara, da sve postignem novinskom fotografijom. 

Radim ja i reklame, i podvodnu fotografiju, od četrnaest samostalnih izložbi bilo je i nekoliko eksperimentalnih, slikao sam i Dunav i Savu, izmaglice, puštam sebi ta zadovoljstva, međutim cilj mog rada je da razbijem tabu da je novinska fotografija — druga klasa. Ili da se njoj ne može priznati likovna vrednost. To ovisi samo od toga ko je iza aparata.

* Kažete da je došlo vreme veće slobode izražavanja u objavljivanju fotografija kod nas. Kako onda komentarišete, „Ekspres politika" je o tome u nekoliko napisa obelodanila, vaša hapšenja na Kosovu?


Mladi Jugosloveni (1988)
- Ja mislim da su me tamo hapsili jedno četiri puta. To me je jako nerviralo. Dođeš u inostranstvo, prijaviš se nekom forumu, dobiješ bedž ili novinarsku kartu, dođeš na front, dođeš u rat, dobiješ vojnu press kartu i — radiš. A ovde, dođeš na Kosovo, u Jugoslaviju, izvadiš aparat i oni te odmah, kako oni kažu "privedu". Izvinite, to je hapšenje! To privođenje je u jednoj situaciji za mene bilo čak i zavrtanje ruke. Uveli su me u „maricu" kao nekakvog špijuna.

Rekao sam kasnije u Sekretarijatu za informisanje: „Žalosno je da moram da slikam krišom, ili da moram da prevarim milicionera da bih uspeo da snimim". Događaji na Kosovu bacili su najcrnje svetlo na mogućnost rada novinara i fotoreportera u ovoj zemlji. Verujte mi, tako nešto nisam nigde doživeo. Šta ti sad meni ne daš kao Jugoslovenu da slikam, a znaš da je u „Šternu" izašla velika reportaža sa samih događaja.

Znači, ono ti je odgovaralo da se objavi, a u Jugoslaviji ti ne odgovara. Na godišnjicu prvih demonstracija, Matija Kokovič, ja i još jedan kolega, razmestili smo se po Prištini na tri mesta gde su se očekivale demonstracije. Odlučili smo da radimo zajedno, bez obzira na naše redakcije i da najzad objavimo fotografiju. 

Matija je skrivenim aparatom ispod mantila uspeo da snimi demonstracije koje su se pojavile baš tamo gde je on bio. Telefoto mašinom iz Niša, gde smo mi poslali film, emitovan je snimak Tanjugu — tako je najzad objavljena slika. Praktično, bavili smo se špijunažom.

* Šta se na fotografiji ne vidi? Kakve se stvari događaju iza foto aparata?

- Na fotografiji se ne vide stvari koje čovek preživi. Recimo, pre nego se u Karađorđevu održao sastanak na kome je raščiščeno sa hrvatskim nacionalističkim krugom, u šestom mesecu bila je sednica Centralnog komiteta SK u Saveznom izvršnom veću. Kada smo došli tamo, rekli su nam da je sednica zatvorena, da nije za slikanje. Svi su otišli, ali ja sam ostao u bifeu u hodniku, jer, računao sam, bar da ih slikam kad izađu vani na pauzu. Biće u grupama, jer na koncu i oni su obični ljudi.

Hteo sam da poslikam te grupe, pa kasnije nek istorija pokaže šta je bilo tog dana, ili šta je koja grupa učinila. Ubrzo je Tito izašao, sam, ađutant mu prilazi i pripaljuje cigaru. Ja slikam, a oni su zbunjeni, jer su mislili da više nema fotografa.

Tito i Savka Dabčević Kučar
Išao sam kraj Tita i gledao sam u njega. Odjednom vidim u kadru Savku kako ga kao zmija gleda. Pala je replika, ona je nešto rekla, a Tito se na to vratio nazad i počeo rukom da joj objašnjava. Već na sledećoj slici ona se sa rukom na srcu pravda. Te su slike već objavljene i sada ih opet u knjizi objavljujem.

Ili, recimo, demonstracije ispred belgijske ambasade u Beogradu povodom ubistva Patrisa Lumumbe u Kongu, početkom 1961. godine. Jedna od tih slika biće i na naslovnoj strani. Snimio sam gušanje policije i studenata, koje je nastupilo po, na kraju krajeva, ipak dogovorenim demonstracijama. Sve se znalo.

Poslan sam pred ambasadu dok su još ljudi odlazili na trg Marksa i Engelsa na miting. Znalo se da će masa posle doći ispred ambasade i da će tu protestvovati. Ali, nije se znalo da će se masa oteti kontroli. Slikao sam sve: kako diplomate šetaju onako nervozni u zadnjem dvorištu, kako portir prima telegrame kroz tek odškrinuta vrata, kako domar zatvara gvozdene žaluzine.

Samo je, dovraga, jedan auto ostao pred ambasadom. Kasnije ga je masa prevrnula i zapalila. Ali kada su počeli da ulaze u ambasadu i da bacaju zapaIjene papire, major milicije je izvukao pištolj da bi to smirio. Kako je masa pristizala, ja sam se popeo na jedan od dva kamiona koji su tu bili parkirani kao barikade. Vatrogasci su uperili šmrkove u demonstrante i u trenutku kada sam naslikao ovu fotografiju — momka koji trči kroz mlaz vode, pita me jedan milicajac koji je isto bio na kamionu: "Za koga ti radiš"?


Pred belgijskom ambasadom (1961)
U to vreme svi smo nosili montgomerije i šešire sa širokim obodom. Bio sam tu na zadatku, radio sam za "Borbu" i ja kažem: za B . . . kako sam izgovorio slovo „b", on mene opali pendrekom i ja sletim dole sa tog kamiona. Sva sreća da je "montgomeri" postavljen, pa je to ublažilo udarac. Kasnije su mi oduzeli filmove, a mnogo kasnije i vratili. Te sam fotografije objavio u „Večernjim novostima".

Inače, uvek sam bio korektan, nikada nisam bio odstranjen sa snimanja, pazio sam kako se oblačim, vodio sam računa o protokolu. Jedini put sam prekršio protokol u Ljubljani, dok sam tri meseca čekao da vidim kakav će biti ishod predsednikove bolesti. I desilo se, eto, da sam bio u Beogradu kada je umro.

Brzo se kolima vratim iste noći u Ljubljanu. Slovenci, međutim već napravili raspored, kažu: drugovi, možete izabrati jedno mesto sa kojeg ćete slikati. Čekati tri meseca, plaćati hotel i na kraju biti bez slika - to je grozno. I onda sam ja tu nešto manipulisao, uglavnom, stigao sam sa gardijskom ekipom do železničke stanice. Tu vidim kolonu, slikam, bio sam zadovoljan. Međutim, onda su izašli pukovnici JNA, pa su rekli političarima da još ostanu dok se to sve učvrsti i vidim da imam još vremena da nešto uradim.

Obazrem se i vidim na predzadnjem vagonu otvorena vrata. Znao sam da je to kušet za gardiste i ja mrtav-ladan, bez bedža, bez ičega, ušetam u Plavi voz. Tako sam došao do Beograda, i to se pokazalo kao jako dobro. Sve fotografije koje su napravljene uz put su moje. Prema tome, da nisam to uradio na svoj način ne bi bilo tih fotografija za istoriju. Verovatno, da je Tito bio živ, to ne bih uradio, ali sam mislio da je zadnji trenutak i da treba da pokušam da napravim što više.

* Danas se foto-reporteri žale na loš tretman tehničkih urednika, kažu da su slabo plaćeni i da fotografija u novinama nema ono mesto koje zaslužuje. Da li se slažete sa tim?

- Ja se nikada nisam žalio na tehničke urednike. Mislim da je u pitanju komunikacija. Uvek sam uspevao da sa tehničkim urednicima održim jedan nivo. Nisu oni svojeglavi ljudi. Morate i vi biti fleksibilni. Jednog dana njemu se pojavi rupa na dva stupca i onda se fotograf mora prilagoditi, uostalom, kao i novinar kad mu odrede dva i po stupca.

Peternek (Duga, 1984)
A kad jednom dođe do konflikta izmedu tehničkog urednika i fotografa, onda će, normalno, fotograf stradati. Istina je da postoje listovi koji ne cene fotografiju, to se vidi po samom listu. Ali, istina je i da trenutno nema ambicioznih fotografa, koji se bore, a za svaku stvar mora da se bori. Za svaki položaj u ovom društvu. Nije to puka borba, već fer-plej borba, ko će bolje.

Mora da postoji takmičarski duh. Danas je previše fotografa zaposleno u novinskim kućama - tek tako. Većinom su to sinovi nekoga ko je i sam bio novinar, često pokojni novinar, pa ga je redakcija iz sažaljenja uzela. Uzmite zatim prosek, pa vidite koliko je fotografa školovano, ili, koliko se samo uspelo školovati? Jako malo!

Meni su se mnoge kolege smejale što sam uporno izlagao na izložbama. To je svakako finansijski gubitak, svaka izložba mnogo odnosi, ali donosi novo iskustvo, napredak i na koncu pomaže stvaranju imena, autoriteta u toj oblasti. Ne može znanje i autoritet da dođe ni po ocu ni po majci, ni po nasledstvu, nego to moraš sam, a pogotovo ako nisi nikakvu fotografsku školu završio.

* Da li je i to jedan od razloga što ste se odlučili da pri Institutu za novinarstvo budete mentor na kursu fotografije?

- Kada sam ispratio prvu klasu u Institutu za novinarstvo, pošto sam znao da će biti priča od kolega, organizovao sam izložbu diplomskih radova. Mladi su naučili i teorijsko i praktično znanje, naučili su da pišu legende, naučili su sve o tehničkom prelomu. Izvinite, malo je takvih foto-reportera danas zaposleno. 

Svima smo poslali pozivnice, da vide šta je ta grupa uradila, da se oceni da li takvo školovanje treba ili ne. Nijedan fotoreporter iz Beograda nije došao na izložbu! Iz ljubomore... iz straha? To je ono što ne mogu da razumem . . .

razgovarao: Milorad B. Lisinski (Duga, 1984)

sve fotografije: © Tomislav Peternek


Podržite Yugopapir na društvenim mrežama :-)