Oktobar 1979: Nepoželjna ili
ne, pornografija se odomaćila u našim bioskopima, gde je
distributeri krčme pod "obrazovnim" ili "pedagoškim"
izgovorima. Najnoviji primer tog licemerja je zapadnonemački film
"Istinite priče"...
Odeljenje srednje škole, negde u
Nemačkoj. Učenice raskopčane, razgaćene, razuzdane ... Umesto o
Schilleru, sanjaju o snošaju sa profesorom fiskulture, a kad do toga
i dođe, siroti pedagog, dobar čovek u godinama, ostaje odran,
iscepan i seksualno iskorišćen. Ali, ništa od njegovog zasluženog
odmora:
curice hoće još, još, pa ponovo! Sa njim, profesorom
veronauke (dražestan popa), momcima iz susednog razreda,
gastarbajterima koji popravljaju kupatilo, profesorkom ...
Rade to neumorno, gotovo dva sata, pred
publikom u bioskopima Beograda i drugih gradova u Jugoslaviji. Film
koji predstavljamo zove se "Istinite priče", a najavljuje
se kao poučna priča o seksualnim problemima mladih u srednjoj
školi, kao delo u kome učestvuju "mladi ljudi, njihovi
roditelji i nastavnici".
Na stranu što su "mladi"
ljudi pomenuto životno doba odavno napustili i što su "devojčice"
iskusne zvezde desetorazredne nemačke porno-industrije. Važnije je,
ovom prilikom, napomenuti da se "Istinite priče" prikazuju
u našim bioskopima samo zahvaljujući etiketi "pedagoškog
filma" (nećete verovati!) kojom se prikriva zapravo
pornografija najgore vrste.
U tome je "štos": godinama
već pornografija (ne erotika) u našim bioskopima oseća se "kao
kod kuće" i tako se zahvaljujući opštem licemerju kad su
takve stvari u pitanju snalažljivosti distributera i spremnosti
zapadne porno-industrije da "pornić" upakuje u nešto
deseto, zadovoljavaju ove vrste potreba naše bioskopske publike,
koja, u nedostatku boljeg, spremno hrli da gleda koještarije poput
"Perača prozora" ili "Istinitih priča".
Propisi koji se odnose i na to koji
filmovi mogu biti prikazivani kod nas, jasno nalažu oprez kad su u
pitanju dela koja mogu vređati javni moral, štetno uticati na
vaspitanje i razvoj omladine, koja su napravljena tako da vređaju
čoveka i negiraju humanost kao jedan od najvažnijih principa našeg
društva.
Po njima, u našim bioskopima
pornografija u čistom obliku ne bi mogla ni da priviri. Dobar
erotski film takođe. Naravno, ovo je samo teorija. U praksi, iz
razloga o kojima će nešto kasnije biti reči, stvari stoje sasvim drugačije: ako
nema mesta za "porniće"; ima za naoko bezazlene
seksi-komedije ili pak, najsvežije, pedagoške poeme. Isto to, samo
malo drugačije ...
Jednostavnije rečeno, pornografija
koju naša publika može da gleda mora da ima neku foliju u koju se
lepo zapakuje a zatim, bez ikakvih problema, ide pravo u bioskop.
Tako se dolazi do "Hopa cupa u krevetu", "Istinite
priče" i na desetine drugih "seksića" na kojima naši
distributeri sasvim lepo zarađuju.
Oni će vam, naravno, saopštiti da to
tako mora da bude, jer na njima vade štetu pretrpljenu zbog
prikazivanja onih pravih, umetničkih filmova. Na jednog Fellinija
tako, dobiju dva do tri "seksića": i vuk sit i ovce na
broju!
Naravno, nije nam ni na kraj pameti da
se borimo protiv erotike. Naprotiv, i mi smatramo da u njoj nema
ničeg lošeg, pod uslovom da je reč o dobrom filmu.
Filmovi ove vrste ne stižu u bioskope
bez odobrenja. Pogleda ih (i odobri) prvo programski savet pri
distributerskim kućama, zatim film ide na odobravanje pred Komisiju
za pregled filmova SR Srbije, a na kraju, gleda ga i programski savet
prikazivača. O njima, dakle, odlučuje zamašna grupa ljudi; mahom
filmskih i društvenih radnika. O tome razgovaramo sa Bogdanom
Tirnanićem, novinarom i članom Komisije za pregled filmova SR
Srbije. On kaže:
- Ja sam potpisao rešenje o dozvoli za
prikazivanje filma "Istinite priče". Svi članovi veća
bili su mišljenja da su "Istinite priče" čist
pornografski film u čemu nema, naravno, ništa loše. Odvratnost
ovog slučaja počiva na činjenici da se pornografska ambicija ovog
filma prikriva kvazisociološkim, kvazipedagoškim, kvazimoralnim i
ostalim kvazinačelima. To, naravno, nije dovoljno da bi se film
zabranio za javno prikazivanje.
Razlozi: pod jedan, tokom poslednjih
nekoliko godina naša publika je naviknuta na ovaj žanr i tu više
nikakve naknadne intervencije i arbitraže ne pomažu, a i - zašto?
Pod dva, "Istinite priče", kao i ostali filmovi tog žanra,
dolaze pred Komisiju nakon što su prošli određene samoupravne
forume u organima upravljanja svojih uvoznika. Odgovornost mora biti
pravilno raspoređena.
Tirnanić, s pravom, smatra da
distributeri ne mogu računati na to da će Komisija biti regulativ
njihovih pohoda na laku zaradu. On kaže i to da saveti u
distributerskim kućama moraju odgovornije obavljati svoju funkciju
ne očekujući da će Komisija večno igrati arbitražnu ulogu.
- Kad bi Komisija prihvatila takvu
ulogu - nastavlja Bogdan Tirnanić - broj zabranjenih filmova
premašio bi svaku meru što, naravno, nikome ne koristi. Postoji i
tendencija da se uloga Komisije svede na pitanje: pornografija - da
ili ne? Da je to osnovna funkcija Komisije, ona bi mirno mogla da se
raziđe!
To što se većina "pornića"
potura pod firmom komedije i pedagogije nije bez osnova. Ipak, šta
gledamo?
- Pornografija je, po definiciji,
komičan žanr, ali je dilema lažna jer niko ne voli te filmove zato
što su komični već zato što su pornografski. Ne vidim nikakvo
posebno zlo u tome, ukoliko se iz rasprave isključi element hipokrizije.
A kad govorim o hipokriziji upravo mislim na distributersku
hipokriziju: oni bi da zarađuju na pornografiji, ali da u društvu
izgleda kao da zarađuju na pedagogiji! To može da prođe jer
pornografija još iz svog klasičnog vremena (19. vek) neodoljivo
nalikuje na pedagošku literaturu!
Kako stvari sada stoje ima dosta onih
koji misle da je bolja bilo kakva erotika (čak i ona u očigledno
pornografskim filmovima) nego nikakva. Prašina koja se svojevremeno
dizala oko "Emmanuelle", bila je "gusta" (a film
zabranjen), samo zbog toga što se znalo i što niko nije krio da je
"Emmanuelle", doduše dobar ali ipak samo erotski film.
Greška uvoznika: da su naglasili da je
film, u stvari, ilustracija prirodnih lepota Dalekog istoka pa kao
takav ima težinu časa iz geografije, niko, verovatno, ne bi pravio
pitanje.
A Silvija Kristel bi do mile volje
stavljala na uvid našoj publici svoje zbilja lepo i dobro slikano
telo, sa svim detaljima. Malo laži i licemerja - i sve bi bilo u
redu!
Naši uvoznici i o tome treba da
razmisle. Ako već treba da zarađuju na apetitu publike kad su dela
ove vrste u pitanju, nije li bolje da se i oni, i mi, i svi ostali
okanimo zavaravanja i stvari počnemo da nazivamo pravim imenima.
Napisala: Nevenka Opačić (RTV
revija, 1979.)
