Narodnjaci nadiru '69: Ako TV prihvati "novu narodnu pesmu", onda je njena strahovlada zagarantovana

Avgust 1969: Kako se osećam kad mi čuk-čuk-čukne na prozor takozvana "nova narodna pesma"? Cup-cup-cup na kalup!

Kakav je taj novi kalup i zašto televizija, na zahteve svoje brojne publike, sa svoje strane ne doprinese poplavi takvih ploča na kojima se inače bogato zarađuje?

O tome je bilo reči u tv pošti i o tome je Dragutin Gostuški izneo svoje nepomirljivo mišljenje, a televizija, verna svojoj ulozi objektivnog sredstva komuniciranja, ostala i dalje nedorečena.

Gostuški je sasvim u pravu kada kaže da ta vrsta muzike znači samo dalje produženje i veličanje rasprostranjene nepismenosti, ali u traganju za razlozima tolike prođe i popularnosti te loše muzike stoji i jedna značajna činjenica: ta muzika zasniva se na tekstovima vrcavim, koji drsko koriste jezičke obrte poskočica i koji, što je u čitavoj priči najudarnije - govore o onim stanjima duha i sluha koji mahom među seoskom, prigradskom i novom gradskom slušalačkom publikom ima najviše odjeka. 

Ta lažna poezija, ta kičerska pesma vrlo precizno pogađa u ganglije svoje brojne privrženike - ona govori o životnim situacijama, o onim stanjima u kojima danas brojni Jugosloveni žive.

Ta problematična pesma govori o ljubavnim vrludanjima (o kojim na svoj način, inspirisane svetskom štampom i uopšte temama mirnodopskog života, govore i brojne publikacije upotrebljavajući umesto folklornih neke od naučnih izraza).

Ta sumnjiva pesma, bez sluha i uz imitaciju izvornog narodnog melosa, govori o slavljima, stanovima, odlasku u inostranstvo radi zaposlenja, o automobilima, o putovanjima, odlascima i dolascima, o obogaćenom i siromašnom selu, o mnogim detaljima za kojima romantično žale mnogi novi stanovnici industrijskih naselja, o tradicijama i zelenilu koga je sve manje, o radostima koje su se vašarski izmešale sa naporima novog savremenog ritma, o opuštanjima na koje nas ne navode samo zamori već i naša stara, pomalo orijentalna, hedonistička priroda, naša ušivačka, lumperajska, mangupska, lolinska, švalerska, prepotentna, više na rečima opasna nego u stvarnosti postojeća, prepotencija.

Jednom reči, ta nova narodna pesma ne živi tako obilato samo zato što je pogodila nivo vladajuće nepismenosti, već i zato što odgovara vrlo neposredno, jeftino, ali precizno dnevnim radostima i žalostima mnoštva, što mu ugađa pomalo drsko, pomalo namešteno, ali sa voljom i upornošću koju pokazuju sastavi što u prigodnim prilikama ubiraju velike pare.

Koja druga muzika ovoj kičerskoj konkuriše, koja tako brzo reaguje i osvaja tvrdi sluh ljudi bez muzičke kulture, ali ne bez potrebe za pesmom aktuelnom i neposrednom, razumljivom i raspričanom o onom što ljudi vole da pričaju i da čuju?

Međutim, pitanje je kako će televizija da reaguje.

Ako ona prihvati "novu narodnu pesmu", onda je njena strahovlada zagarantovana.

Ako je ne prihvati - primaće i dalje gomile protestnih pisama i imaće prilike da uoči koliko su obožavaoci tih pesama neodmereni, koliko im tih nepročišćenih zvučnih zavesa preko dana mnogo treba, koliko su agresivni u nametanju svog ukusa i koliko isključivosti pokazuju prema svemu što je drukčije, oplemenjenije, dublje, umetničkije.

Taj njihov stav može se razumeti i kao snažan otpor svemu što ih tuđi od ovog vremena i sveta, što njihov ukus obeležava kao bezvredan.


Razbijanje monopolizma - iznutra



Pored sveg prezira prema preživelim metodama prosvetiteljstva, uopšte prema naporu da se u prosvetiteljskim nastojanjima povampirava dušebrižništvo i nametljivo usmeravanje ukusa i preokupacija, televiziji predstoji da pokaže usmerivački sluh za nesluh jednog dela svojih pretplatnika i da se trudi da ga podigne, oplemeni, razvije. 

Može li ona to ignorišći bum novih pseudonarodnih pesama?

Više očigledno ne može.

Televiziji preostaje da se i dalje odriče estetske jedinstvenosti ovog programa, jer ni publika joj nije jedinstvena, jer je verovatno među najšarenijima koje se u ovom današnjem svetu mogu naći.

Ona može među "novim narodnim pesmama" da nalazi ponešto što ima svojevrsnu vrednost, može da u pojedinim emisijama prepušta svojim stručnjacima da individualno biraju programske numere, može, dakle, sa više ili manje kritičnosti, sa poučnijim, oštrijim filtrima ili sa elastičnijim, bez distance i prevelike strogosti, da emituje te pesme i zadovolji dobar deo onih koji je izdržavaju.

Uostalom, to je zasad i jedini način da se monopolizam televizije iznutra razbije.

Tako bi različita shvatanja došla do izraza ne samo u razgovorima u tv-pošti, već i u programu.

Borcima protiv primitivnog ukusa time bi bila pružena šansa da svoja uverenja ne saopštavaju samo akademski, već i na primerima programa koji je prethodio njihovom ili koji sledi posle njihovog, da budu, dakle i uverljiviji.

Spektator (rubrika "Na javnom kanalu", TV novosti, 1969.)




Podržite Yugopapir na Patreonu * Donate






No comments:

Post a Comment