Jelena Popović o proslavi Prvog maja '39: Košutnjak - idealno mesto, u slučaju jačeg sukoba s policijom

Praznik rada trošimo za izlete, vikend - poljoprivredu, gledanje televizije ... Danas gledamo u nebo - hoće li kiša? Nekad su gledali niz put - idu li žandari.

Zamolili smo nekoliko starih revolucionara da nam pričaju o prvomajskim proslavama koje su im 
ostale u sećanju...

Jelena Popović, član Saveta Republike Srbije: Ja se ne sećam tačno koje godine je bila ta prvomajska proslava, 1938, ili 1939. ali, ostala mi je u sećanju po mnogim detaljima.

Mi, aktivisti u naprednom studentskom pokretu Beograda, tog jutra smo krenuli da zajedno s radnicima proslavimo praznik rada na pripremljenoj manifestaciji u Košutnjaku. To je bila veoma dobro organizovana manifestacija, i tamo sam srela dosta drugova - radnika, od kojih mnoge dotada nisam poznavala. 

Košutnjak nam je bio idealno mesto za takvu vrstu okupljanja, jer je odatle bilo lako skloniti se, izmaći, u slučaju nekog jačeg sukoba s policijom.

Toga dana je padala veoma jaka kiša. Nama, učesnicima, kiša nije smetala - svi smo bili veoma svečano, i veoma borbeno raspoloženi, poneseni očiglednim jedinstvom radnika i studenata. Nije bilo bitno ko je šta poneo za hranu - sve se stavljalo na zajedničku trpezu ... Pevali smo borbene pesme, družili se, upoznavali...

A kad je drug Mitrović počeo da govori, drug iz divne, napredne radničke porodice, kiša je jače zapljuštala, i negde sasvim blizu nas je udario grom. 

To je bio strašan momenat. Ja se i danas prosto naježim kad se toga setim ...

Mitrović je bio dobar govornik, umeo je da govori tako poneseno da smo i mi, koji smo ga slušali osećali kako govori iz nas, iz naših srca ... I taj je grom udario kao neko znamenje, divno i proročansko.

A onda su odnekud naišli žandari na konjima, i krenuli na nas. U sukobu s njima nismo imali velikih izgleda, pa smo izabrali drugu taktiku - rasturili smo se, da bismo se onda našli na drugom mestu. 

Međutim, žandari su išli za nama, trudeći se da na svaki način spreče naše ponovno okupljanje, pogotovu naše manifestacije u gradu. Toga su se silno bojali. Išli su za nama do "Mostara" i tu im je konačno pošlo za rukom da nas rasture.

Kad smo se tako rasturili u manje grupe, ja sam jednu dovela mojoj kući. Sećam se da je u toj grupi, među ostalima, bio drug Pera Popović, divan drug, koji je stradao u ratu. 

Preuzela sam tad na sebe jedan veoma važan zadatak: sušenje i peglanje odeće tih drugova i drugarica, šteta bi bilo da se neko od nas razboli, i ja sam uzela na sebe da pokušam, makar na ovaj način da to sprečim. U stvari, ta naša grupa je ovde nastavila proslavu.

Bili smo svi mladi, dobro raspoloženi i veseli, i ništa nam nije bilo teško.

Eto, taj dan kad je grom udario dok smo držali prvomajski miting, meni je ostao u sećanju, i kao doživljaj, a još više kao znak da će grom grmeti sve do slobode. I Beograd je, kao te gromove, slao ljude tokom celog rata u partizane.

Inače, to je bila proslava Prvog maja bez pesme i igre. Njih su sprečili gromovi. 

(Zum reporter, 1980.)


Podržite Yugopapir na Patreonu * Donate






No comments:

Post a Comment