Nikola Pajević (HAŠK), jedan od najboljih crnogorskih fudbalera: Ante Pavelić doneo je konačnu presudu

Posle hapšenja istaknutog igrača zagrebačkog Haška Nikole Pajevića, inače jednog od najboljih crnogorskih fudbalera svih vremena, Ratko Kacijan, Ico Hitrec i drugi iz plejade velikana jugoslovenskog fudbala ulagali su velike napore da ga oslobode iz ustaškog zatvora...

Nikola Pajević - rođen 3. novembra 1912. godine na Cetinju. Uhapšen 13. januara 1943. u Zagrebu. 

Otac Pero (pekar) i majka Joše (domaćica) imali su devetoro dece. Niko je najstariji. Osnovnu školu i gimnaziju završio je na Cetinju.

Studirao ne Pravnom fakultetu u Zagrebu. Član "Sokola". 

Fudbal počeo da igra u podmlatku cetinjskog "Crnogorca" (1925), a u prvom timu od 1928. godine. Cenjen je kao jedan od najboljih crnogorskih fudbalera svih vremena. U zagrebačkom Hašku od 1935. godine. Stalno prvotimac: desni half i centarhalf. Više puta reprezentativac Zagreba.

Nije pio ni pušio. Visok 180 cm, vitak, čvrstih ali glatkih mišića, izrazito elegantan.

U Zagrebu bio zaposlen kao službenik u Pravobranilaštvu. Posle okupacije zemlje otpušten sa posla pa ga uprava Haška zapošljava kao tehničkog sekretara, da ne bi napustio Zagreb i klub. 

Naprednom pokretu pristupio 1936 godine. Član KPJ (neutvrđenog datuma).


*****



Objavili smo već na ovim stranicama zločinačku presudu ustaškog prekog suda kojom je osuđen na smrt Nikola Pajević Nikica, istaknuti fudbaler. Danas objavljujemo sećanje Pajevićevih sportskih drugova, igrača Haška i verenice Grete, i njihova nastojanja da mu posle izricanja presude spasu život.

Ivka, supruga Ratka Kacijana, pamti svaki detalj iz tih dana:

- Moj Ratko i Nikica bili su nerazdvojni. Ne samo kao igrači istog kluba, već i kao politički istomišljenici... i naravi su im slične. Dolazio nam je svakodnevno kao u svoj dom. Bila sam u toku svih akcija koje su preduzimati Ico Hitrec i Ratko. Kod nas su se i dogovarali šta da preduzimaju... Najdramatičniji su bili sati između presude i egzekucije. Moj muž i Ico Hitrec otišli su odmah kod poznatog ustaškog funkcionera rukovodioca sporta u NDH, Miška Zebića. 

Igrom slučaja taj je čovek u predratnim danima, kao funkcioner Haška, odigrao odlučujuću uiogu u Pajevićevom dolasku u ovaj klub. On se osećao obaveznim i prema Ici Hitrecu, najvećem imenu kluba u kome su godinama bili zajedno.


Zebić je obećao da će intervenisati. Prvo se obratio ministru unutrašnjih poslova Artukoviću, koji mu je čvrsto obećao da egzekucija nad Pajevićem ni u kom slučaju neće biti izvršena.

Kad je u poslednjem viđenju moj pok. Ratko saopštio Nikici šta je sve učinjeno za njega i kakva su uveravanja i obećanja dobili, Pajević je rezignirano slegnuo ramenima i jasno rekao:

- Zar ti stvarno Ratko vjeruješ u njihovu riječ?! Vidjećeš na šta će se svesti njihove "riječi". Ne sumnjam ni jednog trenutka da će me likvidirati.

Bio je to Kacijanov oproštaj s nerazdvojnim drugom.

Ali, Ratko se nije predavao. Iz istih stopa otišao je sa Hitrecom ponovo kod Zebića.

I njih i Zebića iznenadilo je uskoro užasno naređenje: svi osuđeni se moraju odmah likvidirati.

Kaže nam Ivka:

- Hitrec i Ratko su mi neposredno, posle posete Zebiću rekli da je u njihovom prisustvu razgovarao sa Pavelićem i da je on, lično, što se tiče Pajevićeve sudbine, doneo konačnu odluku: egzekucija se mora izvršiti...


Sećanja Pajevićeve verenice



Najkompletnija su sećanja Grete Popović, Pajevićeve verenice, kojoj je bilo dozvoljeno da Nikicu češće od ostalih posećuje u zatvoru:

- Suđenje je bilo zakazano za poslednje dane prve polovine aprila 1943. Tada je počela grčevita borba za Nikičin život. U tim danima ljudi su pokazali svoje lice. Jedini koji su mu ostali privrženi do kraja, bez obzira što su se i sami izlagali opasnosti, bili su pok. Ico Hitrec i Ratko Kacijan, zatim inž. Bogdanović i dr Pleše... Zamislite: kada je došlo do suđenja niko nije hteo da se prihvati odbrane sem hrabrog advokata dr Heruca, koji mi je bez okolišanja rekao: 

"Mene nije strah. Braniću ga bez dinara. Honorar me uopšte ne interesuje!"

Ovu svoju hrabrost čestiti i dragi dr Heruc docnije je platio glavom.

Znam pouzdano da su odmah po izricanju presude Ratko i Hitrec otišli kod ustaškog funkcionera, inače člana uprave Haška, Miška Zebića da intervenšše.

Posle direktnog telefonskog razgovora sa ustaškim ministrom policije Artukovićem, on im je rekao da ne brinu i da imaju njegovu "riječ" da egzekucija neće biti izvršena.

Na njihov užas ubrzo je stigao zvanični dokumenat koji je izričito naređivao da se presuda odmah izvrši.

Opet su Ratko i Hitrec odjurili kod Zebića, koji je sada, kako mi je rečeno, direktno, telefonom razgovarao sa Antom Pavelićem. Rečeno mi je tada da im je Zebić preneo Pavelićeve reči:

"O tom ovejanom komunisti, proskribovanom još u bivšoj Jugoslaviji, neću ni da čujem... Tolerišemo ga već dugo. Krajnje je vrijeme da ga likvidiramo..."




Levo orijentisan mlad čovek



• Ivica Medarić je godinama igrao u Hašku i drugovao sa Pajevićem. Kaže nam:

- Niko Pajević ili kako smo ga mi igrači Haška od milošte zvali Nikica, bio je u svakom pogledu sjajan čovek: veliki fudbaler, nesebičan i požrtvovan, nezaboravan drug, maksimalno korektan u svakodnevnom životu, veliki idealist i entuzijast... 

Kao tadašnji član Partije pratio sam njegov rad. Od prvog dana dolaska u naš klub bio je jasno politički opredeljen, eksponiran, levo orijentisan mlad čovek. Bio je neustrašiv ali nije uvek mogao da se obuzda, nije uvek dovoljno vodio računa o konspiraciji...

Tih dana ja nisam bio u Zagrebu ali odmah posle oslobođenja do detalja mi je ceo slučaj objasnio Ico Hitrec... Sve su uradili što su mogli.

Sećam se da mi je pričao da su i neki Crnogorci, bliski Pajeviću i Hašku, pokušali da zainteresuju Savu Štedimliju, crnogorskog federalistu, u to vreme uticajnu ličnost u ustaškim redovima. Pojedinosti mi nisu poznate ali ni ta intervencija, ako je i došlo do nje, nije imala efekta...


Na suđenju su bili prisutni zagrebački nogometaši



• Svedoči još jedan član Haška - fudbaler Kocejić:

- Postojala je nada, zapravo, obećanje da će ga samo formalno osuditi a u stvari istog dana poslati u Lepoglavu. To je bila jedina šansa da se spasi.

• Utiske i sećanja sa samog suđenja iznosi August Lešnik, centarfor Građanskog:

- Sala u kojoj je suđeno Nikoli Pajeviću bila je ispunjena do poslednjeg mjesta. U publici su bili prisutni zagrebački nogometaši. Sudbina ovog izvanredno poštenog momka, dobrog druga i fudbalera interesovala ih je i potresala sve kao da sude njihovom najrođenijem. Jasno, suđenju sam prisustvovao i ja.

Dve impresije sa suđenja koje su mi se zauvek urezale u sećanje bile su: s jedne strane sudija Vidnjević, a s druge svedok... čije sam ime zaboravio.

Krvnik i izvršilac najdrakonskijih odluka ustaških vrhova, Vidnjević, i ovoga puta bio je dosledan: vodio je proces kao da je tužilac, a naročito se okomio na Nikolu za koga je nedvosmisleno pripremio smrtnu kaznu...

Na teško terećenje, obrađenog svedoka, Nikica je odlučno i dostojanstveno rekao:

- Čudi me ova izjava pošto sa... nisam nikada bio u zavadi. Ali ovo što je on izjavio zaista nema ni truni istine. Sve kategorički odbijam...

Nikola Nikica Pajević, osuđen 13, 
streljan 14. aprila 1943.
• Sveštenik pater Miler, jedan od retkih svedoka Pajevićevih poslednjih trenutaka, ispričao je kasnije Greti:

- Osuđeni nisu streljani grupno, nego jedan po jedan. Vaš Nikola bio je poslednji... Pred sam izlazak na stratište rekao mi je:

"Velečasni, ja svesno idem u smrt za jedan bolji život onih koji dolaze. Vidite li da je sve ovo oko nas trulo... To mora sutra propasti..."

Saznala je Greta još i ovo: od prvog rafala Nikica nije odmah poginuo. Krvnici su u njega pucali još jednom iz pištolja...

• U to vreme član Haška bio je i Ljubomir Akokeza, do rata član Hajduka:

- Nameravali smo da iskoristimo činjenicu što je rodom iz Crne Gore pa da odvjetnici oglase sud nenadležnim, pošto nije bio podanik NDH. Računali smo još da bi ga mogla spasiti intervencija talijanskog konzula, budući da je Nikola bio Crnogorac i što su Talijanima nogometaši oduvijek bili slabost. Svi naši pokušaji su propali...

Neopozivo, kao i Svetozar Džanić, morao je da nestane, da ga nema.

P. S. - Godinama prikupljajući podatke o životnom putu Nika Pajevića, razumljivo, posebnu pažnju sam posvetio njegovim poslednjim danima: angažovanju u NOB, hapšenju i suđenju.

Nema mnogo sačuvanih izvornih dokumenata. Glavna su sećanja. U ovim poslednjim Pajevićevim danima često se pominje ime Miška Zebića, ministra sporta u tzv NDH. Hitrec i Kacijan tvrde da se korektno trudio da se Nikoli spasi život.

Ovaj prilog ćemo završiti detaljem iz sećanja koje nam je dao Pajovićev drug (NN):

- Mene je narodni sud posle oslobođenja osudio na izdržavanje vremenske kazne. U Staroj Gradiški, jednog dana, 1946. godine, za vreme zatvorske šetnje, u zatvorskom krugu, pored ostalih, prepoznao sam i Miška Zebića. Rekao mi je tada: "Hteo sam i pokušao sam, ali Pajeviću nisam mogao da pomognem. Jači od mene su odlučili..."

Hroničar je obavezan da zabeleži sve što sazna.

Napisao: Boško Đ. Stanišić (Tempo, 1987.)



Podržite Yugopapir na Patreonu * Donate







No comments:

Post a Comment