Dolores Ibaruri '76: Pravičnost i sloboda nasušne su potrebe kao i hleb, diktature to ne pružaju

Septembar 1976: Književnik Nada Marinković koja je pre dve godine pisala za naš list feljton o Dolores Ibaruri ovih dana je privatno posetila poznatu revolucionarku koja boravi u Dubrovniku. 

Donosimo njene utiske sa ovog susreta.

"U budućnost gledam s poverenjem."

Sve izuzetne stvari u mom životu, događaji, doživljaji, zbivali su se slučajno, neočekivano ...

Tog jutra išla sam obalom, zaneta mislima; savršeno ništa nije privlačilo moju pažnju. Odjednom, kao na poziv, podigoh glavu; dugi crni "ševrolet" prolazio je pored mene. Iza šofera je sedela sedokosa žena prodornih tamnih očiju. Podigoh ruku u znak pozdrava, pre moje svesti, moje srce je prepoznalo. Ona se srdačno odazva, njena smežurana bela ruka dugo je treperila.

Kasnije, saznadoh da vrlo malo izlazi; oseća potrebu za samoćom i tišinom. Isto tako saznadoh da ću je videti sutra, u ranim poslepodnevnim časovima. "Siesta", očigledno, nije bila navika ove trudoljubive žene, naviknute na odricanja, ovog čoveka koji je život shvatio kao dužnost i obavezu, kao mnogo davanja za malo uzimanja, uzimanja koja će se pokloniti drugima.

Ceo taj dan, uz more koje je blistalo, gledajući u nakostrešeni hrbat ostrvca koje je kao tamni cvet plivalo uvalom, u ponosito zdanje hotela s druge strane - razmišljala sam o njoj: DOLORES IBARURI, ženi izuzetne sudbine i vrednosti, čije ima znači "bogata bolom". 

Mislila sam na onaj njen tamni pogled pun sadržine, i na onu ruku što je zalepršala kao stotine zastava ljubavi i poverenja. 

LA PASIONARIJA! "STRASNA", "PONETA," "DO SRŽI ODANA" - to je nekoliko pseudonima kojim su je drugovi potpisali ispod žestokih članaka objavljenih u madridskom "MUNDO OBRERO", pre mnogo, mnogo godina ...

Te noći, stvarna sećanja i nemirni snovi pleli su venac uzbudljivih slika. Ženski zatvor u Ulici Kinon i licemerna kaluđerica koja pita:

- "Ko si ti?" 

- "Rudarska kći i supruga rudara iz Biskaje" odgovara mlada lepa žena. 

Čemerni časovi puni zebnje. Brinu li se o deci, jesu li obezbeđena? Andaluzija i Garsija Lorka ... 

Veliki pesnik skicira stihove posvećene La Pasionariji: POEMA O ŽENI BORBE I KRIKA. Četvrti kongres, gromke reči Hos Diaza, Andaluzija u crvenim zastavama ... Jedan od mnogih izlazaka iz zatvora i mali sin Ruben, mršav i ubledeo, pred kapijom tamnice ... 

Hiljadu puta suočena sa smrću, govornik pred masama sa srcem na dlanu. Isturena prsa na barikadama. Izgnanik iz otadžbine koju je volela više od sopstvene dece, od sebe.

Sada je to veliko srce tu, nekoliko koraka dalje. Udiše ovu noć presecanu munjama, natopljenu vonjem južnog leta. Sutra ću je videti, posle mnogo godina, posle pedeset i sedme, kada sam je slušala kako priča o Gerniki, o Internacionalnim brigadama, o srcu Španije koja priznaje samo jedan zakon: SLOBODU!


Utisak uzbudljive fizičke veličine



Veliki salon osenčio je oblak što se nadvio nad zalivom. Oluja samo što se stišala, krupne kapi klize niz okna, padaju sa širokih grana borova. Čuju se koraci, masivna hrastova vrata se otvaraju i - odjednom - prostrana odaja obasjana je svetlošću kojom zrači žena koja prilazi šireći ruke. Snažan zagrljaj, dva topla poljupca, talasi moćne energije koji zasipaju, nose ...

Govoreći o Tolstoju, Maksim Gorki je rekao da veliki pisac nije bio ni visok ni razvijen, ni glas mu nije grmeo, ali je ukupnom svojom pojavom, posle samo nekoliko reči - delovao silno, impozantno, i uvek kada bi čovek o njemu kasnije mislio, čuvao ga je u sećanju kao gorostasa. 

Upravo taj utisak ostavlja Dolores Ibaruri, utisak uzbudljive fizičke veličine. 

U suštini, srednje građe, finog pravilnog lika, oplemenjena vremenom koje je sve što se doživelo pretvaralo u prkos i nadu, u gorivo i nadahnuće, već posle nekoliko trenutaka - ona prerasta stvarne dimenzije i postaje sve ono što stoji iza legende o La Pasionariji, ženi koja je među prvima ponela zastavu borbe protivu fašizma, i posle herojskog otpora, u dugim godinama izgnanstva, ostala verna ideji koja je bila i ostala sadržaj njenog života.

La Pasionarija - pojam vere i hrabrosti, nesalomljivog duha, ime čija je slava protutnjala svetom kao vihor. Zatvarana i mučena, ucveljena majka i udovica, heroina građanskog rata, obdareni govornik, žena koja je kao delegat Španije i na Međunarodnoj konferenciji u Parizu, sa saborcem Manuelom Kolinosom, prepešačila Pirineje i pregazila ledenu reku, da bi pred čitavim svetom izrekla:

- Bez ikakvog kolebanja, nadahnuti stihijnim pokretom naroda, združeni jedinstvenim osećanjem, puni rešenosti da se suprostavimo fašizmu i odbranimo Republiku i demokratiju, svi mi - komunisti, socijalisti, republikanci, anarho-sindikalisti i biskajski nacionalisti - stupamo u borbu spremni na sve žrtve jer znamo šta je fašizam i na šta je sposobna španska reakcija ...

Sada sedi u velikoj fotelji gotovo utonula u nju. Odevena je u crni kostim i belu bluzu sa crnim šarama. Seda kosa s razdeljkom na sredini stegnuta je u punđu prekrivenu tradicionalnim španskim ukrasom od sitnih crnih perli. Na ušima okrugle crne naušnice s biserom u sredini. Iz očiju bije tako snažan sjaj da im je nemoguće odrediti tačnu boju. 

Te oči mora da su ponekad crne, ponekad smeđe, zavisi od raspoloženja i svetlosti. Mekim altom punim preliva, priča živo, s mladalačkim poletom:

- Promenljivo vreme nimalo mi ne smeta, naprotiv ... Ovo je tačno klima kao u mom zavičaju. Sve oko mene je kao Španija ... Ustalasana brda na vidiku, šum i miris mora, dah južne zemlje, tvrdi krš iz kojeg šikljaju opore sabljaste biljke i krive masline ... Ponekad, noću, probudim se uzbuđena: osluškujem talase, duboko uvlačim miris mora. Opustila sam se, pribiram snage za rad koji me čeka. Odmaram se u ovoj divnoj zemlji dobrih ljudi koji su toliko slični nama, mome narodu: po životnoj radosti, po smislu i ljubavi za muziku i igru, po snazi da trpe, po borbenosti i volji da isteraju svoje želje, po veri u sutrašnjicu ...

Uvukla se još dublje u naslonjaču, prekrstila ruke, oličenje snage, inteligencije, upornosti; ruke koje su pucale sa barikada, milovale, stezale u naručje voljenu decu, pisale smele članke. 

Dolores Ibaruri govori tečno francuski s jakim španskim naglaskom što daje posebnu draž. Nije potreban tumač i to omogućava punu spontanost susreta.

Dolazeći u posetu privatno, bez namere da bilo kakvim pitanjem zamaram dragu gošću koja je došla da se odmori, imala sam u vidu samo radost i doživljaj susreta. Draga domaćica sama bira teme. Ta tema je od početka Španija, Španija njene mladosti, njene ljubavi i snova, njene stvarnosti, njen dah života!

Na opasku da deluje sveže i bodro, kaže:

- Nemam vremena da mislim na godine, ja to ne smem ... Vreme merim po onome što se dešava u zemlji... Dugo živim daleko od domovine, ali je ona u mom srcu, u mome sluhu i mojim očima ...

... Kada se samo setim šta je bila Španija u mojoj mladosti! Uostalom, to je poznato: zemlja hipokrizije i mistike, terora, mraka. To se lagano ali sigurno menjalo, živeći i gledajući, trpeći, ljudi su shvatili, oni ljudi koji nisu bili sigurni - koliko smo mi u pravu, mi koji smo trideset i devete godine poraženi napustili domovinu. Preokret se odigravao iznutra, ljudi su politički sazreli, progledali. Iskustvo je prijatelj pravde, ono je radilo za nas. Dogodilo se ono najbitnije, najvažnije, zakonitost istorije se potvrdila.

Nasmejala se zvonko, zatresla glavom, roj sjajnih varnica izleteo je iz njenih očiju:

- Do sloma diktature jedna provincija nije znala šta se dešava u drugoj. Danas se piše otvoreno o svemu. U novinama širom Španije pišu članke o meni, izlaze moje fotografije ... Na ogradama i kućama, po reklamnim stubovima, omladina ispisuje reči: "SI! SI! SI! DOLORES IBARURI". To su mladi, oni koji se nisu ni rodili kada smo MI otišli, nikli su iz naših suza i naše krvi! Osećam njihovu ljubav, njihovo poverenje. To je moja mladost, to je moja snaga.




Dolores Ibaruri doputovala je u našu zemlju sa ćerkom i unukom



Reči teku kao bujice, prestižu jedna drugu, osećam da ono što u sebi misli, s čime danonoćno živi, La Pasionarija sada izgovara glasno, i te reči njene, kao oslobođene ptice, radosno lepršaju velikom odajom koju je osvetlila kosa zraka sunca.

- Možete li zamisliti to, kler i manastiri koji su nekada bili oruđe apsolutista, legla terora i inkvizicije, danas su u tolikoj meri bliski narodu, da su mnogi od njih, za vreme diktature s narodom sarađivali i bili sigurno utočište gonjenih i ugroženih ... To stapanje svih slojeva naroda nužno je, neophodno. Armija koja je nekada bila klasa za sebe, u službi vladajuće klase, mora imati iste interese kao i narod. Međusobne veze moraju biti čvrste, hranjene istim krvotokom.

... Položaj žene ... Oduvek ih je bilo sličnih meni koje su se same oslobađale. Ja sam rudarska kći, to znači - rodila sam se kao čovek kome su smrt i patnja bliski koliko i život. Ali širom zemlje, žene koje su stasavale u drugačijim uslovima, bile su više no robinje, najpre vlasnice očeva, potom muževa, bez svojeg mišljenja, bez prava na njega, bez prava na sopstvena osećanja ... 

Sada se sve to izmenilo, ali ono glavno predstoji. Za vreme građanskog rata žena je bila odani ponosni vojnik: uz oca, muža, brata i sina - borila se kao lavica. U najtežim časovima žena je buktinja koja visoko baca plamen; nikakvog razloga nema da u miru bude drukčije.

Sa zanosom, La Pasionarija govori o nužnosti potpunog oslobođenja žene, izjednačenju njenih prava sa onima koja uživaju muškarci.

- Žena i čovek čvrsto spojeni, čine porodicu, društvo, državu, svet... Ne na nekom drugom mestu, već u domu čovekovom, na ognjištu njegovom, leži klica ravnopravnosti čitavog društva i osećanja njegove punoće i spokojstva.

Dolores Ibaruri rodila se u Galarti, 9. decembra 1895. godine. To je Asturija, obala Biskajskog zaliva, kraj poznat po rudnicima i čestim pobunama. Karakteristična poslovica ovog kraja je: ŽIVI USPRAVNO ILI UMRI! Ta poslovica bila je i ostala moto života naše heroine.

- Ne znam koliko poznajete Španiju... U toku hiljadu godina, od šestog do šesnaestog veka, Španija je bila prva zemlja Evrope. To je u suštini demokratska zemlja, zemlja čestitog radnog naroda, čovek je vekovima predstavljao najveću vrednost Iberijskog poluostrva.

Prizivam u sećanje, i kazujem reči velikog francuskog pisca Viktora Iga:

" ... Ako se Španija ponovo rodi kao monarhistička, ona će tada biti mala. Ako se ponovo rodi kao Republika, tada će biti velika!"


La Pasionarija trenutak razmišlja, tada kaže:

- Zemlja je toliko velika koliko su ljudi u njoj srećni. Pravičnost i sloboda nasušne su potrebe kao i hleb. Diktature to ne pružaju. Zadovoljna sam što, to je očigledno, svet postaje sve bolji. Sve dobro što se dogodilo u svetu, političko i ekonomsko oslobođenje porobljenih naroda, emancipacija žene, jačanje fronta pristalica mira i koegzistencije - stvorili su naši idejni saborci!

Pre četrdeset godina, opraštajući se od drugova, boraca Internacionalnih brigada, pred njihov rastanak sa Španijom, spaljenom i opustošenom, sa suzama u očima, uzdrhtala glasa, La Pasionarija im je rekla:

- Vi danas odlazite. Vi ste bili vojnici Španije. Ali nemojte misliti da ste demobilisani. Vi ćete se boriti za Španiju na drugim frontovima i u tim novim bitkama, treba da se borite sa istom nepokolebljivošću, sa istim herojstvom, kao i na bojnom polju Španije. Ne zaboravite da ste vi borci velikog dela oslobođenja SVIH POROBLJENIH NARODA SVETA!

Rečeno je to vizionarski, u času koji je značio poraz. Ali, postoje porazi koji su nadahnuća, i stecišta dalekosežnih pobeda. Španski građanski rat bio je uvod u drugi svetski rat, nagoveštaj sloma fašizma na jednom širokom planu.

Dolores Ibaruri sada kaže:

- Čudno je to ... Španija je prva povela borbu protivu fašizma i poslednja se s njim razračunava. Razmišljam o tome često, ne samo kao čovek politike već i filozofski...

Dolores Ibaruri doputovala je u našu zemlju sa ćerkom i unukom koja nosi njeno ime. Mlada Dolores sada ima šesnaest godina i plava je. Svečeri, svira baki na velikom klaviru. Često pevaju lepe španske pesme u kojima se pominju ljubav, čežnja za slobodom, konji, pomorandže i mesec ...

Predsednik Komunističke partije Španije, počasni doktor nauka Moskovskog univerziteta, nosilac Lenjinove nagrade za mir i ordena Lenjina, La Pasionarija je kroz sve ove godine živo uticala na kretanja u svojoj domovini. Rasni revolucionar, postojana u svojim htenjima, stigla je u duboke godine nepokolebljivo verna idealu svoje mladosti: SLOBODI. 

Kroz bure života i najteže lične gubitke, pronela je neokrnjenu veru u smisao i istinitost svoje borbe, onu veru iz koje se rađaju najdivnija ljudska dela, dometi po kojima se mere epohe.

Na rastanku, srdačnom kao što je bio i susret, kaže:

- Borba ima mnogo vidova. Bori se oružjem, umom, srcem, perom. Doklegod čovek živi goreći za svoju ideju, hraneći svoje vatre njome - on je borac i seje klice jedne buduće žetve. Moja vera stvara snagu, a moja snaga hrani tu veru. Čarobni krug iz kojeg ne želim i ne mogu izići: Ono što osvetljava moj život i drži mi podignutu glavu, to su vera u čoveka, a samim tim i vera u budućnost. S najdubljim uverenjem kažem da u tu budućnost gledam s poverenjem.

Razgovarala: Nada Marinković (Praktična žena, 1976.)




Podržite Yugopapir na Patreonu * Donate




No comments:

Post a Comment