Dragutin Šurbek '74: Saznao je učitelj Boža da na školskom tavanu trune jedan sto za ping-pong...

April 1974: Četvrtak uveče u Novom Sadu. Evropsko prvenstvo u stonom tenisu. Ostalo je još dva sata do početka meča koji imam sa Francuzom Birošeom. Šta li me čeka na ovom prvenstvu? 

Nije li, možda, ona meni davno znana prejaka želja da budem prvi, da stanem na pobedničko postolje, da osetim na grudima odlikovanje, počela možda da jenjava? Da me napušta? Ne mogu da odgonetnem. Verovatno ću to znati kad budem večeras za teniskim stolom. 

U toku ekipnih borbi, prošlih dana, to osećanje je sve vreme bilo u meni. 

Ali, možda je ono dolazilo iz saznanja da mi, Jugosloveni, lagano gubimo značaj koji smo dugo vremena imali u stonoteniskom svetu. Da li ću se isto osećati kad je reč i o ličnom prestižu?

Odmaram se u hotelskoj sobi i, umesto da se koncentrišem, puštam na volju sećanje. Preturam po mom desetogodišnjem životu sportiste. Sećam se borbi sa pet evropskih i pet svetskih prvenstava, na kojima sam učestvovao, Malme, Ljubljana, London, Stokholm, Lion, Minhen, Moskva, Nagoja, Roterdam, Sarajevo...

Ipak, čini mi se, najveću radost kao sportista doživeo sam u Zagrebu. Šezdesete godine, na pionirskom prvenstvu grada Zagreba.


"Od ovog neće biti nikad ništa!"



Bio sam učenik osmogodišnje škole. Osvojio sam to prvenstvo i dobio prvi pehar. Aluminijumski. Pun Barna-loptica za ping-pong. I danas ga čuvam u vitrini, kao jedan od najdražih trofeja. A onih loptica, što nose ime najvećeg stonotenisera svih vremena, Viktora Barne, odavno više nema. Potrošile su se na mojim svakodnevnim treninzima.

Gotovo bi se moglo reći da sam odrastao na ulici. U Zagrebu, u radničkom naselju Trnje, gde sam rođen osmog avgusta četrdeset šeste godine. Ja sam bio đak-prvak, brat Ivica imao je tri godine, a sestra Nada tek je bila rođena - kad nam je umro otac. Majka, Barbara, domaćica, trudila se da nas othrani i izvede na put uz pomoć očeve male penzije. I živeli smo u nemaštini.

Kao i ostali derani iz predgrađa šutirao sam loptu na ulici. Umeo, kao i ostali, da naberem kradom jabuka u obližnjem voćnjaku, ili da "drpim" koje jaje iz kokošinjca blizu naše kuće da bih nadoknadio energiju izgubljenu u stalnim dečjim igrama i jurnjavama.

Ali, još vrlo mali, znao sam takođe i da zarađujem koji dinar nameštajući kegle u kuglani, ili istovarujući ugalj.

Ko zna šta bi sa mnom bilo, šta bi ulica načinila od mene da me jedan srećan slučaj i jedan dobri čovek nisu usmerili na ovo što sam danas.

Bio sam, mislim, u četvrtom razredu osnovne škole. Učitelj nam je bio čika-Boža. Božidar Raspaher. Drag čovek, dobar, uvek sa decom. Bio nam je kao otac. Nije nas samo učio, nego se i igrao sa nama. Voleo je sport, a umeo je i na nas da prenese svoj entuzijazam. Da u nama razvije pravi takmičarski duh.

Saznao je učitelj Boža da na školskom tavanu trune jedan sto za ping-pong. Otišao kod direktora i zamolio ga da se taj sto malo aktivira. Kad je skrpljena nekakva mrežica i nabavljeni reketi i loptica od celuloida, upitao nas učitelj:

"Ume li ko od vas da igra ping-pong?"

"Ja!" - dreknuo sam prvi i, naravno, slagao, jer nikada ranije nisam ni uzeo reket u ruke. Kasnije smo igrali gotovo svakog dana. Kad bih izgubio od učitelja, plakao sam, a kad bi on izgubio, vadio je iz džepa dinar i nagrađivao me. Zahvaljujući njegovom entuzijazmu naša škola je došla do pionirskog prvenstva grada Zagreba, a ja do pobede.

Sećam se, u to vreme, posetio je našu školu poznati stonoteniski stručnjak i savezni kapiten Lovro Ratković, a učitelj Božidar mu je pokazivao svoje dečake. Ratković je neke pohvalio, za neke je rekao da su talentovani, a kad je video mene kako udaram lopticu, nasmejao se:

"Od ovog neće biti nikad ništa!"

Slučaj je hteo da bude obrnuto. Ali, možda je i bio u pravu. Možda ja i nisam imao talenta. Učitelj je, međutim, znao vrlo dobro ogromnu ambiciju, neizmernu želju da pobeđujem, pa me je hrabrio i podsticao.


Tako se postaje prvak Evrope



U maju šezdeset osme, na evropskom prvenstvu u Lionu, niko nije ozbiljno računao na mene. Mislim da me ljudi nisu smatrali autsajderom, računalo se, možda, da ću nekog i pobediti, ali znalo
se odlično ko su favoriti: Alser, Johanson, Gomozgov, Šeler, Stanjek...

U našoj reprezentaciji nade su polagane u Ištvana Korpu. Jedino je Hans Alser, u jednom intervjuu, nabrajajući imena favorita, pomenuo da se i mene treba paziti. Bio sam mu mnogo zahvalan i mislio sam kao i on.

U prvom kolu pobedio sam Portugalca Suareza, ali to gotovo nije ni primećeno. U drugom kolu protivnik mi je bio Rostislav Stepanjek, čudesni igrač iz Bratislave. Bio je trenutno u nemilosti svog kapitena Ivana Andreadisa, pa je hteo pobedom nada mnom da povrati poverenje. Lako sam ga pobedio u prva dva seta, ali onda je iznenada on preuzeo inicijativu. Mnogi su mislili da ću izgubiti meč. Moram, ipak, da priznam da sam u petom setu imao sreće. Pobedio sam. Naš kapiten Bora Popović je zadovoljno primetio:

"Eto, tako se postaje prvak Evrope. U prvim kolima se srećno pobeđuje, a zatim sigurnom igrom osvaja titula."

Znam, ni sam nije verovao u to što govori. Francuza Krefa sam lako savladao, ali muke mi je zadao Mađar Matijaš Beleznai.


Prišao mi je Vilim Harangozo



Posle pola sata igre, u trećem setu, vodio sam sa sedamnaest prema jedanaest. Nedostajala su mi samo četiri poena do konačne pobede. Izgledalo je da Beleznaiju ništa neće pomoći, ali ja sam dobro čuo kako mu korpulentni Ferenc Šido dovikuje da igra što sporije. Podilazila me je jeza od toga.

Trudio sam se da Beleznaiju nametnem tempo, jer sam osećao da je u tome moja prednost. Najzad, Mađar je shvatio da mora da posluša savet svog kapitena i uspeo je lagano da nametne svoj stil borbe. Počeo sam da gubim. Pred kraj meča bio sam u kritičnoj situaciji. Ipak, snagom volje, uspeo sam da preuzmem inicijativu i da protivnika nateram na brzu igru.

Kasnije su stručnjaci izračunali da sam u toj utakmici pretrčao deset puta veću dužinu od Beleznaija. Kažu da mi je to donelo pobedu. Ali, ni tada na mene se nije obraćala naročita pažnja. Čekali su me mečevi sa favoritima, i dok sam se ja jedva provlačio, oni su svoje protivnike pobeđivali u šampionskom stilu, sa tri prema nula.

Za ulazak u polufinale čekala me borba sa proslavljenim nemačkmm majstorom Eberhardom Šelerom. Mnogi novinari su tada javili svojim redakcijama da je Šeler imao sreće kad mu je žrebom određen za protivnika Jugosloven Dragutin Šurbek. Mislili su da je već to dovoljna garancija Šeleru da će se boriti u polufinalu i biti jedan od četvorice najboljih.

Ja nisam delio takvo mišljenje, a mislim da ni Šeler nije baš ubeđen da sam slab protivnik. Pobedio sam ga sa tri prema jedan.

Naši su se tek sada trgli. Posle deset godina jedan Jugosloven je opet među četvoricom najboljih Evropljana. Prišao mi je Vilim Harangozo, naš junak iz Budimpešte pedeset osme godine.

"Želim da odeš dalje od mesta na kome sam ja stao" - rekao mi je.


Vežbe koncentracije u mračnoj komori



Tek sada na mene su obratili pažnju i stručnjaci i publika. U Lionu je bilo vrlo dramatično. Rezultati su bili neočekivani. Između nepoznatih, osim mene, ka samom vrhu stremio je i Mađar Janoš Beržei. Od favorita u polufinalu se nisu pojavili ni Stanjek, ni Nil, ni Gomozgov.

Ipak u završnim takmičenjima bila su dva čuvena Šveđanina, Alser i Johanson. Meni je pripao Alser, ili, bolje, rečeno, ja njemu, a Mađaru Johanson.

Na jednoj konferenciji za štampu, Hans Alser je izjavio novinarima:

"Moj nastup u Lionu je poslednji. Dosta sam igrao i pomalo sam umoran od stonog tenisa. Želim da se povučem upravo sada kada sam najbolji. Moj san je da se po drugi put upišem u listu evropskih prvaka i da, konačno, prestanem da se takmičim."

Izgleda, Alser je već sebe smatrao pobednikom. Ali, prevario se. Pobedio sam ga sa tri prema nula. U prvom setu jedva je sakupio deset poena. On je imao izvanredan skor. To sam znao pre početka meča i rešio sam da se dobro pripremim. Odlučio sam se za jednu naročitu vrstu treninga, što je posle izazvalo razne komentare.

Upražnjavao sam vežbe koncentracije u mračnoj komori. Kada se u mraku dugo gleda otvorenih zenica, kasnije se bolje vidi. Loptica izgleda veća. Poslednju takvu vežbu izveo sam pred meč.

"Zar sam morao baš sada da se sretnem s tim Šurbekom" - jadao se novinarima Hans Alser.

U finalu sam pobedio i Janoša Beržeija i stao na pobedničko postolje.


Moj učitelj Božidar



Još jedan sat je do mog meča sa Francuzom Birošeom. Tada, ću, valjda, osetiti šta je sa mojom voljom, šta je sa mojom strasnom željom da pobeđujem, koja je umela da obuzme celo moje biće.

Sreo sam danas Lovru Ratkovića i setio se njegove tvrdnje da od mene nikad ništa neće biti. Njegove ocene da nemam talenta. Možda je, čak i bio u pravu. Ali, moj učitelj Božidar znao je dobro da je moj najveći kvalitet jaka volja, ta neizmerna želja da budem prvi, najbolji.

Kad se završi ovo prvenstvo moraću da ga posetim. On živi u Zagrebu. Usamljen. Imao je nesrećan život iako je bio tako dobar, tako plemenit, iako nam je bio kao roditelj. Sam je. U staračkom domu. Ja ga posetim katkad i pričam mu o prvenstvima, a zajedno se sećamo škole u Trnju. Starog stola, koji je on svukao sa tavana. Pionirskog prvenstva.

Napisao: Dragutin Šurbek (TV novosti, 1974.)

Ovako je počela karijera velikog šampiona: Ekipa OŠ Trnjanska, prvenstvo Zagreba 1959,
s leva na desno: Jura, Grga, Dragutin Šurbek, učitelj Boža, Ivica i Dragan Sovilj (stoji).
Veliko hvala Draganu Sovilju na ovoj slici! 



Podržite Yugopapir na Patreonu * Donate




No comments:

Post a Comment