Suzan Regan, najveća američka obožavateljka "Boljeg života" '87: Koka je apsolutno veličanstvena!

Septembar 1987: Suzan Regan, profesor istorije filma i televizije na Državnom univerzitetu u Los Anđelesu, poredi popularnu seriju Zabavno-rekreativnog programa RTB sa "Dinastijom" i "Dalasom"...

Suzan Regan je profesor istorije filma i televizije na Državnom univerzitetu Kalifornije u Los Anđelesu.

Ove godine boravila je nekoliko meseci u Jugoslaviji, održala i niz predavanja na fakultetima u Beogradu i Zagrebu i u Muzeju olimpijade u Sarajevu.

Za to vreme imala je priliku da se upozna i sa domaćim televizijskim programom, a posebno interesovanje pokazala je za seriju "Bolji život".

Imajući to u vidu, iz Televizije Beograd pozvali su Suzan da prisustvuje snimanju ovog programa, pa je ona prošle nedelje ponovo doputovala u Jugoslaviju specijalno radi toga.

Zašto "Bolji život"?

To je apsolutno bio moj najdraži program na vašoj televiziji. Ne razumem srpski, ali je to bilo nešto što sam mogla da pratim. Situacije su univerzalne, ljubavne afere, problemi, zatim tu su uobičajeno tipizirani likovi...

Da li vas je nešto u samoj seriji posebno privlačilo?

Volela sam da prepoznajem lokacije na kojima su pojedine scene snimane. U stilu: hej, pa ovaj restoran mi je poznat, bila sam tu... Zavolela sam takođe i likove. Posebno Koku.

Zašto nju?

Volim način na koji se ophodi i kako se oblači. Moda je vrlo važna za ovakve serije. Sviđa mi se zatim Kokin ponos. Šta god je zadesi, ma ko da joj pravi probleme, ona uspeva da ostane ponosna. Tako mala žena. Ona je apsolutno veličanstvena.

Koje biste još likove izdvojili?

Marka. On je vrlo dobar glumac. I Bobu.

Možete li da uporedite "Bolji život" sa serijama koje se prave u SAD?

U Sjedinjenim Državama imamo dve vrste "sapunskih opera": dnevne i noćne. Dnevne idu u program svaki dan, pola sata ili sat, i snimaju se gotovo isključivo u studiju jer je to brže, jednostavnije i jeftinije.

One noćne, koje su slične "Boljem životu", idu jednom nedeljno po sat vremena i imaju daleko veći budžet. Međutim, ni one ne koriste eksterijere u tolikoj meri kao "Bolji život". Snimanje na ulici, u restoranima ili drugim objektima izvan studija daleko je skuplje. A ja volim kada mogu da se prepoznaju autentične lokacije.

U Jugoslaviji je najčešće jednostavnije i jeftinije snimiti pojedine, scene na već gotovom objektu.

Da, to sam primetila. I još jednu stvar: neverovatno je prosto kako su ljudi ovde spremni da sve učine kada im dođe televizijska ekipa. Evo, pre neki dan u hotelu "Jugoslavija" su snimali scenu, bilo je mnogo turista, jeziva vrućina, ali su svi bili maksimalno uviđavni prema ekipi.

Čak i kada su zahtevali da se isključe klima uređaji, koji su pravili buku, niko se od osoblja hotela nije bunio! Ko bi vam to u Americi uradio? Osim, naravno, ako debelo platite.

Može li se govoriti o sličnosti ovog programa sa serijama kakve su "Dinastija" i "Dalas"?

Mislim da tu ima dosta sličnosti. Pre svega, to je onaj princip po kojem sve te serije obrađuju probleme veće od samog života. To je bit svake "sapunske opere" i ja to veoma volim. Koliko god da vam je život u ovom trenutku dramatičan, možete uvek da pogledate neku "sapunicu" i sve će biti bolje.

Ima tu malo atmosfere starovremenskih ljubavnih romana, malo ogovaranja, ali njenu univerzalnost čini to što svet boji crno-belo. Uvek su jasno razdvojeni dobro i zlo.

Sve te serije povezuje zatim i elemenat porodice. Nikada to nije par, jer drama ne može da se provlači u nedogled samo sa dvoje ljudi. Zato se uzme porodica, kojoj se suprotstavlja spoljašnji svet.

Da li bi ta postignuta univerzalnost u "Boljem životu" mogla da obezbedi gledanost ove serije u SAD?

To je teško reći. Verovatno da "Bolji život" ne bi bio interesantan za nacionalnu TV mrežu, jer to je ipak program u koji se teško probija nešto izvan Amerike. Ali bi možda bio zanimljiv za neke specijalizovane kablovske televizije, ili lokalne TV stanice, recimo u Čikagu ili Njujorku, gde ima dosta jugoslovenskih imigranata.

Da li je serija dovoljno dobro urađena sa profesionalne strane?

Da. Ona nema novac "Dinastije ili "Dalasa", ali morate da znate da se te serije ne bi isplatile čak ni na američkom tržištu. One su pravljene za domaću TV-mrežu, ali su producenti prvenstveno imali na umu prihod od prodaje u inostranstvu.

Naravno, da bi se neki program dobro prodao u inostranstvu, on prvo mora da postane hit u SAD.

Kakva iskustva nosite sa snimanja ovde?

Za razliku od američke televizije, ovde cela ekipa deluje nekako ravnopravno. Ako neko ima šta da kaže, on to i kaže, ali reditelj ipak uspeva da sačuva integritet onoga što želi. Kamermani i montažeri su daleko samostalniji.

U Sjedinjenim Državama ekipa se deli na one iznad i one ispod "linije".

Iznad su producent, reditelj i scenarista, a svi ostali ispod. Svako vodi računa samo o svom domenu posla, i oni ispod "linije" odgovorni su onima iznad. To je s te strane sasvim drugačiji sistem.

Ovo ovde me više podseća na snimanje filma, gde ne postoji tako striktna podela.

Razgovarao: V. Čikeš (TV novosti, 1987.)


Podržite Yugopapir na Patreonu * Donate