Slobodanka Kurtović, najmlađa banjička logorašica: Rođena u noći pobune - 11. septembra 1944...

Novembar 1984: Devojčica čije je rađanje prikazano u poslednjoj epizodi TV serije "Banjica" danas je službenica iz Beograda Slobodanka Kurtović (ranije Matić). Njena majka Radomirka nerado se seća logoraških dana, i još neradije o njima govori...

Sekvenca rađanja devojčice u poslednjoj epizodi televizijske serije o zloglasnom logoru smrti na Banjici bazirana je na stvarnom događaju. Mala Slobodanka je rođena 11. septembra 1944. godine, u onoj noći kada su se buntovne zatočenice fizički suprotstavile svojim dželatima dok su ih izvodili iz sobe i poveli na streljanje.

Tada se devojčica prezivala Matić, a danas je to naša sugrađanka Slobodanka Kurtović, radnica u knjigovodstvu Beogradske pekarske industrije. Slobodanka stanuje u Ulici Tošin bunar, udata je već petnaestak godina i majka je dvoje dece.

Pokolj u noći

Ta noć 11. septembra 1944. godine ostala je u sećanju preživelih logoraša kao jedna od najkrvavijih. Ne samo po tome što je prozvan novi kontingent za streljanje, jer to se događalo iz dana u dan otkako je logor smrti osnovan, sredinom 1941. Posebno otkako se ušlo u ovu četvrtu godinu rata. Ni broj žrtava te noći nije bio prevelik, jer je bilo dana kada su prozivke trajale satima, a jedna grupa žrtava smenjivala drugu. Muškarci i žene, taoci i logoraši, povezani po dvoje, odlazili su u smrt.

Ova noć razlikovala se po nečem drugom. Po hrabrim logorašicama koje su jurnule na Vujkovića i njegove pomagače, a ovi, iznenađeni, pripucali iz pištolja i pušaka u žene izmučene glađu, neizvesnošću i mrcvarenjem. Četiri zatvorenice ostale su na mestu mrtve, a krv ubijenih i ranjenih isprskala je pod i zidove hodnika ispred sobe smrti, tragične sobe 38, za koju Dušan Stojiljković, čovek koji je i sam preživeo ovu golgotu i među poslednjim logorašima deportovan u Mauthauzen, kaže:

- U Evropi je soba 38 jedinstvena, jer ni u jednoj ćeliji bilo kog koncentracionog logora nije bilo toliko takvih izuzetnih žena, komunista, najboljih što je moglo da se stekne na jednom mestu odakle se znao samo jedan put...

U toj noći rođena je devojčica Slobodanka Matić. O svom rođenju zna po pričanju majke Radomirke koja, kako Slobodanka kaže, inače nerado govori o svemu tome.

- Majka je pričala da je za vreme njenog boravka u logoru bilo mnogo streljanja. Naročito te noći kad sam rođena. Te noći su poginule mnoge poznate partizanke. Pričala je da su se danima posle toga još videli tragovi krvi na zidovima. Od velikog uzbuđenja mama je dobila napone i rodila me pre vremena.

Slobodankina majka Radomirka dospela je u logor na Banjici iz kruševačkog zatvora. Tamo je uhapšena kao pomagač narodnooslobodilačkog pokreta. Slobodankin otac Jovan bio je u to vreme u Rasinskom partizanskom odredu.

Jednom je mama rekla da su je često saslušavali i tukli. Tražili su da kaže gde je otac i kako funkcioniše veza sa partizanima, a ona je odgovarala da ne zna. Na tim saslušanjima upirali su joj jaku svetlost u oči i terali je da gleda. Od toga je potpuno gubila kontrolu i dobijala šokove.

Možda mi ne bi o tome pričala da nije strepela što mi je oduvek smetala jaka svetlost. Ne znam da li je to posledica tih saslušavanja pod reflektorom, ali to je bio jedan fragment njene priče o logoru.

Nemac hteo da je prisvoji

Ime Slobodanka dala je devojčici jedna baka, Kragujevčanka iz iste sobe, i pod tim imenom dete je upisano u knjigu zatvorenika Banjičkog logora. Slobodankin suprug Milan pokazuje jedini trag koji se pojavio u štampi. To su "Večernje novosti" od 12. septembra 1974. godine. U njima, u rubrici "Pre 30 godina", stoji notica:

"U knjigu logoraša Banjičkog logora upisan je zatvorenik broj 23579 pod simboličnim imenom Slobodanka. Juče se u zatvorskoj bolnici porodila zatvorenica Radomirka Marković".

Slobodanka kaže da je očigledna greška u prezimenu, a onda nastavlja priču:

- U prvo vreme mama me je povijala u hartiju, a onda su žene koje su imale podsuknju cepale komade platna i davale joj. I ne samo to. Odvajale su od svojih usta hranu i davale majci da ojača. A dobijale su po neko parče buđave proje i bile izgladnele ko aveti...

Sudbina Slobodankine kume, bake iz Kragujevca, tragična je. I ona je dočekala raspuštanje logora, ali je okončala život u bolnici, u teškoj depresiji.

Ubrzo je usledio i odlazak iz logora. Mala Slobodanka imala je preko levog oka podliv, nastao pri rođenju ili od neke povrede dok ju je majka još nosila.

Zahvaljujući baš tome ostala je sa majkom.

Jer, lepo crnomanjasto detence dopalo se jednom od Nemaca. Tražio je da mu Radomirka da svoje dete da ga povede u Nemačku. Rekao je da ima ženu, ali da dece nemaju i da su oduvek želeli jednu takvu devojčicu.

- Mama je samo plakala i odgovarala: "Bolje neka nas obe ubije nego da mi uzme dete" priseća se Slobodanka i tog detalja iz pričanja svoje majke.

Iz retkih Radomirkinih priča ćerki je ostao u sećanju i onaj momenat kad je, po izlasku iz logora, uglavnom pešice, dospela nadomak svog sela Gaglova i potpuno klonula.

- Išla je sa grupom nekih ljudi. Dospeli su do mosta na Moravi. Nije više imala ni trunke snage i jedva se uzdržala da se sa mnom u naručju ne baci u reku. Srećom, neko ju je primetio i pomogao joj. A kad je stigla u selo, ljudi nisu verovali da je to ona. Ni da je živa, a još manje da se vratila i sa živim detetom...

Radomirka i Jovan Matić izrodili su još i sina, potkraj 1946. Živeli su u raznim gradovima gde je Slobodankin otac, oficir, obavljao dužnost.

- Put nas je vodio iz Kruševca u Pirot, pa u Niš, Prijepolje, Kraljevo i, na kraju, u Beograd. Tata je penzionisan kao potpukovnik, i pre dve godine je umro. Mama ima 64 godine, dobro se drži i sve dobro podnosi zahvaljujući neprestanom radu i kretanju.

Sada je u poseti svojim rođacima u jednom selu kod Kruševca. Ne voli da razgovara o Banjici niti o tim danima. Dok se prikazivala serija o logoru malo smo pričale o tome. Znate, mama je samo jednom otišla da vidi Banjicu i doživela šok. Ja nisam išla nijednom.

Bila sam rešila da odem, dobila sam i poziv, ali nisam smogla snage. U stvari, želela bih, ali me nešto istovremeno sprečava. Ne mogu to da objasnim. Ne znam ni šta je razlog. Nije strah, ali to "nešto" je jače od mene...

Govor dokumenata

Slobodanka je završila gimnaziju i započela studije. Onda se zaposlila, udala za Milana Kurtovića rodom iz Goražda, inače kolegu iz "iste složene organizacije PKB". Došla su i deca: Danijela kojoj je skoro četrnaest godina i devetogodišnji Dušan.

Žive tiho i skromno u stanu na petom spratu, okruženi mnoštvom kanarinaca i Milanovih diploma i priznanja koje je stekao kao odgajivač ptica. Milan kaže da taj svoj hobi upražnjava kod kuće zahvaljujući razumevanju porodice, pre svega Slobodanke. Ona je taktična, tiha, puna razumevanja...

Razgovor sa Slobodankom završavamo pitanjem kako je doživela televizijsku seriju Banjica, a ona kaže:

- Nekako su meko prikazana ta zbivanja. Uopšte nisam osetila tragiku i strahote onako kako ih je mama prikazivala. Te psihologije je malo dato kroz lik Vujkovića, on je odvratan kako je i mama pričala, ali sve ostalo je nekako blago... Nije upečatljivo.

U potrazi za još nekim detaljem o devojčici, najmlađoj zatočenici Banjičkog logora put nas je doveo do Dušana Stojiljkovića. Njegovi drugovi iz logora rekli su nam da je godinama istraživao zbivanja u banjičkom kazamatu.

Našli smo se u Istorijskom arhivu grada Beograda, gde se čuva dokumentacija Banjičkog logora. Dušan zna svaku knjigu, svaki dokument. Još dok izvlači knjigu logoraša kaže da se seća da je naišao na podatak o detetu rođenom te krvave noći 11. septembra.

I zaista, pod brojem 23579, stoji doslovce:

"Marković Slobodanka, Jovan, Radomirka, rođ. 11/9/944 u Beogradu (rodila se u logorskoj bolnici)"

Ispod toga je dopisano:

"22. IX 944 puštena (sa majkom) MPU"

Stojiljković kaže da to MPU znači: otpuštena rešenjem Ministarstva unutrašnjih poslova.

Buni nas ono prezime Marković i Dušan nastavlja traganje za majkom. U kartoteci logoraša nalazi podatke o Slobodankinoj majci:

"Matić Radomirka, domaćica, stara 21 godinu, rođena u Trmčarima, Cvetko - Milosija (očigledno roditelji - prim. aut.) udata, bez dece, uhapšena 24. II 944 od Prestojništva gradske policije Kruševca, puštena 22. 9. 944 na slobodu od MUP"

Vraćamo se knjizi logoraša. I tu pod istim brojem stoje podaci o Radomirki, samo se razlikuje datum dolaska u logor. On je istovetan sa onim kad je uhapšena. A na kraju stoji upisano olovkom:

"Upućena u bolnicu 21. 8. 1944."

Dušan Stojiljković, zatvorenik iz sobe 68, ćelije tačno iznad ženske sobe smrti, misli da je Radomirka sa malom mogla biti u sobi 35 ili 36. Ne zna detalje o porođaju, ali kaže da bi to mogao znati dr Žarko Fogaroš, čovek koji je u to doba bio bolnički lekar i koji je zajedno sa njim, Dušanom, nekoliko dana pre raspuštanja Banjičkog koncentracionog logora deportovan u zloglasni Mauthauzen.

Očigledno, priča o Slobodanki Kurtović, rođenoj Matić, najmlađem zatočeniku koncentracionog logora na Banjici, nije potpuna.

Kao ni o mnoštvu, ogromnom broju ljudi i žena koji su završili život u ovoj kući smrti, ili prošli kroz nju. O deci poput malog Slobodana ili Kokoa, kojih je sigurno bilo još, i koji nisu imali sreću da dožive detinjstvo i zrelost u slobodi kao Slobodanka.

Tekst: L. R. M, obrada: Yugopapir (TV novosti, 1984.)

Podržite Yugopapir na Patreonu * Donate