Karolj Kovač, fenomen "šogorizma" 1987: Šogori i Tri plus dva prodaju više ploča od Plavog orkestra

Maj 1987: Verovatno je kompleks pred "velikim belim svetom" uskih elitnih krugova, bar za neko vreme, umiren vestima o uspehu Laibacha napolju i ukupnom tiražu nekih desetak singlova i albuma od petnaestak hiljada primeraka. 

Međutim, veće iznenađenje izazvao je podatak da i pored Plave histerije najtiražniji prošlogodišnji Jugotonov ekskluzivac je grupa Tri plus dva sa 400.000 ploča eksportovanih najvećim delom šverc kanalima preko mađarske granice.

Pomenuti Temerinci bili su (a i ostali) potpuno anonimni u jugoslovenskim okvirima, sa uticajem koji je ekvivalentan dometu pojedinih vojvođanskih radio stanica. 

U prvo vreme nazvan čarda rok, tretiran je kao još jedan etnički rock i odgovor na produkciju Radio Šapca. Nakon uspeha Šogora u Mađarskoj ustalio se termin "šogorizam".

Ideolog i Trevor Horn ovog novog pravca, Karolj Kovač imao je svojevremeno pionirsku ulogu u propagiranju rock'n'rolla na radio talasima, a svojim emisijama "Ju-rok" i "Zenebona" sedamdesetih godina izvršio je veliki uticaj na popularnu muziku susednih zemalja, naročito Mađarske i Rumunije. Vodio je i zapaženu emisiju na Radio Varšavi.

Pored putujućih video-programa, sve više se bavi produciranjem "šogor" bendova.

(Screenshot: Glas omladine)


Bliski susreti sa narodom



GLAS: Kako biste definisali šogorizam?


KAROLJ KOVAČ: Puno sam razmišljao zašto u Vojvodini nemamo svoju muziku. Dopali su mi se bosanski bendovi koji su bili negde na granici folka. Hteo sam tako nešto već odavno da napravim, neki naš autentičan izraz u rok en rolu, kao što imaju uglavnom Bosanci, i izmislili smo "šogorizam". Muziku koja je jako bliska narodu.

Na ruku nam je išlo što su mađarski zakoni pre dve godine dozvolili privatnu inicijativu, privatne prodavnice ploča i knjižare... Ljudi koji su se bavili prodajom dolazili su u Jugoslaviju da kupe naše proizvode, a tamo ih prodavali vrlo skupo. 

Tako je grupa "Tri plus dva" iz Temerina prodala više od 400.000 kopija svog prvog albuma, koji se pojavio tačno pre godinu dana.

Tiraž prilično impozantan i u Jugoslaviji, a kamoli u Mađarskoj, gde je upola manje stanovnika. Njihova najtiražnija ploča, dupli album, do sada je otišla u otprilike 500.000 primeraka. Sledeći je stigao do 368.000 kopija. 

Znači na sveukupnom mađarskom tržištu "Tri plus dva" su na drugom mestu po tiražnosti.


GLAS: Zašto baš naziv"šogorizam"?


KAROLJ KOVAČ: Kod nas u Vojvodini postoji sleng koji je preuzet iz srpskog jezika. Kad sretneš čoveka koji ti je drag i vrlo blizak, kažeš mu da je šogor. To je i rodbinska veza. Znači, taj naziv bi trebao da označava muziku koja je bliska ljudima.


GLAS: Postoji stav da se radi o ordinarnom kiču.


KAROLJ KOVAČ: Muzički kritičari u Vojvodini su, čim se "šogorizam" pojavio, počeli da ga upoređuju sa novokomponovanom narodnom muzikom. A nikakve veze jedno s drugim nemaju. Pre svega, ovde još niko nije pravio nove kompozicije u tom žanru. Sve su to neke narodne pesme. 

Klinci koji sad nešto pokušavaju imaju pesme po senzibilitetu bliže "Plavom orkestru" ili "Ribljoj čorbi" nego narodnoj muzici. Da li je to šund? Pa ako je narod šund, onda je to i ova muzika i "šogorizam".




Ali Babina pećina u Bukovcu



GLAS: Ko su izdavači tih ploča, a ko konzumenti?


KAROLJ KOVAČ: Izdavaju ih sve jugoslovenske diskografske kuće i sad se prosto takmiče koja će da objavi više, jer su videli da je ipak reč o velikom biznisu. Momentalno sam producent sedam grupa što je i za svetske okvire mnogo. Ni jednu ploču do sada nisam prodao ispod 20.000 primeraka. Najveći tiraž je 126.000 kopija.


GLAS: Da li je novac najjači motiv za šogor usmerenje?


KAROLJ KOVAČ: Ne bih rekao. Grupa "Tri plus dva" ne zna ništa drugo da svira. Oni su autentičan šogoristički bend. Najverovatnije da ima nekoliko bendova koji se bave ovom profesijom i baš ovim žanrom muzike samo zbog novca. Ali, moram odmah da skrenem pažnju da je velika zabluda da će svaka grupa koja dolazi u Bukovac da snima zgrnuti velike pare.

Zaradiće samo ako urade neku dobru pesmu, sa obradom i pravim aranžmanom. Uopšte u Jugoslaviji relativno je dosta bendova, ali pare imaju samo Bregović, mali Loša, Bajaga, Bora Čorba. Ljudi u ostalim grupama ne žive baš sjajno.

Prema tome, ako se pojave jake autorske ličnosti, a ima ih već nekoliko, biće tiraža, pa znači i love.


GLAS: Sviraju li šogor grupe i uživo, ili smo na plej bek.


KAROLJ KOVAČ: "Šogorizam" je prvi muzički žanr, možda u svetu, namenjen srednjoj generaciji koja preko celog dana bulji u TV. Izmišljen je da bi ta generacija izašla iz svojih kuća da se druži i napravila slična atmosfera kao na svadbi. Zato su neki šogorizam prozvali svadbarskim rokom.

Momentalno su uspešne samo grupe koje sviraju uživo. Pravi šogoristički bend mora da zna barem 500 pesama napamet i ima opasnu kondiciju kako bi mogao da svira punih dvanaest sati za jedno veče. 

Njihova tarifa je od 25 do 36 miliona. Cena grupe "Tri plus dva", koja je stekla već internacionalnu slavu, kreće se oko 4.000 maraka. Svirali su u Budimpešti u istoj dvorani gde je pre njih nastupao "Deep purple" i imali su isto toliko publike.



Pampas nakon ponoći



"Šogori" su svirali u "Interkontinentalu" i još nekim budimpeštanskim hotelima i koncertnim dvoranama. Bilo je prepuno. Sugerirao sam mađarskom menadžeru da njihov koncert organizuje na nekom mestu gde je radnička klasa, jer sam smatrao da taj sloj uživa u ovoj vrsti muzike. Međutim, kad sam došao u dvoranu video sam da su došli najimućniji i najpoznatiji ljudi u Mađarskoj. 

Čak je bio i njihov predsednik vlade, što me je vrlo iznenadilo. Izgleda da srednja generacija nije ranije imala svoju muziku. Njima je disko saund, kao što je slučaj i kod nas, previše bučan. Ta generacija se kod nas jednostavno snašla. Ide u hotele, motele, gde uglavnom postoji neka animir grupa ili pevačica.

Mađari to nisu imali do sada. Kod njih je takva vrsta muzike bila zabranjivana. Poznato je da imaju Kodaja, Bartoka i još nekoliko značajnih imena u ozbiljnoj muzici i oni su zato zabranili da se narodno blago eksploatiše, kao što mi trenutno radimo. 

Ali, ako na primer "Emerson, Lake & Palmer" i još neke velike svetske simfo rock grupe prearanžiraju čak i dela Betovena i Čajkovskog, zašto ne bi mogli obrađivati narodne pesme koje su nama jako bliske.


GLAS: Kakva je atmosfera bila na koncertu?


KAROLJ KOVAČ: Takav haos u životu nisam video. U stvari tako nešto doživeo sam samo na koncertima naših najvećih grupa. U početku je publika vrlo disciplinovana, puno se pleše, ali posle ponoći je pampas.

Bio sam na nekoliko nastupa "Šogora". Fenomenalna atmosfera! Svi koncerti imaju svoju kulminaciju, obično posle ponoći, oko dva sata. Tad nastaje prava eksplozija, rusvaj koji jednostavno traje. Bend je već deset ili dvanaest sati na bini i želi odmor, ali ljudi koji su došli u osam uveče, napuštaju dvoranu tek oko pet sati ujutro.



Tifa Đorđević



GLAS: Znači, u osnovi vrlo vesela pojava?


KAROLJ KOVAČ: Da, isto kao u svatovima. Ako je dobar štimung i uigran bend - pravi "šogorizam".


GLAS: Pominješ grupe "Tri plus dva", "Šogore"... Ko su ostali proizvođači "šogorizma"?


KAROLJ KOVAČ: Trenutno imamo prilično dobre grupe. Svakako "Tri plus dva", "Šogore" iz Sombora, "Dugu" iz Zrenjanina, "Bandy" i "Eho" (ciganska muzika ili evergrin). "Eri Danus" iz Kanjiže je vrlo interesantan bend koji prvi pokušava nešto da uradi sa svojim pesmama, a sada se pojavila i grupa "Masni lebac". 

Mislim da će biti prave zvezde "šogorizma". Takav su šok za publiku da još ne znam da li ću im ploču objaviti u Mađarskoj ili kod nas. Njihov pevač vokalno liči na Tifu, a po senzibilitetu je otprilike istog naboja kao Bora Đorđević.


GLAS: Gde se najviše ploča prodaje?


KAROLJ KOVAČ: Svi misle da je u ovom poslu opasna lova. Trenutno najviše zarađuju šverceri. Znam čoveka iz Novog Sada koji je ukrcao u šleper 1.000 ploča kupljenih ovde za pet maraka po komadu. U Regensburgu ih je odneo do crkve, gde se nedeljom okupljaju Mađari, otvorio vrata kola i pustio jednu kasetu. Za jedno pre podne je zaradio 20.000 maraka! 

Ploče se prodaju po čitavom svetu, gde god žive Mađari, brzinom boinga. Naime, kad se ploča kod nas pojavi, sigurno će se već sutra, ako JAT ima let za Ameriku ili Kanadu, i tamo naći. 

Prema nekim našim izvorima najviše ploča kupuju Mađari, a ostvaren je zahvaljujući njima već i neki izvoz. Kompenzacijski posao, vrlo čudnog tipa. Kombinat "Belje" je iz Mađarske otkupio mleko, a "Jugoton" je njima dao ploče. 

Imali smo slučaj da za ploču "Šogora" dobijemo struju za vreme nestašice.




Čardaš Dugme



GLAS: Šta misliš koliko dugo će sve to trajati?


KAROLJ KOVAČ: Dugo. Samo se bojim jedne stvari. Kad se pojavila Cunetova pesma "Kafu mi draga ispeci" i prve novokomponovane pesme, zvučale su vrlo simpatično. Ali danas se to pretvorilo u jednu aždaju.

Treba se boriti, naći sredstva da se šogorizam kanališe, usmeri i ne izrodi u nešto protiv čega ćemo kasnije biti.


GLAS: Kakve "Bijelo dugme" ima veze sa "šogorizmom"?


KAROLJ KOVAČ: Mene je Bregović uvek pitao, kad sam radio s njim intervjue, kako je u Mađarskoj, zašto nemaju svoju scenu, jer njihova rok muzika se bazira na nekom internacionalnom zvuku. Nisu jednostavno imali svoj identitet i pored dobrih čardaša, poskočica... 

Kad je prodato toliko ploča "Šogora", nazvao sam Gorana i rekao mu da napokon i Mađarska ima svoju muzičku scenu. Dogovorili smo se da se kompozicije iz repertoara Bijelog dugmeta prevedu na mađarski i kod nas publikuju. Tekstovi su već gotovi. 

Opredelio sam se za pretposlednji album sa Tifom, jer je njihovo najbolje ostvarenje, a napravljen je vrlo interesantan tekst za pesmu "Hajdemo u planine" koja će, verovatno, biti veliki hit u Mađarskoj.

Trebali smo početi sa radom 15. aprila u Sarajevu, ali Dugmetu trenutno jako dobro ide, pa su produžili turneju. Goranu sam poslao video spotove sa potencijalnim mađarskim pevačima, koji su, inače vrlo popularni u Mađarskoj. 

Kad me je nazvao rekao je da je kaseta sjajna, i da svi odlično pevaju, ali izgledaju kao neke dede. Najverovatnije je uvideo da je sa pojavom Alena uneo u Dugme svežu krv i tako još jače privukao publiku.

Ja opasno volim Bijelo dugme, a sa Goranom se družim još od 1971. godine.

Zato će se ploča sa mađarskom verzijom Bijelog dugmeta naći i u Mađarskoj i kod nas. I uopšte, u čitavom svetu gde god ima Mađara.

Razgovarala: Sofija Ljukovčan, obrada: Yugopapir (Glas omladine, 1987.)





Podržite Yugopapir na Patreonu * Donate