Mihailo Apostolski, doktor vojnih nauka koji ne voli oružje (1/2): Ne priznajem rat, samo revoluciju



Bugari su napravili jednu istorijsku predstavu po imperijalističkom receptu, koju već godinama igraju samo u različitim scenskim oblicima i sa različitim akterima. Oni se jednostavno ne mogu osloboditi fiks ideje Sanstefanske Bugarske, ideje da dominiraju Balkanom

  • Narodnooslobodilački odbori su bili zaista narodna vlast, demokratska i dobro organizovana. Od nje treba da izvlačimo iskustva, kako bi sprečili birokratiju da potura klipove u točkove razvoja samoupravljanja

  • Još nisam spreman da pišem memoare, samo zato jer su se kod nas u poslednje vreme pojavili memoari koji "friziraju" istoriju, koji forsiraju lična viđenja autora

  • Revolucija je vrlo čudna. Ona pomaže ljudima, čitavim generacijama, da vrlo brzo sazru. Ono što neke generacije uče godinama, u revoluciji se shvata za tren

  • Na žalost, umetnost našu revoluciju i vojsku ne prikazuje realno. Mi nismo pobeđivali izgledom, naoružanjem već pre svega razumom i moralom

  • I danas, četrdeset godina posle rata, mnogi istorijski arhivi u Evropi i svetu su za nas Jugoslovene zatvoreni. Recimo, arhivi Bugarske i Grčke. A da ne govorimo o zatvorenim arhivima. U Sovjetskom Savezu arhivi su zvanično otvoreni, ali je vrlo teško doći do njih. Obratno - u Velikoj Britaniji i nekim drugirh zemljama istorijski arhivi su dostupni jugoslovenskim naučnicima

  • Za narode koji su imali vojničku tradiciju, za Srbe i Crnogorce, general je simbol borbe za slobodu i očuvanje te slobode. Ali, taj osećaj danas neguju i narodi koji pre NOR-a nisu imali vojničke tradicije, kao što su Slovenci, Makedonci, pa i Hrvati


*****



Oktobar 1982: Pre nekoliko meseci akademik Mihailo Apostolski, general, narodni heroj, revolucionar, istoričar, čovek sa brojnim društvenim priznanjima i titulama, odbranio je doktorsku disertaciju: "Neke karakteristike NOR-a i revolucije u Jugoslaviji, posebno u Makedoniji".

Proglašen je doktorom vojnih nauka.

Bio je to razlog više da se upoznamo sa ovim po mnogo čemu izuzetnim čovekom.


*****



Druže Apostolski, vaše promovisanje za doktora vojnih nauka privuklo je pažnju javnosti koja, čini se, s pravom već godinama iščekuje vaše memoare?


Mihailo Apostolski za vreme rata
(foto: znaci.net)
- Ja lično volim i cenim memoare. Memoari istoriji daju atmosferu, a umetnicima pružaju materijal za obrađivanje... Ali, ja još nisam spreman da pišem memoare, samo zato jer su se kod nas u poslednje vreme pojavili memoari koji "friziraju" našu istoriju, koji forsiraju lična viđenja autora, koji imaju hiperboličan ton i...

Znate, ne mogu se memoari pisati u stilu: ja, pa ja!

Ne može jedna ličost da ustanak pripisuje sebi. Niko ništa u našoj revoluciji nije učinio sam. Partija je organizator ustanka i da nije bilo naroda, koji je prihvatio poziv Partije, naša revolucija ne bi uspela, a ja kao i mnogi drugi nikada ne bih bio general.

Jer, kakav bi to general bio bez vojske? Kakav je to političar koji sam, bez naroda, diže revoluciju?


Bilo je reči da vi, ipak, pišete memoare?


- Ne, ne. Doduše, mnogi me nagovaraju na to. Nisam se odlučio mada imam dosta toga napisano. Preko hiljadu stranica.

Ali to je sve nedovoljno obrađeno...

Nisam siguran da li ću se latiti toga posla.


Rođeni ste u Štipu 1906. godine. U toku vašeg školovanja kako su kroz Štip prolazile razne vojske, tako su vam menjali prezime. Kakva ste prezimena dobijali?


- Kada sam 1915. godine završio drugi razred, u srpskoj školi, ja Mihailo Apostolski, bio sam zapravo Mihailo Apostolović.

Kada su bugarske vojske okupirale Makedoniju učiteljica me je prekrstila u Mitev, po ocu koji se zvao Mite... Kasnije, u našoj porodici, čije prezime je bilo Apostolci, po nekom pradedi Apostolu, a i deda se zvao Apostol, imali smo više prezimena.

Dva brata su bila Apostolović, sestra Andrijević, po pradedi, otac i majka po dokumentaciji Apostolović, deda Apostolac, a ja u početku Mitević, a kasnije Mitić.

Naime, profesor književnosti Đura Obradović me je prekrstio u Mitić. Kaže: "Otkuda si ti Mitević? Ne može, to nije srpski!"

Kažem: "Zbog oca, zove se Mite". "Nije Mite, nego Mita i ti si Mitić".

Kada sam se upisao u vojnu akademiju u Beogradu tražio sam da promenim prezime. Vodila se istraga o tome dve godine i ništa. I tako - ostao sam Mitić. To prezime sam dugo nosio. Sve do revolucije.

Ali i tada zbog ilegalnosti više sam bio Janez ili Dončo, nego Mihailo. Tek 1943. godine, kada smo odlučili da objavimo puna imena rukovodstva NOR-a za Makedoniju, ime Mihailo Apostolski je prvi put ispisano u Manifestu Glavnog štaba NOV i PO Makedonije.


Jednom prilikom ste rekli da je vojska profesija siromašnih. Da li je to bio razlog da se 1924. godine upišete u Vojnu akademiju u Beogradu?


- Nisam baš tako govorio, ali u tome ima nešto istine. Vidite, u mojoj klasi je bilo malo oficirske dece, ili dece krupnije buržoazije, a najviše dece je bilo iz siromašnih porodica... Beda me naterala da dođem u Beograd, da bih našao mogućnosti za egzistenciju.


Kada ste zavoleli vojsku? Ostali ste u njoj sve do 1958, kada ste otišli u penziju.


- Nikada vojska nije bila moja omiljena profesija, moje naklonosti bile su tehničke nauke. Ali, kada sam se prihvatio smatrao sam da taj vojnički posao treba časno raditi. I odlučio sam da vojne nauke kompletno savladam!


Može se reći da ste u tome i uspeli. Da li ste voleli oružje?


- Nisam zavoleo ni oružje! Podseća me na strahote koje sam kao dete doživeo. Naravno, sem u revoluciji, kada ga nisam nosio kao oružje vojske, već kao oružje revolucije.

Prva makedonsko-kosovska i Druga makedonska udarna brigada u selu Zborsko,
januara 1944. (foto: znaci.net)

Recite nam kako se dogodilo da jedan poručnik, a kasnije i major jugoslovenske kraljevske vojske priđe naprednom pokretu, i postane komunista?


- Na to je pre svega uticao odnos vlasti prema mom narodu, a na mene su uticali moji drugovi kada sam bio na Višoj vojnoj akademiji.


Da li ste tada u Beogradu počeli da se bavite ilegalnim radom?


- Družio sam se sa naprednom omladinom, ali nisam bio direktno uključen u ilegalni rad. Iz Više vojne akademije otišao sam na službu u Sušak, zatim u Ogulin. Tu sam se upoznao sa Vladimirom Bakarićem. On je bio student, a njegov otac okružni sudija.

On je već tada bio član Komunističke partije... Ja sam još bio samo simpatizer...

Posle službovanja u Ogulinu vratio sam se u Beograd, gde sam završio generalštabnu školu. Onda odlazim u Ljubljanu na novu dužnost... gde sam nastavio svoj rad u progresivnom pokretu.


Bili ste vojnik dve vojske. Učesnik ste u drugom svetskom ratu, pamtite Balkanske i prvi svetski rat. Šta mislite o ratu?


- Rat je najveće zlo čovečanstva. Jer, ni jedan rat nije rešio nijedan društveno-politički problem. Problemi društva mogu se rešavati razvojem čovečije misli i slobode...

Ipak, priznajem samo jedan rat: revoluciju. A posle njene pobede oružje da se koristi samo za čuvanje tekovina revolucije.

Na žalost, bilo je revolucija, koje su svoje ideje u nekim momentima izneverile. Nikada neću zaboraviti 1948. godinu, kada su nam pretile zemlje koje su se tek oslobodile fašizma.

Nikada neću zaboraviti Staljinove pretnje. On se mislim spremao da nas napadne, ali ga je jedinstvo naših naroda nateralo da odustane od toga.


Vi ste učesnik NOR-a od prvih dana. Kada ste shvatili da je naša narodnooslobodilačka borba zapravo i revolucija?


- Meni je to bilo jasno od prvih dana rata, samom činjenicom što je KPJ bila organizator ustanka, čiji cilj je bio promena dotadašnjeg društveno-političkog sistema.

Ideja o revoluciji je počela da sazreva od trenutka kada je drug Tito u proglasima od jula 1941. godine istakao da će se borba voditi za stvaranje zajednice ravnopravnih naroda.

Već 1943. godine ideju o revoluciji i socijalizmu shvatile su široke narodne mase, iako nigde u našim partijskim dokumentima kao takva nije bila zapisana.


Godine 1942. postali ste komandant NOR i POM. Bili ste na čelu jedne dobrovoljne vojske, neobučene i slabo naoružane. Da li je bilo teško komandovati? 


- Nije. Znao sam šta treba da radimo. Setio sam se 1885. godine, kada je Aračić u Timočkom kraju jednostavno mobilisao narod, podelio ljudima vojnička zaduženja... i pobedio.

Setio sam se i ostalih naših ustanaka koje su vodili, tako da kažem, civili.

Setio sam se i drugih revolucija: Pariske komune, oktobarske revolucije, kada se isto tako stvarala vojska od dobrovoljaca. Mi, partizani, imali smo visok moral, nismo bili vojnički obučeni, ali smo se učili.

Pred svaku akciju razgovarao sam sa borcima, govorio kako treba izvršiti zadatak. A posle akcije, analizirali smo izvršenje zadatka. I ljudi su vrlo bzo učili.

Revolucija je vrlo čudna. Ona pomaže ljudima, čitavim generacijama, da vrlo brzo sazru.

Ono što neke generacije uče godinama, u revoluciji se shvata tako reći za tren.

Nisam morao da stajem pred stroj i da izdajem formalne zapovesti. Jednostavno, razgovarao sam kako da se izvrše postavljeni zadaci.

Borci Treće makedonske narodnooslobodilačke udarne brigade 1944. godine
(foto: znaci.net)

Govorite tiho, visoki ste metar i šezdeset i šest santimetara, ne ličite na naše filmske komandante?


- Niko od vojnika nije zapažao moju visinu. Za njih je najvažnije poverenje u komandanta. A ne njegov stas i glas. Ja sam uživao apsolutno poverenje mojih vojnika. U svojoj vojničkoj karijeri nemam nijedan slučaj naređenja koje nije izvršeno.

Nikada nisam povisio glas. Svaki moj borac je znao kuda ga vodim, zašto i šta treba da se radi.


Kada ste jurišali, na šta ste mislili? Na smrt?


- To je problem samoodržanja, ali kada se krene na juriš niko nema vremena da misli na smrt, svako tada pred sobom vidi samo jedan cilj: pobediti neprijatelja.

Inače, o smrti nikada ne razmišljam, iako je logično da će jednog dana doći. Na smrt, da se moglo poginuti, razmišlja se posle akcije.


Šta mislite o našim ratnim filmovima u kojima su partizani obučeni kao manekeni?


- Ja sam protiv svakog ulepšavanja revolucije. Naša vojska, kako to narod kaže, bila je gola i bosa. Na žalost, umetnost te stvari ne prikazuje realno. Mi nismo pobeđivali izgledom, naoružanjem, već pre svega razumom i moralom...


Još za vreme rata učestvovali ste u stvaranju narodne vlasti. Da li je bilo teško odložiti oružje, a nastaviti revoluciju?


- S obzirom na to da je naša armija po svojoj prirodi revolucionarna, jer se borila za nov društveni poredak, to njenim vojnicima "odlaganje oružja", ako može tako da se kaže, nije stvaralo nikakve teškoće u svesti.

Svakako treba istaći da je naša vojska aktivno učestvovala u stvaranju narodne vlasti u vreme najžešćih oružanih borbi.

Mi smo se borili za slobodu, za novo društvo koje nismo mogli da gradimo sa starom vlašću.

Nova revolucionarna vlast ima svoju genezu u Užičkoj republici i prve narodnooslobodilačke odbore srpski je narod prihvatio.

To je bila u apsolutnom smislu narodna vlast. Bila je demokratska i dobro organizovana. Od nje treba da izvlačimo iskustva, kako bismo sprečili birokratiju da potura klipove u točkove razvoja samoupravljanja...

Koliko su narodnooslobodilački odbori bili značajni, i kakav je bio njihov autoritet, govori i činjenica da mi i danas imamo odluke na snazi koje su oni doneli...

Mihailo Apostolski: Pobeđivali smo razumom i moralom

Kada ste vi lično osetili da se birokratija javlja?



- Osetio sam je već 1946. godine. Već tada se videlo da morate da čekate ako hoćete da rešite neki problem, jer su se pojavile formalno-zakonske prepreke. Danas je birokratija vrlo opasna. Ako je ne postavimo na pravo mesto, da bude sluga narodu, ona će ukočiti razvoj samoupravljanja.


Vi ste još 1943. godine postali general. Baš u vreme kada je drug Tito postao maršal. I danas u Makedoniji mnogi ljudi vas oslovljavaju sa "druže generale"! Šta mislite, zašto naši narodi cene svoje generale?


- Za narode koji su imali vojničku tradiciju, za Srbe i Crnogorce, general je simbol borbe za slobodu i za očuvanje te slobode. Ali, taj osećaj danas neguju i narodi koji pre NOR-a nisu imali vojničke tradicije, kao što su Slovenci, Makedonci, pa i Hrvati...

Pre neki dan sam doživeo nešto zaista lepo. Bio sam u Kičevu na obeležavanju dana oslobođenja. Tamošnji predsednik opštine pozdravio me kao predsednik MANU. Dobio sam skroman aplauz.

Ali kada sam se pojavio na tribini, kada su me ljudi prepoznali, aplauz je trajao nekoliko minuta. Ovo je samo potvrda da i makedonski narod neguje borbene i revolucionarne tradicije.


Kada ste se prvi put sreli s drugom Titom?


Odgovor u drugom delu intervjua:


Apostolski o budućnosti Jugoslavije 



Podržite Yugopapir: FB TW Donate