Filip David, "Princ vatre": Ako je naš život samo san, delić nekog opšteg, džinovskog sna... (1987)



Ako je naš sopstveni život samo san koji je opet delić nekog opšteg, džinovskog sna, postavlja se ono klasično pitanje ko sanja taj kosmički san. Gde je i šta predstavlja ta sila koja je praizvor svega?

Svojom poslednjom zbirkom priča, objavljenom nakon sedamnaest godina "ćutanja", Filip David je vratio našoj književnosti sva ona divna mesta gde, u tišini reči i pucketanju vatre boravi pripovedanje.


*****



Filip David (foto: Intervju)
Suočen s jednim od onih pitanja ("Zašto pišete?"), koja se, valjda, postavljaju samo da bi se nešto pitalo, izvrsni američki pisac Kurt Vonegat je odgovorio:

"Da bih uneo malo reda u ovaj haos u mojoj glavi".

Biću tako slobodna da kažem da je Filip David svojom poslednjom zbirkom priča "Princ vatre" dao primer srećno okončanog dvoboja ovakve vrste.

Nakon 17 godina "tišine", koliko je proteklo od njegove prethodne, druge zbirke pripovedaka, savladani su svi oni fantazmi, utvare i košmari, ličnije prirode i s matematičkom preciznošću dovedeni u red novi, koji se (šta ćemo, ali tako je) tiču svih nas.

Držeći se strogo najelementarnijeg kostura pripovedanja, s poštovanjem koje se ukazuje samo najvoljenijima, Filip David je tako, na radost svih onih "velikih" koji su iz sveta svog detinjstva mogli da se odreknu svega osim priča, našoj književnosti vratio deo onih ognjišta, šuma, napuštenih kuća, gostionica i stanica na slepim kolosecima, ta divna mesta gde u tišini reči i pucketanju vatre boravi pripovedanje.

Ovom zbirkom tumaraju samo putnici, koji, kao jedinu tajnu koja im je dopuštena, razmenjuju svoje pripovesti s drugim pripovestima. Ili kako kaže sam autor:

"U ljudskoj prirodi je da uživa u priči, jer priča je jedna vrsta sna, a san otvara vrata novim svetovima".

Naravno, kad neko uđe u ovakvu avanturu sa samim sobom sigurno je da iz nje ne izlazi isti.

Kao da sama priča, da bi uopšte pristala da se ispriča onom koji za njom traga, traži od samog tragača mnogo (mada je i to, možda, za nju malo): da živi u svetu koji je zapravo samo jedna velika priča i da sebe doživljava kao jednu od najnezanimljivijih.

Stoga nije čudno što se razgovor s Filipom Davidom odvija na uskoj stazi između te dve zapovesti.

- Ne znam, teško je navesti pravi razlog što nisam objavljivao toliko godina. Možda nije bilo jednostavno osloboditi se prve dve knjige, otvoriti neke nove prostore fantastike. U svakom slučaju, čitao sam. Čitao sam dosta, i uporedo su tekla ta dva paralelna života: onaj koga tražimo i onaj koji nas nalazi.

A onda, znate, u sve se to uklapa ispovest o dugom, sporom pisanju: iza pet-šest stranica priča skriveni su dani i meseci nedoumice, razmišljanja nad konstrukcijom priče, uvid u literaturu, odbacivanje, pisanje iznova...

U tom složenom poslu, moguće je, gubi se i pravi odnos prema vremenu. Tu se negde krije odgovor.


Vaša poslednja knjiga bitno se razlikuje od prethodnih?


Utoliko što se doslednije pozivam na određenu, konkretnu tradiciju, na tradiciju jidiš literature. To je literatura pisana na jeziku koji je svojevrsna mešavina jevrejskog i nemačkog. Nastala je na području koje se danas naziva Srednja Evropa.

Na tim prostorima gde je i inače postojao jak uticaj pisaca jevrejskog porekla, egzistirala je i književnost pisana na jidišu koji se danas smatra praktično mrtvim jezikom. Poslednji značajni, poznati pisac na jidišu jeste I. B. Singer.

Dobar, zapravo najautentičniji deo jidiš literature proističe iz nekakvog fantastičkog poimanja i posmatranja sveta; iznikao je iz duboke veze kabalističke tradicije i religioznog pokreta poznatog pod imenom hasidizam (kraj XVIII i početak XIX veka).

Nekoliko priča iz "Princa vatre" odigravaju se u toj sredini, u tom ambijentu. Inače, o hasidizmu postoje predrasude kao o mračnom, nazadnom religioznom pokretu. Ali kada danas čitate ono što pripada zaostavštini hasidizma otkrivate da je reč o jednom autentičnom osećanju sveta i života, duboke inspiracije, prožetom istinskom željom za mističkim prosvetljenjem.


Da li ste se inspirisali i Buberovim "Hasidskim pričama"?


Ono što me je prevashodno okupiralo to su hasidske priče Baalšemtova, njegovih sledbenika i učenika. A dve hasidske legende najbolje izražavaju prisutni duh Kabale: legenda o Golemu, živom stvoru načinjenom od gline pomoću magičnih reči...


Nešto kao monstrum doktora Frankenštajna.


Tako nešto. Pa i inspiracija Meri Šeli za njenu pripovest o čudovištu u ljudskom obličju bez sumnje ima veze sa ovom legendom. Druga legenda je o dibuku, zlom duhu koji napušta telo mrtvaca da bi se naselio u živo telo, odakle se može oterati samo egzorcizmom.

Obe ove legende ušle su snažno i duboko u savremenu mitologiju, prisutne su i u savremenoj književnosti i na filmu, gotovo kao žanrovski obrasci. A poreklo im je, eto, u dve bazične knjige kabalističke literature, "Sefer jecira" (Knjiga stvarala) i "Žohar" (Knjiga sjaja).


Zanimljiv je i literarni postupak koji primenjujete: priča koja u sebi nosi drugu priču, a ova opet treću i tako dalje, pa se vraćate na početak. Čini mi se da je to postupak koji nalazimo u nekim dobrim primerima svetske književnosti danas.

Priznajem da zaista volim takav način pripovedanja. Događaji se upliću u događaje, sudbine u sudbine, te shvatate da u tom sveopštem haosu koji se naziva život ipak postoji neka povezanost, neka uzročno-posledična veza, ili je mi sami uspostavljamo tražeći logiku priče.

To je istovremeno i "igra ogledala" i slaganje mozaika i odlaganje krajnje presude.

Možda je takav način pripovedanja zapravo u suštini priče, pa ga nalazimo u starim sagama i epovima, u "Hiljadu i jednoj noći", "Kenterberijskim pričama", u "Dekameronu", da nabrojim neka opšte poznata dela, a na jedan specifičan, posebno obojen način, i u fantastičnoj literaturi pisanoj na jidišu.

Sve u svemu, tu je, nema sumnje reč o posebnoj dramaturgiji priče i održavanju napetosti i zainteresovanosti onoga koji čita i sluša pripovest, ali i možda više od toga želja pripovedača da poveže niti i otkrije tajne rasutog, razbijenog sveta i da tako, bar u pripovesti ostvari celinu i pronađe smisao tamo gde se čini da nema ni smisla, ni celine.



Pisanje je individualni, usamljenički, da ne kažem očajnički čin




Zbirku priča "Princ vatre" posvetili ste pijateljima Danilu Kišu, Mirku Kovaču, Borislavu Pekiću. Što znači ta posveta?


Počeli smo da objavljujemo u isto vreme i interesovanja su nam bila slična. Iz tih okolnosti proisteklo je jedno prijateljstvo koje i danas traje.


Da, ali meni se čini da u tome što nazivate "slična interesovanja" postoji zapravo jedan drugačiji pogled na literaturu u odnosu na pisce koji su vam prethodili, na one koji su došli nakon vas.


Nije moje da o tome prosuđujem. Ne bavim se ni istorijom, ni teorijom književnosti. Očevidno je, međutim da u tokovima svake književnosti postoje neki kontinuiteti i diskontinuiteti. Pisci koji dolaze reaguju svojim pisanjem i na neku zatečenu situaciju u književnosti u koju stupaju.

Pisci čija ste imena spomenuli pokušali su da izađu iz lokalnih okvira, da se uključe u evropske literarne tokove, da prihvate evropsku i svetsku literarnu baštinu kao svoju. U tome su ostali dosledni.

Ne znam kako je moguće procenjivati recimo "Enciklopediju mrtvih", "Besnilo" ili "Evropsku trulež" van konteksta evropske književnosti.

To ne znači da potcenjujem ili da posmatram kao manje vrednu i zanimljivu književnost koja je u većoj meri ili u potpunosti okrenuta ovom tlu i ovoj sredini.

Upravo zahvaljujući različitosti književnih postupaka i tematskoj raznovrsnosti, a pre svega postojanju niza talentovanih pisaca različitih književnih prosedea srpska književnost u ovom času zaista nudi jedno obilje uz zavidan umetnički kvalitet.

Naravno, dok pišete o svemu ovome ne razmišljate.

Pisanje je individualni, usamljenički, da ne kažem očajnički čin, gde ste u potpunosti okrenuti svojim spisateljskim problemima, problemima koji često izgledaju nesavladivi.

Uvek kada sednete za sto, pred praznu hartiju, osećate se kao bedni početnik koji nije siguran da će pronaći pravi način da iskaže ono što je zamislio.

Reči postaju saveznik ali i protivnik. Da bi se nešto saopštilo precizno i jednostavno, a uverljivo, prolazi se kroz složene i haotične literarne situacije koje se često pretvaraju u prave more.


Kakva je onda vaša satisfakcija u svemu tome?


Možda jedino zadovoljstvo da ponekad verujete kako ipak negde postoji neko ko je taj svet koji ste vi napravili ili stvorili prihvatio kao svoj. I to je dovoljno. Sretni ste... makar za trenutak, naravno.


Zanimljiv je vaš odnos prema mesijanstvu. Mesiju kažnjavate.


Verovatno imate na umu priču "Lice anđela". To je priča o ljudskoj predodređenosti. A u svetu u kojem postoji sudbina, fatum, gde je sve unapred zapisano nema mesta za Mesiju.

Ako je naš sopstveni život samo san koji je opet delić nekog opšteg, džinovskog sna, postavlja se ono klasično pitanje ko sanja taj kosmički san.

Gde je i šta predstavlja ta sila koja je praizvor svega?


U podnaslovu "Princa vatre" stoji da su to "priče o okultnom". Da li to znači da postoji neki tajni, skriveni svet kojem se može približiti samo po cenu velikog stradanja?


U starim zapisima često se govori o tome da onaj ko se približi poslednjoj tajni biva i fizički ugrožen. Gore ruke i noge, pojavljuju se rane po telu, javlja se ludilo, slepilo.

Nisam ni filozof ni mistik, pokušavam samo da budem pisac, moja jedina namera i svrha je da dobro ispričam priču, ali u suštini sav taj spisateljski posao je pokušaj da se intuicijom otkrije nešto od tih skrivenih svetova.

I sve nekako protiče u toj protivurečnosti: između želje da što dublje i stvarnije uđemo u taj svet okultnog i saznanja da je tako nešto i opasno i na granici mogućeg.


Ne želim da po svaku cenu povezujem, ali želim da pitam. Jevrejin ste, rođeni ste u Kragujevcu 1940, kao dete ste prošli kroz rat...

Pa, sad, to su već privatne stvari. Nerado govorim o privatnom životu, jer čitalac ne treba da ima na umu pisca, da se opterećuje njegovom biografijom...

Šta da vam kažem, sudbina moje porodice je jedna od tipičnih sudbina jevrejskih porodica za vreme rata: tih četiri-pet godina krili smo se po selima i šumama da bismo preživeli. Moj brat se 1942. godine rodio u nemogućim uslovima zbega, majka je njega nosila, mene vukla, krijući se, bežeći pred poterama.

A otac se za to vreme borio, sa puškom u ruci, iako je po svemu bio sušta suprotnost vojničkom duhu. I za čitavo to vreme dogodilo se mnoštvo čudnih, neverovatnih stvari koje ulaze u porodično predanje, niz apsurdnih slučajnosti od kojih je zavisio goli opstanak.

I preživeli smo.

No, sve se to, sagledano iz današnjeg vremena, po svoj prilici uklapa u sliku sveopštu smisla ili besmisla, kako hoćete.

Razgovarala: Dubravka Rajh, obrada: Yugopapir (Intervju, jul 1987.)