Put ka pobedi, april 1945 (7. deo) - Priče sa fronta: Kako omogućiti borcu da prespava sa ženom...




E, pa kada je tako, kad ga je, srećom, zatekla s jedinicom na odmoru, treba mu omogućiti da prespava sa ženom. Razleteše se drugovi po selu i nađoše mu sobičak u jednoj gostoljubivoj kući

Ne grmi ali seva!



Crnomanjast, zdepast mladić stoji i žmirkavim očima strpljivo gleda onamo gde se ocrtava linija neprijateljskih rovova. S vremena na vreme promigolji se, priljubi snajperku uz obraz i vazduhom se prolomi pucanj. Više je nego sigurno da je metak pogodio nepoznatog Švabu. Borci komentarišu:

- To Gluvi čačka Nemcima uši!

Milan Živanović, ranije pomoćnik mitraljesca, u jurišu na selo Njemce bio je kontuzovan i tom prilikom izgubio sluh i moć tečnog govora.

Na svoju molbu ostao je i dalje u prvoj liniji fronta.

Komandant bataljona Stupar, ceneći njegovu upornost i ljubav prema bataljonu, dao mu je snajperku. Danju je bio snajperista, noću izviđač.

Kada padne mrak, Gluvi prebaci mašinku na leđa i odgega ka neprijatelju. Posle, kad se vrati, uđe u bilo čiju zemunicu i priča, hripajući i isprekidano, šta je bilo, šta je video.

Jedne noći, kada su na frontu snažno gruvali topovi, drugovi su u šali zapitali Gluvog:

- Šta ima novog na frontu?

Gluvi se napregne da čuje, ali uzalud. Onda prošapta: "Seva, seva!"

(Foto: Front)

Nepotpuna priča



Dok se Peta srpska brigada odmarala u Šarengradu, jednom borcu, Valjevcu, stiglo je pismo od žene - javlja mu da će ga posetiti. Obradova se čovek pismu. A kako i ne bi, kad se oženio tek pre nekoliko meseci. Da radost bude potpuna, dogodilo se da je pismo malo zakasnilo, ženica poranila i - eto je istog dana.

E, pa kada je tako, kad ga je, srećom, zatekla s jedinicom na odmoru, treba mu omogućiti da prespava sa ženom. Razleteše se drugovi po selu i nađoše mu sobičak u jednoj gostoljubivoj kući.

Sutradan je ceo vod ispratio mladu svoga druga. Veselo im je mahala iz zaprežnih kola koja su je truckajući odnosila iz sela. Kad žena ode, drugovi priđoše mladom Valjevcu i jedan od njih mu reče:

- Ako iz ovoga ispadne sin, ima da mu daš ime Ratko, makar dotle rat i završio... Mi, tvoji drugovi kumujemo unapred.

Priča o ovom događaju ostaće takva kakva je - nepotpuna i nedovršena, jer, ne zna se: prvo, kako se zvao taj borac, drugo, da li je ostao živ, i treće.... Neka to bude u obliku pitanja:

Valjevci, postoji li u vašem kraju neki Ratko koji je rođen posle rata, u jesen četrdeset pete?


Telefonska veza



Telefonista 1. diviziona Artiljerijske brigade 1. proleterske divizije Danilo Stepanović bio je, sa još dva borca, na osmatračnici. Neprijateljska granata ranila je dvojicu telefonista. Danilo je ostao sam. Trebalo je premestiti telefon na drugu osmatračnicu pod jakom neprijateljskom vatrom.

Shvatajući važnost veze Stepanović je sam kroz jaku neprijateljsku vatru premestio telefon i pružio liniju do druge osmatračnice, te je tako veza normalno funkcionisala.

Ubrzo je neprijatelj ućutkan, potučen na tom delu fronta, a tome je doprineo i hrabri vezista, borac Danilo Stepanović.

Borci Šeste divizije na osmatračnici u šumi kod Orolika,
januara 1945. (foto:znaci.net)


Propaganda - lukom i strelom



Zvuči neverovatno ali su upravo lukom i strelom proleteri izveli "živčani" napad na nemačke vojnike u rovovima Srema. Kada su odštampali letke, problem je bio kako da se rasture i dobace do neprijateljskih rovova.

Nekom snalažljivom borcu palo je na um da to učine pomoću luka i strela. Pošto je odstojanje bilo vrlo malo, pokušaj je uspeo.

Partizanski bolničar ukazuje pomoć ranjenom Nemcu na Sremskom frontu
(foto: znaci.net)

Davidovićev minodetektor



Pored svih drugih nedaća u beskrajnoj sremskoj ravnici (a ovde je došla do izražaja tehnička nadmoć neprijatelja u velikoj frontovskoj borbi), naš borac je naišao i na masovnu primenu protivoklopnih, pešadijskih i drugih mina.

Poneke mine su imale, pored osnovnih i dopunske upaljače što je stvaralo još veću nesigurnost prilikom njihovog pronalaženja i vađenja.

Nije bilo lako savladati ove prepreke. Inžinjerci su poslati na specijalne minerske kurseve, ali je ipak bilo teško za kratko vreme stvoriti iskusnog minera.

Iako je znao da nema ni materijala ni drugih tehničkih sredstava, Đorđe Davidović je odlučio i uspeo da konstruiše prvi domaći minoistraživač. U tom pionirskom pothvatu dobio je pomoć i podršku svojih pretpostavljenih.

Davidović je znao i to da će njegov minoistraživač biti koristan samo ako bude na vreme završen i ako bude izrađen barem jedna serija tih dragocenih sprava. Uz pomoć druga Petojevića, minodetektor je bio ubrzo završen i na njemu su inžinjercima gotovo zavideli drugi rodovci jer je bio praktičan, osetljiv i jednostavan.

Iako je bio izrađen u običnim radionicama na frontu, dobro je poslužio mladim minerima naše armije.


Još jedan primer umešnosti naših inžinjeraca: Skela na Drini

Čelični pontoni domaće izrade



Zora i Danica



Danica Abramović, načelnica saniteta Šeste ličke: Sledi njena priča...

- Kada se danas sjećam tih dana, ponajviše mislim o našim bolničarkama, od kojih je većina bila polupismena i sanitetski neobučena. Ali bilo je u njima nečeg osobitog: tako reći prekonoć su savladale taj na izgled nepremostivi jaz neznanja, žedno upijajući sve ono što su im naši malobrojni partizanski ljekari pružali, u vidu obuke, tu, na samom frontu, na položaju, prilikom previjanja i obrade ranjenika. Izrastale su u prave sanitetske radnike zaboravljajući na sebe, vezujući se samo za ono što im je valjalo činiti.

Danica Abramović je, svakako, dobrano upoznala svoje drugarice bolničarke i njihov rad.

Bila je na sremskom frontu načelnik saniteta Šeste ličke proleterske divizije. Zapravo, ta osamnaestogodišnja devojka je još 13. jula 1941, kada je pošla u borbu kao studentkinja prve godine medicine, postala partizanska bolničarka.

Prošla je i Neretvu, i Sutjesku, i Drvar, stalno negujući sve one koje je zakačio neprijateljev metak, bomba....

Od četne bolničarke, sanitetskog referenta bataljona i brigade, asistenta u hirurškoj ekipi - postala je načelnik saniteta divizije...

- Počelo je noću 20. oktobra 1944. godine, dok su plotuni pobjede s kalemegdanske tvrđave objavljivali svijetu da je Beograd slobodan. Ali za nas nije bilo ni časa predaha. Forsiranje Save, nastavak borbi preko nepreglednih ravnica Srema. Na horizontu samo zemlja, oranica. I nemilosrdna hladnoća. I mnoštvo rovova. Kopali smo ih svakoga dana i na svakom koraku, u zamrznutoj zemlji... 

Srem je bio ispresijecan minskim poljima, na kojima su svakodnevno ginule i bile ranjavane stotine naših boraca. Sanitet 6. proleterske divizije imao je u svom sastavu pet proleterskih brigada. Pri diviziji je bio medicinski sanitetski bataljon (medsanbat) s nekoliko hirurških ekipa, bolnica lakih ranjenika i divizijska bolnica; uz to je i svaka brigada imala svoj sanitet.

Načelnica saniteta VI ličke divizije sa komandantom i komesarom 
konjičkog diviziona na mostu u selu Morović za vreme
Sremskog fronta (foto: znaci.net)

Služba je bila tako dobro organizovana da je svaki ranjenik odmah dobijao prvu pomoć i bivao upućivan na dalju obradu, a to je za nas značilo i danonoćni rad u stroju, na zadatku.

Danica se seća herojskih dela i držanja tih četiri stotine bolničarki koje su radile kao jedna ruka. Često je govorila i tužno i šaljivo:

"Ko hoće da vidi rat - neka dođe u medsanbat!"

Bila je to teška slika - krv, unakažena ljudska tela.

Iako je bila u najtežim okršajima i bitkama našeg NOB-a, ipak je tu u Sremu, na samom kraju rata, bila užasnuta svim strahotama koje donosi frontalni rat, bitke kroz minska polja.

Istina, olakšica je bila u zaleđu, u pravim bolnicama koje su već postojale od Sremske Mitrovice do Beograda.

- Pitam se od čega su bile sazdane te divne djevojke iz ličkih planinskih sela, Mara, Bosa, Milica... ne mogu po redu sve da ih spomenem... sve te djevojke za koje nije postojalo ništa drugo do sloboda ove zemlje, borba i ranjeni drugovi.

U Sremu se rastala i od najbolje svoje drugarice Zore Petrić, sanitetskog referenta 1. proleterske brigade, s kojom je prošla celi rat.

Nada Sokolović, šef saniteta 3. bataljona i Zora Petrić, šef saniteta 1. proleterske
(iz albuma pukovnika Radovana Pantića)

Zora je bila seljančica od Pljevalja. Došla je u borbu kao neuka devojčica i u 1. proleterskoj izrasla od četne bolničarke u referenta saniteta.

Tog dana susrele su se na raskrsnici u Čazmi. Stajale su i razgovarale očekujući svaka svoje ranjenike.

Znale su da je kraj rata pitanje dana. I Danica je bila sva radosna. Zora, međutim, kao da nije bila dobro i optimistički raspoložena. Priznala je da je vrlo umorna i da je rastužuje to mnoštvo ranjenih drugova. 

Rastale su se ubrzo jer su se i putevi 6. ličke i 1. proleterske razilazili.

Ali već nekoliko sati kasnije Zora je poginula.

U selu Vrbovcu bataljonski sanitet je naišao na jaku zasedu "vražje" ustaške divizije i došlo je do oštrog okršaja.

U borbi je Zora bila teško ranjena i ubrzo je umrla.

Danica je dočekala slobodu. Posle rata je stigla i da radi, i da završi fakultet, i da odgaji svoje dvoje dece. (A. T.)

Obrada: Yugopapir (Front, april 1975.)

Put ka pobedi, april 1945 / Svi postovi



Podržite Yugopapir: FB TW Donate