Arsen Diklić, pisac "Salaša u Malom Ritu": Nemci su bili najveća ratna sila - a mi smo ih pobedili...



Mislim da je pogrešno vaspitavati mlade generacije pričom kako smo tukli male, glupe surove Nemce. Kao da se namerno zaboravlja kako je naš okupator bio najveća ratna sila, kako ti Nemci nisu bili samo surovi, već i lukavi, hrabri. Tim pre je naša pobeda veća, u tome je njena veličina: što smo krenuli ni od čega, a pobedili njih, jake




April 1976: Pomišljali smo: tako je, valjda, to kad se razgovara s piscem, a strasnim ribolovcem pride. Jedva dođete do reči. Uspe vam, istina, da provučete i pokoje pitanje, ali se, zauzvrat, naslušate priča i pričica, zanimljivih, lepih, slatkih uhu...

Neobično je, međutim, što vi to ne biste, onako od prve, očekivali od Arsena Diklića.

Prevare vas u početku njegove oštre, gotovo grube crte lica, stamena pojava kakva već i dolikuje jednom Ličaninu.

Ali, čim pisac "Salaša u malom ritu" počne da govori, da se krotko, pomalo i smeteno smeje, čim ga sopstvena priča toliko zanese da ode, ode... vi odjednom postanete svesni sve Diklićeve velike, ljudske tananosti i pitomosti.


Umeti se poigrati



Arsen Diklić (foto: RTV revija)
Deca su najčešće vaši junaci. Je li važno, potrebno, dobro... ostati dete, biti, uprkos svemu, i pomalo detinjast?


Može li se išta uprkos svemu! Za čoveka, odraslog, nervoznog, često premorenog, nezadovoljnog ovim ili onim, najveće bi osveženje bilo da ume pokatkad i da se igra. To bi onda i bilo da je on ostao, onako u biti svojoj, duši svojoj, detinjast.

Ali, odrasli su puni iskustva i prinuđeni da misle racionalno, da budu uvek i u svakoj prilici razumni i oprezni. Ne smeju, ne umeju da se opuste, a bez opuštanja nema ni igrarije.

Na žalost, ako odrastao čovek i dozvoli sebi da se poigra, on većini, svima, izgleda smešan. Kažu: pusti ga, infantilac!


A, vi? Dozvolite li sebi?


- A šta vam kažu sve ove moje puške po zidu, pa štapovi za pecanje, pa, evo, ove medalje za šarane. To su moje igre. Evo, da vam još dokažem kako odrasli naopačke postavljaju stvari: gledao sam neke dokumentarce, a i čitao dosta toga... o deci, koja, jadna, kilometrima pešače do svoje škole.

Molim vas, ja sam bio đak-pešak i to mi je najlepši period u životu.

Znao sam, za redom, čiji je pas najljući, na kom su drveću gnezda, kad je prvi cvet iznikao, sve sam znao i sve, uz put, pevušio, uživao u prirodi, u vazduhu, u starom, vernom društvu ptica i cveća.

Mogu vam reći da ja zavidim toj deci. Ta, ona uživaju. Nad njima ne treba plakati, već im omogućiti dalje školovanje, a ona će već izgurati svoje kilometre.

Hteo sam, u stvari, reći da voleti prirodu, ali ne kao mesto gde se dođe da jede, lije i ogovara direktor, već kao zeleno, kao puteljak, gnezdo, cveće i drveće znači, takođe, ostati detinjast.

Eto, ako ste me razumeli...


O ljudskom nemiru



Šta ste detinjasto našli u pecanju, u udicama, ulovljenim šaranima... ?


Šta?! Našlo se, znate, pet ribolovaca različitih profesija i odlučilo da osnuje udruženje "Štukin rep". Čitave sednice su se održale da bi se izmislio statut kome je osnovna delatnost razvijanje drugarstva među ribolovcima i osnovni zakon da novi članovi moraju da prođu kroz rigoroznu proveru pecaroškog znanja i veštine.

Odlučeno je da se članovi zovu reponje, a predsednik glavonja, da predsednika biraju štuke i šarani, ko, znači, više ulovi, ali da svakom ulovu moraju da prisustvuju dva svedoka, jer ribolovci vole i da slažu.

Ta naša igrarija poživela je deset godina.

U međuvremenu se povećala na dvanaest rigorozno proverenih članova, svake je godine delila medalje od cinka i sve je to izgledalo smešno do jeseni 1974. godine, kada smo nas trojica krenuli u ribolov.

Naš glavonja, bio je, inače, novinar po profesiji. Žalio se da se mnogo ožderao i tražio ključeve od kola, da se malo ispava. Mi smo otišli.

Kad smo se vratili, našli smo ga mrtvog. Infarkt.

Šta sam, pitate, našao detinjasto? Izgubili smo to, detinjasto. Već dve godine pokušavamo da se sastanemo, ali ne ide, suviše smo ozbiljni.

Shvatamo da je taj naš glavonja bio ona glavna nit, ona divna ludost oko koje smo se svili, kojoj smo hteli da imponujemo. On je unosio šalu, umeo je noćima da smišlja začkoljicu na kojoj bi proverio novog člana.

Umeo je da dođe na Dunav i kaže:

"Raspamete me tamo, ali kad ovde dođem sve zaboravim''.

Znate, to treba i moći, a on je mogao jer je u biti bio čedan.


Kao priča o ljudskom nemiru...


Eh, da, o ljudskom nemiru! Ima i ovakav primer: jedan od mojih komšija, na Dunavu, inženjer je i dan provodi na gradilištu, pod šlemom. Premara se, dakle, maksimalno. I evo ga u petak uveče, dođe na rekreaciju, i odmah počne da kuca, farba, dograđuje, ruši i sastavlja...

Ceo vikend on, fizički premoren, nešto radi. Ali, nije to isto. Ovde on, u stvari, ne radi, već se igra...

Ili, jedan poznat čovek, glumac! U oktobru mu dođe ideja da hoće da sagradi splav.

Crta, juri upućene, dovlači burad, onda bira mesto, pa najzad, nađe i mesto. Ali, tu nađe i topolu. Ispod nje zauzme busiju i nastavlja da projektuje, crta i briše.

Okreće i jagnje, tu je i crno vino. Splav se polako gradi, a on sedi i dalje pod topolom, jer ga splav više i ne zanima. Čujem da ga je prodao.


Nemamo toleranciju...



Kažite nam, na sopstvenom primeru...


Imam splav, čamac s kabinom, znam sve dunavske vrbake, plićake i oluje, znam gde je voda ptici do kolena, znam ljude, tamo, ali po nadimcima, uglavnom.

Ja njemu Šorpanj, a on meni Diko. Niti on zna, a niti ja ko smo mi u stvari, šta radimo. Vodimo mi preče razgovore: o vodi, o vetru, o ribi...


Kad stižete do pišete?


Ja radim samo onoliko koliko se mora. Otišao bih i u penziju, ali znam da tek tad ništa neću napisati. Čak bi udesio da mi i penzija stiže na Dunav.


Zbog čega, uglavnom, pišete za film, televiziju, a ne romane?


Ja sam profesionalac. Od romana se ne može živeti. Od scenarija, ako ih čovek napiše trinaest za dvadeset godina, može. Po meni, razvijenost jedne sredine se meri i time koliko ljudi žive od svog umetničkog rada.

U poslednje vreme kao da je krenulo, ljudi se sve više interesuju za slike, za knjige...


Pisali ste scenarije za filmove "Ne okreći se, sine", "Radopolje", "Marš na Drinu", "Užičku republiku", "Salaš u Malom Ritu", koji je, ujedno, i film i TV-serija: ima li, kako se godinama kao aforizam ponavlja, oskudice u dobrim scenarijama?


A šta da vam jasnije kažem nego da danas u celoj zemlji ne postoji nijedan jedini profesionalni filmski scenarista. Scenario je, toliko se zna, osnovna stvar, kao projekt bez kojeg nema fabrike, mosta, zgrade...

Scenarija piše po koji književnik, po koji novinar i poviše reditelja, a taj posao odavno se u svetu timski radi.

A, onda, znate, mi još nemamo toleranciju...

Znate šta hoću da kažem: kad jedan umetnik napiše, recimo, roman, dobar roman, a posle toga nekakav feljton, dobar feljton, čaršija odmah počne da priča kako je upravo taj feljton njegov nivo.

Ne znam koliko ste me shvatili...


Pesnici predvode



Najčešće pišete o vremenu, zbivanjima vezanim za rat, NOB: zbog čega?


Zato što takve teme najviše poručuju. Zato što je naša revolucija razbila, rekao bih, kolonijalni mentalitet, što smo od nje, od tog vremena našli sebe, veru u sebe. Ta tematika je otud i bliska našim ljudima i verujem da će još dugo taj period ratni, kao tema, dominirati u našoj umetnosti.

Znam, govori se da je mnogo, odviše te teme, takvih romana, filmova, serija...

Nije tačno.

Moglo bi se reći da je nedovoljno samo odgovorajućih umetničkih svedočanstava iz tog doba. To je kolega Joža Horvat jednom dobro rekao:

"Proza iz NOB-a na nivou je odreda, nije još dorasla nivo brigade, divizije".

Hoću reći da kad se uporedi proza iz NOB-a, sem Lalića i Isakovića, nijedan još tekst nije imao dubinu "Jame" ili "Stojanke, majke Knežopoljke".

Pesnici predvode...


Pošto najradije drugujete, u svom delu, sa decom, verujete li da se kroz "dečja usta" više, najviše može reći?


Da, jer kroz dečje gledanje, doživljavanje, slika rata, okupacije, kao što je to, recimo, slučaj "Salaša u Malom Ritu" potpunije se odražava u svim svojim krajnostima i neočekivannm obrtima.

Za odraslog - Nemac je Nemac.

Dete, međutim, pošto odjednom i odprve nije baš svesno da je Nemac - Nemac, ima vremena da se, naivno, čak i prikloni, ono najpre vidi samo čoveka, i da se razočara, i da omrzne, i da se, na svoj način, osveti...

Ja sam, inače, pišući pre dvadeset i više godina taj roman, nastojao da ne dam pojednostavljene, crno-bele likove, pa to, naravno, nisam hteo ni u scenariju serije, koja nosi epitet dečja.

Mislim da je pogrešno vaspitavati mlade generacije pričom kako smo tukli male, glupe surove Nemce.

Kao da se namerno zaboravlja kako je naš okupator bio najveća ratna sila, kako ti Nemci nisu bili samo surovi, već i lukavi, hrabri.

Tim pre je naša pobeda veća, u tome je njena veličina: što smo krenuli ni od čega, a pobedili njih, jake.


I, kako vam se čini TV-serija "Salaš u malom ritu", nalazite li joj mane?


Šta je - tu je! Osećam izvesnu nelagodnost zbog pohvala seriji još na njenom početku. Treba sačekati. Da ne bih, ipak, ispao lažno skroman, mislim da je to profesionalno urađen posao, pod teškim uslovima...

Televizija ne pruža tako dobre uslove kako se, obično, misli.

Verujem da će se mnogi iznenaditi koliko u seriji ima dobrih glumaca. Svi govore samo o malom Štimcu, i on je, zaista, sladak, darovit. Ali, tu je, pre svih, Mrgud Radovanović, koji igra Šicera, pa onda i drugi.

Razgovarala: Jasmina Lekić, obrada: Yugopapir (RTV revija, april 1976.)



Podržite Yugopapir: FB TW Donate