Preteruje li se sa suvenirima i knjigama posvećenim drugu Titu? / Sporna Dedijerova knjiga (1982)



Dedijerovu knjigu "Novi prilozi za biografiju Josipa Broza" nisam čitao. Ali sam čitao feljton u "Politici" za koji mislim da je bio povod burnim reagovanjima. On je uznemirio ljude, borce, pre svega stare revolucionare i komuniste koji su čitali i tu knjigu i razumeli je kao jedno blaćenje revolucije i samog druga Tita

Zgrada CK u Novom Beogradu. Sedmi sprat. Soba velika i svetla. Sagovornik kasni nevažnih deset minuta. Na sto iz crne tašne vadi veću hrpu papira. Kaže "ne može se sve pročitati ovde na poslu".

Pitamo ga kako zvanično da ga oslovimo u novinama. Dragan ili Dragomir Milojević. Uz osmeh odgovara:

"Pa, Dragomir mi je pravo ime. Mada me nikada niko tako nije zvao. Samo majka, kad sam bio dete i kad se naljuti pa povisi glas - Dragomire, dođi ovamo!"

Prepuštamo to ime uspomenama, mi se opredeljujemo za ovo prvo.

Koji su razlozi bili povod da Socijalistički savez formira Koordinacioni odbor za obeležavanje i očuvanje imena i dela Josipa Broza Tita?

- Vidite, u trenutku kada je umro drug Tito, kod naših ljudi javile su se brojne inicijative, želje da se na neki način obeleže Titova dela, da u narodu ostane trajni spomen. Ljudi su se zavetovali, onako iz srca predlagali sve što su mislili. Neki predlozi u tom trenutku nisu bili umesni, bilo je preterivanja... Onda se sama po sebi nametnula potreba da se u te inicijative uđe organizovano, da se usmere kako bi se Titovo ime i delo dostojno obeležili.

Najpre je u Srbiji formirana jedna komisija u CK SK koja je tražila od opština da se sve te inicijative steknu na jedno mesto, a i da opštine daju svoje mišljenje o tome. Ova komisija je radila samo nekoliko meseci, od maja do novembra 1980. Kako je broj predloga i želja stalno rastao, u Federaciji je zaključeno da je najprirodnije da to SSRNJ uzme na sebe i da se time bavi kao trajnim i dugoročnim poslom.


Mi smo rekli Bujanovcu - tako ne može



Dragan Milojević
(foto: Intervju)
U novembru su znači osnovani savezni, republički i pokrajinski odbori?

- Da. Mi smo formirali naš odbor u koji su društveno-političke zajednice, svi organi društveno-političkih zajednica, obe armijske oblasti, Institut za istoriju radničkog pokreta Srbije, Zavod za zaštitu spomenika, Zajednica kulture, Stalna konferencija izdavača Udruženje novinara, i obe pokrajine delegirali svoje članove.

Da bismo posao obavljali kako valja osnovani su i odbori u regionima, gradu Beogradu i većim opštinama. U manjim, ovaj posao poveren je odborima za negovanje tradicija NOB-a i revolucije.

Koji su zadaci ovih odbora? Šta je do sada urađeno?

- Svim odborima poslali smo odluke o formiranju ovih tela, kao i "Polazne osnove za trajno obeležavanje i očuvanje imena i dela Josipa Broza Tita", odnosno zadatke koje treba da obavljaju. A to su praćenje i koordiniranje, pa i usmeravanje čitave te aktivnosti na planu obeležavanja, kao i korišćerija imena i dela druga Tita. Utvrđivanje kriterijuma za razne proslave i jubileje vezanih za Titovo ime i delo...

I, nisam sasvim zadovoljan, globalno, kako to u opštinama funkcioniše. Najveći broj njih se ponaša kako valja. Međutim, neke opštine nisu dovoljno informisane i ne koriste ova naša dokumenta.

Sigurno je bilo i grešaka zbog toga ?

- Da, jedan od najtežih primera je Bujanovac. Podigli su spomenik drugu Titu, a nisu poštovali proceduru koja je propisana. Radi se o originalnom delu jednog umetnika. Nemam ništa protiv njega, ali imam protiv toga da su oni ušli u posao, izgradili spomenik i onda je nekome palo na pamet da se nama obrati.

Mi smo rekli da tako ne može.

Nedelju dana pre svečanog otvaranja stopirali smo stvar. Rekli smo im: morate da nam pošaljete zahtev, skice. Da vidimo spomenik, gde ćete ga i zašto postaviti. Nećemo da se igramo tim stvarima.

Oni su bili potišteni. Želeli su za dan oslobođenja grada da naprave svečanost.

Ali, bili su disciplinovani. Odmah su nam sve poslali. Mi smo to pogledali i morali smo da se složimo. Nismo imali nikakvih primedbi, ali smo ih oštro kritikovali. Mislim da bi za ovakve stvari neko trebalo i da odgovara. Ne opravdava ih to što kažu da nisu znali.

A druge greške?

Konkretno, na beogradskoj železničkoj stanici prodaju se gipsane biste druga Tita po ceni od 150 dinara. Na ulicama i kod Memorijalnog kompleksa značke, fotografije, privesci, čak i crni flor sa inicijalima Josipa Broza Tita. To je sve roba neodređenog porekla.

Gradska inspekcija je u 1981. zbog njihove preprodaje privela i predala sudijama 941 lice. Ali nijednog proizvođača te robe. Inspektori nisu zadovoljni efikasnošću svog rada, a ni vašeg u odboru. Kako jedan od njih reče "ovu političku diverziju moramo sprečiti"!

Nije nimalo dobro što toga ima na tržištu, po ulicama. Kvalitet tih predmeta je vrlo nizak. To je najobičniji kič.

Baš ne mislim da je to neka "politička diverzija". Pre bih rekao da je to čista komercijalizacija, način da se lako dođe do zarade.

Mi u odboru ne znamo ko to proizvodi. I nije nam preostalo ništa drugo nego da ovako javno govorimo protiv toga. A s druge strane, da mobilišemo SUP i inspekcije da to ganjaju. To što oni kažu da su nemoćni, mislim da nije tačno. Treba da budu malo agilniji. To što ne mogu da otkriju proizvođače nije najhitnije. Neka oni samo preslišavaju te prodavce.

Naravno, ne treba zaboraviti da su sve to pojave nezakonitog bogaćenja i nezakonitog ulaženja u proizvodnju koje moramo sprečiti. U izvesnom smislu to narušava ugled i dostojanstvo ličnosti druga Tita. A i vređa.

Inspektori tvrde da su nadležni organi krivi jer izdaju dozvole za proizvodnju tih suvenira. Da se centri proizvodnje nalaze u Staroj Pazovi, Inđiji i Aleksandrovcu, i da su oni u Beogradu nemoćni da ispitaju njihovo poslovanje.

- Meni to nije poznato. Oni to bolje poznaju. Mislim da to mogu da srede sa kolegama iz tih gradova. Mada mi se čini da ima predmeta koji se uvoze iz inostranstva.

Ipak, ne verujem da savezni organi popuštaju. Sekretarijat za pravosuđe, koji se time bavi, ima iskustva sa "bofl" robom. Takva roba nema pokriće nadležnih.

Šta mislite, kako se moglo dogoditi da radna organizacija "Press kliping" u kojoj ima komunista, nezakonitom proizvodnjom i prodajom značaka ostvari dobit od milijardu dinara (starih). U inspekciji sam saznao da su takve stvari radili i ljudi iz Tanjuga, Borbe i Eksport pressa?

- Ne znam. Mi te podatke ne dobijamo. Nismo uspeli sa inspekcijom i SUP-om da uspostavimo dobar kontakt, pa ne možemo da ostvarimo povratno dejstvo kroz uticaj društveno-političkih organizacija u takvim kolektivima. Doduše, nemamo neki aparat za takve poslove, mi smo samo grupa ljudi koja se bavi preventivom, pre svega, a onda i kritikom tih negativnih pojava.

Kazne koje se zbog toga izriču lako se izdrže. Naplaćuje se od 5.000 do 50.000 dinara i oduzima stečena dobit. Od trenutka smrti druga Tita do danas štampano je preko 400 knjiga posvećenih njegovoj ličnosti i njegovom delu. Mnoge ne zadovoljavaju ni literarne, ni umetničke kriterijume. Krajnji cilj im je zarada. Šta možete reći o tome?

- Znam da je u Srbiji štampano oko 160 takvih knjiga. Ovih 400 verovatno važi za čitavu zemlju. Mislim da je nekako prirodno da je tako veliki broj dela izašao. Jer, u proteklom periodu mi smo imali godišnjicu Titove smrti, pa 40 godina, ustanka i revolucije. Ovi datumi bili su značajni povodi i motivacija za izdavače da i oni daju svoj doprinos obeležavanju ovih datuma. Nije to loše.

Zatim, mi smo od svih izdavača zatražili informaciju o tome šta pripremaju i šta štampaju. Razmatrali smo svaki zahtev koji je do nas došao. Za knjigu, nama je najvažnije da dobijemo ozbiljnu recenziju od čoveka kome možemo verovati. Mi nismo kompetentni da dajemo sud o jednom takvom delu. A i ne želimo da budemo cenzori koji će bez argumenata da presecaju razne ideje izdavača.


Koja je najbolja knjiga o Titu?



Neki izdavači vam nisu odgovorili?

- Da. I pored toga što smo im poslali informaciju i "Polazne osnove...", tako da nemamo kompletan pregled dela posvećenih drugu Titu. Sada pravimo spisak svih takvih izdanja.

Recimo, nisu nam odgovorili iz "Dečijih novina", Gornji Milanovac. Ali smo dobili od velikog broja ostalih. I zadovoljni smo. Mnoge knjige su lepo primljene, imaju dobru prođu. Na primer, "Tito - život i delo". Mislim da je jedna od najboljih...

Da li ste neki predlog odbili?

- Nismo dali nijedno negativno mišljenje. Neke knjige smo vratili da se dorade, da se ponovo recenziraju.

Znači, kod vas ne postoje nikakve "crne", "bele" i druge liste knjiga? Kao što je pisalo u štampi.

- A, ne. Vidite, Savezni odbor brine o originalnim delima druga Tita, a mi samo o knjigama o Titu. I ono što sam video u Saveznom odboru, čiji sam član, ne pokazuje da je bilo šta odbačeno. Mi o knjizi mnogo vodimo računa. Ona ima trajnu vrednost, nju čita omladina, ona ostaje pokolenjima.

Međutim, sav taj naš trud da ne propustimo nešto narušen je time što je izdata ta Dedijerova knjiga. Jedna jedina koja, kao što ste videli, izaziva otpor i burnu reakciju.

Verovatno ste pročitali knjigu. Šta mislite o njoj?

- Nisam čitao knjigu, već feljton u "Politici". Smatram da nije dobar i da je u suštini bio povod za ovakve reakcije. Mislim da to nije jedini feljton. I nije izlazio samo u "Politici", već i u "Startu", i nekim drugim novinama u Hrvatskoj i Sloveniji.

I mislim da je to najviše uzbudilo ljude, borce, pre svega stare revolucionare, komuniste, pa i omladinu. Reagovanja su bila vrlo oštra.

Da li su to reakcije na činjeničke greške ili na utisak da je to knjiga o Titu, ali i o Dedijeru. On sebe stavlja u istu ravan sa Josipom Brozom.

- Jedno je kad se u stručnim časopisima, u malom tiražu, objavljuju svi dokumenti koji postoje o nečemu, a drugo je kada po novinama, u stotine hiljada primeraka, objavljuješ delove iz knjige koje si odabrao po nekom svom kriterijumu i nekom svom ukusu. To nije dobro.

Recimo, "Politika" je po Dedijerovom nalogu odabrala to što je objavljeno. I baš to je izazvalo reakciju.

Mislim da se najviše reagovalo zbog toga što su čitaoci to razumeli kao jedno blatnjenje revolucije i samog druga Tita.

Gojko Nikoliš je to nazvao "političkom pornografijom"!

- Ocene su vrlo oštre i različite. Ja mislim da je Dedijer sve to prilično smišljeno uradio. Na jedan perfidan način. On se poziva na veliki broj revolucionara i time želi da pokaže da je sve to autentično. Priča se o "istorijskoj distanci". Kakva mi je to distanca?

Mnogi su izjavili da ih je Dedijer obmanuo. A on je na sve te primedbe u Subotici izjavio: "Neka, nek’ se priča, knjiga će bolje da se prodaje" 

- Eto, to vam govori dovoljno o ličnosti Dedijera. On je prosto zadovoljan što se na taj način populariše ova knjiga. I ne samo to. Njegove izjave povodom promocije tog dela bile su vrlo neprijatne. Pomenuli ste i to da sebe stavlja u istu ravan sa drugom Titom. Dedijer je zloupotrebio poverenje druga Tita i svoje odnose sa našim velikim revolucionarima.

Kako se dogodilo da riječka "Liburnija", posle odbijanja nekih izdavača, ipak štampa ovu knjigu? Nije li ona dobila podršku od nekoga?

- Vi to znate. Čitali ste kao i ja. "Liburnija" nije uopšte poštovala naše "Polazne osnove...". Koordinacioni odbor Hrvatske njenu knjigu nije dobio, niti je razmatrao. Međutim, ona je uputila pismo u CK SKJ i Kabinet druga Tita, u kome ih informiše da će knjigu da štampa. To nije dovoljno.

Da li nam je ova knjiga nanela štete?

- Pa, mislim da jeste. Jer, knjiga je uvredljiva i za ličnost Josipa Broza Tita i za našu revoluciju.

Postoji li mogućnost da se zabrani?

- Ne, mi takvu praksu nemamo. Nisam za takav postupak. Knjiga ne može da se povuče iz prodaje, ni da se zaustavi njeno štampanje. Ne bih bio za to. Ja sam za nešto drugo.

Za "sudar" autora i učesnika revolucije?

- Da. Najbolje je da okupimo stare borce, revolucionare da čujemo šta oni kažu i da sve to štampamo. Pa, nek postoje dve knjige. Tako smo uradili sa knjigom jednog generala sa juga Srbije. Mi moramo u Jugoslaviji obezbediti da se o ovoj knjizi javno i argumentovano razgovara.

Naravno, to ne može odjednom da se obavi. Čuo sam da "Borba" sprema takav skup za kraj januara, na kojem će učestvovati preko trideset naučnih radnika, boraca koji će dati pravnu ocenu te knjige.



Imamo li rašomone jugoslovenske istorije?



Slažete li se sa nekim mišljenjima da Dedijer u tom delu "oživijuje" Đilasa?

- I ja imam takav utisak. Neki od starih revolucionara kažu da se knjiga vrlo malo razlikuje od one koju je Đilas napisao o Titu.

Ko treba kod nas da piše istoriju? Naučnici ili borci čija sećanja nišu izbledela, iako je prošlo 36 godina od rata?

- Jedan isti događaj pet ljudi će na pet načina da vidi i da tumači. Zato sam za to i da se stope istorijsko delo i sećanja učesnika događaja.

Ne dobijamo li tako rašomone jugoslovenske istorije?

- Ne znam. Veoma cenim ljude koji pišu. Naravno, nije dobro ako oni imaju ambicija i misle da mogu istoriju da pišu. Oni mogu da pišu svoja sećanja i da budu odgovorni zbog toga.

Nije li povodom jubileja ustanka i revolucije došlo do poplave takvih "istorijskih" dela?

- Mislim da je to dobro, bez obzira na kvalitet. Jer, ne može se istorija kompletirati samo po naučnim dokumentima i bez života. Naravno, bez preteranih subjektivnih ocena i viđenja, i zadovoljenja nekih malograđanskih interesa...

Mislite na pisanje o Titovim ženama?

- Jeste...

Ne dešava li se da ta stihijna produkcija na izvestan način stvara kult ličnosti Josipa Broza Tita?

- Imate pravo, veliki broj takvih knjiga može da vodi ka tome. Mada mi se čini da tome vodi najviše način kako se piše i kako se prilazi ličnosti druga Tita. Međutim, nama je jasno da je Tito takva izuzetna ličnost da nam nisu potrebna nikakva preterivanja, niti stvaranje nekog kulta njegove ličnosti.

U poslednje vreme u upotrebi je pojam "detitoizacija". Čuje se čak i reč "defaraonizacija". Šta to znači?

- Nisam primetio ovu drugu reč... Pa, ovi izrazi su se pojavili najviše povodom Dedijerove knjige i drugih, rekao bih, neprijateljskih težnji da se Titova uloga u našoj revoluciji umanji. Ljudi reaguju na to.

Nisu li ti izrazi vezani i za neke potajne želje "demaskiranja" Titove ličnosti?

- Verovatno da jeste. Po ugledu na to šta se desilo drugim poznatim ličnostima, ima ljudi koji očekuju tako nešto. Mada ja u to ne verujem.

Realno, tako nešto ne može se desiti!

- Svakako. U tome i jeste stvar. Čuo sam i za izraz "dekardeljizacija". Svi ti pojmovi se možda upotrebljavaju da bi označili kritiku ponašanja u SKJ, kritiku pojedinaca koji ne rade onako kako nas je Tito učio.

Vi znate da smo mi odlučili da u svakoj republici i pokrajini jedan od gradova dobije Titovo ime. To je i urađeno. Na žalost, u Titovoj Mitrovici nacionalisti su skinuli tablu na ulazu u grad. Kako se to moglo dogoditi, i to još uz pretpostavku da će do toga doći, s obzirom na situaciju na Kosovu?

- Dogodilo se. Možemo pričati i o odgovornosti za to, ali sigurno se nećemo složiti da je trebalo tamo pored table postaviti straže. To fizički nije moglo da se izvede...

Ona se nalazi na kraju grada, ima više prilaza do nje i ne verujem da je milicija to mogla da obezbedi. Teško je to sačuvati. Na žalost, to je šteta. Krivci nisu otkriveni...

Savezno pravosuđe je naložilo Saveznoj inspekciji da pod hitno izradi informaciju o poštovanju Zakona o koriščenju imena i lika druga Tita i o poštovanju "Polaznih osnova..." i kriterijuma o obeležavanju imena i dela druga Tita. To nas navodi na zaključak da ipak nešto nije kako treba na tom planu.

- Što se tiče manifestacija, proslava, mislim da je sve organizovano i izvedeno dobro, bez propusta. Doduše, nedavno su nam stigle primedbe na neke televizijske emisije povodom Dana JNA, ali ih mi nismo još razmatrali. Što se tiče produkcije, zadovoljni smo, u celini. Naravno, sem ovih slučajeva... Najteži su ta Dedijerova knjiga i ovi ulični suveniri. To je ono gde mi ne možemo da delujemo...


Nismo hteli da Tita predložimo za Nobelovu nagradu



Vaš odbor svakodnevno dobija mnoge predioge. Kako je došlo do toga da se ustanovi Orden maršala Tita?

- Bilo je zaista mnogo predloga za ordenje i plakete. Bez konsultacija, sve republike i pokrajine, jednoglasno su se opredelile za ovaj orden koji bi trebalo da bude najvišeg ranga. Raduje me što smo pogodili i raspoloženje ljudi, boraca, koji su nam pisali da su i oni za takvo priznanje...

Kome će se dodeljivati, kako, to tek treba da se utvrdi.

Govorilo se i o "Titovoj nagradi za mir"'?

- U načelu smo podržali predlog za formiranje jedne međunarodne nagrade za mir. Ali, ideju treba dobro osmisliti, konsultovati se u inostranstvu, pa onda realizovati. Ljudi ovaj prediog upoređuju sa "Nehruovom nagradom" i sa Nobelovom nagradom za mir.

Bilo je i mišljenja da se Tito predloži za Nobelovu nagradu. Mi to nismo prihvatili. Lično, ne bih se sa tim složio, s obzirom ko je, na kakav način i zbog kojih ciljeva dobijao tu nagradu.

Mislim da je Tito čitav svoj život posvetio miru. On je učestvovao u dve revolucije, u dva rata, video je krvoproliće, i uvek se borio za to da ga više ne bude. Danas u svetu nema čoveka koji bi imao to moralno pravo, kao Tito, da se u njegovo ime daje nagrada za mir...

Druže Milojeviću, završavajući ovaj razgovor ne možemo a da nekoliko reči ne posvetimo nedavno održanoj sednici CK SK Srbije, na kojoj ste govorili, kako sami rekoste, ravno trideset sedam minuta. Šta vi mislite o ovom "nesporazumu", različitim tumačenjima istih članova Ustava?

- To je zaista čudno da se Ustav može različito tumačiti. Život, vidite, govori da može. Ja sam govorio kako sam lično to doživeo. Mislim da je "nesporazum" nastao spontano. Nikada nikome nije dovoljno slobode, autonomije. Godinama se nakupilo puno toga. Pojavili su se ljudi koji su želeli da se ide sve dalje. Dalje, čak i od Ustava.

S druge strane, pak, pojavio se oportunizam. Postavilo se pitanje koliko se i kako reagovalo na sve to. U tome i jeste odgovornost, i naša, i drugova iz pokrajina. Ćutali smo i mislili da o tome nema smisla razgovarati. Onda su se javile nove ideje, određeni zahtevi, došlo je u omladini i Socijalističkom savezu do promena statuta.

Sve to nije bilo karakteristično samo za Vojvodinu, već i za Kosovo. Na CK je previše dominirao odnos prema Vojvodini. I šta biva? Javilo se nepoverenje. Sve što kažeš, pokreneš, neko već ispituje kakve su ti poslednje namere. Govoriš, ali ti sagovornik ne veruje. Čas on tebi, čas ti njemu. Obostrano nepoverenje.

Onda se sve otvoreno i jasno reklo. Šta će se dalje dogoditi? Nas interesuje konkretna akcija..

- Kad se sedne i ovako otvoreno i javno razgovara, to je onda najbolji način da se jedno po jedno, pitanje reši. Akcije su već tu. Čuli ste da je Pokrajinska skupština već odlučila da donese Zakon o opštenarodnoj odbrani i Društveni plan razvoja republike Srbije.

O pojedincima sada neće biti reči. Ali, kada na sledećoj sednici CK budu usvojeni zaključci i zadaci, kada se pred komuniste i radnike stavi zahtev da bez oklevanja reše najkrupnije probleme, onda ćemo videti kako će ko raditi. Ko zaključke ne bude poštovao, taj ne može da ostane ni u Savezu komunista, ni u politici uopšte.

Jedan govornik i Vi, rekli ste na sednici CK, da je ovaj "nesporazum " više sudar rukovodstava i etatizama, negoli naroda, radničke klase.

- Ubeđen sam da radni ljudi, narod drugačije misli i oseća i smeta mu što dolazi do ovakvih sporova. Zahtev naroda je da naše zajedništvo bude još jače i mi to moramo da uradimo. A to što se desilo između rukovodstava, treba razumeti.

Ljudi se time bave, i kakvi su oni, takvi su nam i sudari. Normalno je da se to javljalo u takvim krugovima, ali nije dobro što je to bila tabu tema dugo vremena. Nije valjalo što se pokušavalo da se problem reši unutar rukovodstava. Pokazalo se da to ne može.

Ovaj naš način javne rasprave na CK SK Srbije i odluka da on uzme sve u svoje ruke, pravi je put izlaska iz problema.

Razgovarao: Marko Lopušina, obrada: Yugopapir (Intervju, januar 1982.)



Podržite Yugopapir: FB TW Donate