Rokeri s Moravu, porodično: Tri "B" srećno su oženjena sa tri "M", dok usamljeno "Z" još traži...



Kad god su "Rokeri" svirali u nekom selu, ti pravi narodni ljudi, o kojima oni pevaju, smejali su se od srca, prosto ne verujući da ovi "muzikanti" nisu od njihove fele. Ni jedan od ove četvorice momaka nema nikakve veze sa selom, ali im to ni najmanje ne smeta da oponašaju seljake u govoru, ponašanju, mimikama kao da su upravo stigli iz Pomoravlja

Januar 1982: U smehu i šali je spas, kaže naš narod, a ova grupa koju ne znaju da li da svrstaju u zabavnjake ili narodnjake, šali se i na svoj i na tuđ račun.

Ima onih koji ih ne vole, ali je zato neuporedivo veći broj njihovih obožavalaca koji nikako ne bi propustili ni jedan njihov koncert.

Duhoviti i odlični šoumeni, van scene su ozbiljni ljudi koji imaju svoje porodice i posvećuju im sve svoje slobodno vreme.

Kao najpopularnija domaća grupa, Rokeri s Moravu su
imali tu čast da sa naslovne strane novogodišnje Nade
požele čitaocima srećnu Novu 1982. godinu


*****



Ko kaže da je vreme "Rokera s Moravu" prošlo, grdno se vara.

Možda bismo mogli pitati i tapkaroše šta misle o popularnosti "Rokera", jer kada imaju koncerte preprodavci trljaju ruke od sreće i znaju da će biti para.

Dokaz da je to tako je i deset nedavno održanih koncerata u beogradskom Domu sindikata koji su bili ispunjeni do poslednjeg mesta.

Samim tim padaju u vodu mišljenja da je to šund, da njihova muzika vređa seljaka, da takvoj pesmi nema mesta...

I podaci o broju njihovih prodatih ploča govore, da za njih još ima mesta na estradnoj sceni. A kakvi su "Rokeri s Moravu" privatno, van scene, bez šminke i "rokerske" garderobe, bez šajkača koje su im "na oči pale"...

Jedini odgovor je - obični, prijatni mladi ljudi koji znaju šta hoće, koji su dobri očevi i muževi i brinu o svojim porodicama.

Ko su oni, ustvari?


Milojko i Stojadinka se ne bune



Borisa Bizetića nije potrebno predstavljati. Mladi nadobudni, prepotentni, (česta su takva mišljenja) talentovani momak sa beogradskog asfalta, koji sa istim uspehom komponuje i piše tekstove za zabavne pesme, a u isto vreme pod pseudonimom Veljko B. Užičanin stvara muziku za grupu "Rokeri s Moravu" koju je osnovao pre pet godina.

Magdalena, Anita i Boris Bizetić

Počeo je sa "Milkom", a stigao do "tašte koju je udao u Bajinu Baštu". Dokle će još stići?

- Dokle god nas bude publika tražila i dok bude novih ideja - jednodušan je odgovor, a sudeći i po njihovom najnovijem albumu potrajaće ta potražnja za njima.

Do sada su "Rokeri s Moravu" postigli neverovatan uspeh, a to je, ujedno, najbolji dokaz da naš čovek voli smeh i šalu, da mu se dopada ovakav način parodija na "narodne teme i običaje" i da ni tom Milojku i Stojadinki ništa ne smeta što se prave šale na njihov račun.

Jer, kad god su "Rokeri" svirali u nekom selu, ti pravi narodni ljudi, o kojima oni pevaju, smejali su se od srca, prosto ne verujući da ovi "muzikanti" nisu od njihove fele.

Ni jedan od ove četvorice momaka nema nikakve veze sa selom, ali im to ni najmanje ne smeta da oponašaju seljake u govoru, ponašanju, mimikama kao da su upravo stigli iz Pomoravlja.

Bane Anđelković, najsmešniji među njima, koga na sceni stalno zadirkuju jer je tobože stidljiv, izvrstan je imitator, ali i pevač, pravi je beogradski roker.

Kada su u Beogradu počeli da niču vokalno instrumentalni sastavi Bane je bio član ansambla "Pet plamenih", da bi nakon toga otišao u inostranstvo, gde se, takođe, bavio muzikom.

On je, u isto vreme, i šef grupe "Zlatno doba" koja prati "Rokere" na koncertima i pločama.


Zvonkov pevački hleb od sedamnaeste



Branko Janković, onaj sa izuzetno dubokim glasom, muzičar je, kako on kaže, od rođenja.

Majka mu je bila pevačica, a u njegovoj kući oduvek se negovala muzika, te je bilo i prirodno da i Branko krene tim stazama.

On i Boris sedeli su u istoj klupi u muzičkoj školi "Kornelije Stanković" u Beogradu i maštali o estradnoj sceni.

Pored "Rokera" on i samostalano snima ploče, a u pripremi je i njegov novi album sa starim narodnim i starim ciganskim pesmama.

Pored tri "B" u ansamblu je i jedno "Z".

To je Zvonko Milenković, koji je sa Borisom bio u vojsci, pa je nekako tako i došlo do njihove saradnje.

Završio je srednju ekonomsku školu, ali ga ekonomija, osim honorara, verovatno ne zanima toliko, jer je od svoje trinaeste godine počeo javno da peva, a od sedamnaeste i da zarađuje "pevački hleb".

Do sada je snimio tri samostalne male ploče, koje, to je on rekao, nisu bile naročito zapažene. I on snima album sa narodnim pesmama, novokomponovanim, na kojima će biti i Borisove stvari.

Za njega kažu da u grlu, ima instrument koji začas izmeša rok i narodnjak, a da su njegove pevačke mogućnosti velike govori i nagrada stručnog žirija za interpretaciju koju je dobio 1978. godine na Festivalu "Pesme Srbije".

Ovo bi ukratko bila lična karta "Rokera s Moravu".

Između zabavnjaka i narodnjaka, jedinstveni na domaćoj
muzičkoj sceni: Rokeri s Moravu


Magdalenina oboa na pločama "Rokera"



Međutim, ono što u pravim ličnim kartama ne stoji, ali u njihovoj ima i te kako važno mesto je bračno stanje. Tri "B", srećno su oženjena sa tri "M", dok usamljeno "Z", još traži "izabranicu srca svog".

Često se kaže da su "muzičarske" sentimentalne veze dosta labilne, ali kada pogledamo "Rokere" onda se stiče drukčiji utisak.

Koliko su neozbiljni na sceni, toliko su ozbiljni u privatnom životu.

Boris je već tri godine oženjen, svojom ljubavi iz školskih dana, simpatičnom crnookom Magdalenom, s kojom se zabavljao devet i po godina.

Pre nekoliko meseci njihova porodica dobila je još jednog člana - kćerkicu Anitu. Tata je bio presrećan što je curica, a Magdalena kaže da Boris obožava decu i da su njegove pesme za najmlađe prava poslastica.

Magdalena je inače završila Fakultet muzičkih umetnosti, obou. Ne radi, jer i ona i Boris smatraju da je sada potrebnija u kući nego u orkestru, a Boris ni jednog trenutka ne krije da on više zaradi za jednu noć nego što bi ona za ceo mesec u nekom orkestru.

Inače, i zvuk njenog instrumenta čuje se na pločama "Rokera".

Bane ima duži bračni i "ašik" staž. Sa svojom suprugom Mirjanom već je petnaest godina, a od toga dvanaest su u braku.

I oni imaju sreće sa devojčicama - Sendi, koja je rođena u Londonu gde je Bane svirao, a kako u šali kaže i tu ga je Mimica stigla i "ubedila" da se venčaju, ima već 11 godina, a jednogodišnja Dijana mezimica je cele porodice.

Mirjana, Bane, Sendi i Dijana Anđelković

Mirjana radi u Fabrici poljoprivrednih mašina "Zmaj", kao sekretarica zamenika generalnog direktora, pa kad dođe kući ne zna šta bi pre.

Bane je najčešće na putu tako da su njene sve obaveze oko dece, mada joj, koliko mogu, pomažu i svekrva i majka.

Jedino vreme koje je zaista samo njihovo je zimski raspust koji provode na planini, jer su strastveni skijaši, a verovatno će i mala Dijana uskoro da im se pridruži.


Mirjanina i Brankova specijalna Nova godina 



Porodica Janković, ponosna je na svoju mušku decu - dvanaestogodišnjeg Dejana i Nikolu, koji ima punih pet godina.

Na pitanje: "Kako provode slobodno vreme?", jednoglasno odgovaraju:

"Mi gotovo da se i ne viđamo!" 

Mirjana, posle završene srednje škole, nije radila devet godina, a sada je vlasnik i glavna gazdarica ribljeg restorana u Zemunu, gde je po ceo dan, pa im decu čuva tetka.

Porodica Janković: Mirjana, Branko, Dejan i Nikola

Mirjana i Branko neobično vole muziku i vele da ih je ona zbližila, pa se zato ova simpatična ženica i ne buni što joj je muž često odsutan od kuće.

Branko se, inače, seća prošle Nove godine kada su je zajedno dočekali i veli da će i ovog puta svi biti na okupu.

"Ne mogu ni da vam objasnim koje je to slavlje bilo, i za nas i za decu!"

Jedini koji ne žuri kući nakon turneja i koncerata je Zvonko.

Ovaj markantni i šarmantni dvadesetpetogodišnjak je rodom iz Kruševca, a samim tim je i najbliži "rokerskim" pesmama s Morave, blizak mu je mentalitet tih ljudi, a u slobodno vreme, kada je u Beogradu, društvo mu pravi i njegov sestrić koga neobično voli.

Kao i svi mladi Zvonko voli diskoteke i izlaske, ali ne zaboravlja na svoju porodicu u Kruševcu koju često obilazi.

Zvonko Milenković 


*****



Po ovome što smo saznali jasno je da "neozbiljnost" u njima dolazi do izražaja samo kada su na sceni.

Van nje oni su obični, prijatni i iznad svega odgovorni ljudi, za koje trenutna slava znači taman toliko koliko treba.

Oni pevaju i sviraju svoju muziku, ne žele nikome da smetaju, a ako i ima takvih kojima se ne dopadaju nisu oni krivi!

Veljko B. Užičanin i njegov "bend" i dalje će bez ikakvih zlih namera da se šale na svoj i na račun seljaka, a onaj ko nema loše namere shvatiće da je u pitanju samo šala i zdrav smeh koji nam često nedostaje.

Napisala: Vesna Adamović, foto: Vladimir Kostić, obrada: Yugopapir (Nada, januar 1982.)


Podržite Yugopapir: FB TW Donate