Sve o fenomenu disco muzike: Disco je prva prava muzika za narod od nastanka rokenrola! (1979)



Disco nailazi na toliki uspeh baš zbog svoje jednostavnosti. Kao i Motown zvuk, to je formula suviše jednostavna da ne bi upalila. Najbolje disco stvari ne sadrže ništa što bi odvratilo pažnju od odbrojavanja po taktu srčanih otkucaja. Čak i stvari Bee Geesa imaju jedan neprekidni tika-taka bubanj sakriven duboko u miksu. 

Rod Stewart nije bio ni mutav, ni naivan kada se posle Bowiea i Stonesa i on bacio na disko tržište. Znao je da je to danas najbolji put da ploča postane dvostruko platinasta.

Zašto?

Zato što je disco prva prava muzika za narod od nastanka rock'n'rolla.

Voleli je ili ne, ona neće nestati tek tako.

Danas za vas istražujemo prošlost disco muzike, objašnjavamo njen sadašnji položaj i proričemo joj budućnost.


*****



Disco: Spas od naglog propadanja
(foto: Džuboks)
Dokle će ići ta disco muzika? To je pitanje koje danas više niko ne postavlja: stigla je već svuda.

Pre nekoliko godina u američkim časopisima redovno su se pojavljivali članci sa nagađanjima koliko će još trajati disco-bum.

Svi su bili bazirani na skupu pretpostavki koji se pokazao vrednim, ali nedovoljno potpunim.

Razmišljalo se otprilike ovako:

Za vreme poslednje recesije u zapadnim zemljama povećala se potrošnja na tržištu bezvrednih proizvoda sa malim rokom trajanja. Ljudi nisu mogli da se upuštaju u velike nabavke, jer su se trudili da se što pre spasu naglog propadanja. 

Najveće koristi od toga izvukla je industrija zabave.

Filmovi, posebno senzacionalistički o velikim katastrofama (Pakleni toranj) namnožili su se kao nikada pre.

Višestruko platinasti albumi postali su česta pojava.

Zbog razloga koji se sada ne mogu objasniti to širenje se nastavilo, čak i više nego što su najveći optimisti smeli da predvide.

U vreme recesije vlasnici klubova i restorateri bili su suočeni sa opasnim smanjenjem prometa.

Niko nije želeo da potroši srazmerno veliku sumu za obrok ili jedan sat muzike "uživo" kad je za znatno manje para mogao da se dva sata zabavi u bioskopu, ili sto sati sa LP pločom.

Disko klub se pokazao kao jeftino rešenje; uz investiciju od nekoliko hiljada dolara i zanemarljive tekuće troškove (što nije slučaj sa muzikom "uživo") vlasnik je posetiocima mogao da ponudi celovečernju zabavu.

Vrlo brzo je disco stekao veliku popularnost među mladima od dvadeset-dvadeset pet godina, koji su po gradovima već imali naviku da iz večeri u veče traže dobar provod, uz čašicu.

Počele su da se snimaju i posebne ploče namenjene diskotekama, sa numerama poput:

I'll Be Holding On Al Downinga, Rock The Boat George McCraea i ranih hitova Glorie Gaynor (Honey Bee, Reach Out, Never Can Say Goodbye).

Masovne manije igranja, prve posle twista, počela su da uzimaju maha:


  • Bump (Shinin' Star od Earth, Wind & Fire i Fight The Power od Isley Brothersa); 



  • Hustle (Fly Robin, Fly grupe Silver Convention i Hustle Van McCoya), 



  • Freak (Freak grupe Chic i Plato's Retreat Joe Thomasa).




Industrija ploča je tu ugledala novo potencijalno tržište za svoje proizvode, pa je počela da ga obrađuje. Disk džokejima kompanije su ažurno slale promocionalne primerke svojih izdanja. 

Napravljeni su singlovi veličine LP ploče (30 cm), što je omogućilo bolji tonski kvalitet poslatih snimaka i pravljenje produženih verzija popularnih kompozicija. 

Diskofili su pokazali takvo interesovanje da su kompanije bile prinuđene da singlove na 30 cm puste u maloprodaju. 

ljudi su ih kupovali, iako su za nešto manje pare nego što košta album dobijali samo malo više od običnog singla!

Međutim, to tržište je još uvek bilo ograničeno - profiti su bili mali - jer je diskoteka još uvek bila najbolje mesto da se čuje disco muzika.

A da bi se ploča prodala potreban je radio.

To objašnjava kako je Keep On Bumpin' Kay Geesa prodata u blizu milion komada, a da se nikada nije pojavila na listama popularnih disco stvari: imala je podršku crnačkog radija.




Ploče sa muzikom za igru koje su bile suviše meke, suviše dugačke ili suviše "bele" za crnačke radio stanice jednostavno nikada nisu "otišle" u tiražu većem od pola miliona primeraka.

Ta istina važi i danas.

Najbolje se prodaju one disko ploče koje mogu da privuku pažnju slušalaca čak i kad su skraćene na 3 minuta i slušane na tranzistoru:

Fly Robin Fly, Le Freak, kao i Get Down Tonight i That's The Way I Like It grupe KC & The Sunshine Band.

Disco je sada jedna od dve najprodavanije vrste muzike - druga je rock-za-odrasle (Fleetwood Mac, Peter Frampton, Elton John, Boston).

Međutim, za takvu eksploziju popularnosti disco muzike nisu odgovorne diskoteke, i kao što uostalom zna i svaki posetilac diskoteka.

Veoma veliki broj Amerikanaca nije nikada zakoračio u disco klub, a i od onih koji tamo idu mali broj je u onom uzrastu kada se kupuje najviše ploča.

Disco muzika koju ljudi kupuju u tako velikim količinama je ona koja se pušta na radiu.


Disco muzika - šta je to u stvari?



Foxtrot, swing i cool jazz, u suštini crnački oblici imali su najveći uticaj na popularnu muziku ovoga veka sve do sredine pedesetih godina.

Tada se pojavila nova "crna" muzika, uticajnija od svih prethodnih - rock'n'roll, koji je dao i ime i strukturu celokupnoj popularnoj muzici.

Rock'n'roll je nastao od posleratnog rhythm & bluesa koji se razbuktao u rukama Chuck Berryja, Bo Diddleya, Fats Domina i drugih.

Međutim, postojala je još jedna crnačka muzika osim bluesa: gospel. 

U kasnim pedesetim on se odlučno distancirao od bluesa i kroz dela Ray Charlesa, Sam Cookea, Jackie Wilsona i Solomon Burkea prerastao u soul, muziku crne Amerike iz šezdesetih.

Iako je soul uticao na mnoge "bele" sastave u Americi i Britaniji, on nikada nije imao onako presudno dejstvo na popularnu muziku belaca kao ranije rock'n'roll.

Međutim, oblik nastao iz crnačke muzike šezdesetih, oblik koji je postao (ili bar postaje) poznat kao disco, na putu je da tu mnogo štošta promeni.

Današnja crnačka muzika za igru pojavljuje se u svoja dva varijeteta koji odgovaraju podeli na glavna dva ritma koji se sreću u diskotekama.


  • Prvi je funky - istrzan, jezgrovit stil u kojem se stvara napetost između osnovnih akcenata na basu/bubnjevima i raštrkanih fraza, bilo vokalnih ili na gitarama, klavijaturnim instrumentima, duvačima i sl. 


Nastao je na jugu SAD na bazi rada Jamesa Browna, Joe Tonyja i naročito muzičara okupljenih oko kompanije "Stax".

Funk su prihvatili i takvi džez muzičari kao što su Miles Davies (albumi Bitches Brew i Big Fun - ispod je snimak iz Beograda) i Herbie Hancock (Headhunters), a slušaoce je našao i među gradskom omladinom koja je pre toga slušala muziku snimljenu za Stax i Motown ili Beatlese i Hendrixa.




Stoga su praktično sve mlade crnačke grupe koje su učile od Sly & The Family Stone (Earth, Wind & Fire, Commodores, War, Ohio Players, Kool & The Gang) bile funky sastavi.

Lowdown od Scaggsa, Hot Stuff od Stonesa, Satisfaction u verziji grupe Devo, mnogo od onoga što rade Ian Dury i Talking Heads, sve to se zasniva na ritmičkim i harmonskim odlikama funka i duguje James Brownu i Sly Stoneu onoliko koliko Beatlesi i Stonesi duguju Chuck Berryju i Little Richardu.


  • Drugi ritam, koji se obično naziva samo disco, ide u 4/4 i vodi poreklo od Motown ritma iz ’60. Četvrtine se sele sa doboša na bas bubanj, a pozadinski takt sa doboša na sitne udaraljke ili pljeskanje rukama i to je to. 


Disco nailazi na toliki uspeh baš zbog svoje jednostavnosti. Kao i Motown zvuk, to je formula suviše jednostavna da ne bi upalila.

Najbolje disco stvari ne sadrže ništa što bi odvratilo pažnju od odbrojavanja po taktu srčanih otkucaja.

Čak i stvari Bee Geesa imaju jedan neprekidni tika-taka bubanj sakriven duboko u miksu.

Većina disco izvođača preuzela je taj metronomski efekt jer je pogodan skoro za svaku melodiju i kontra ritam.

Može se ubaciti malo latinsko-američkog (Copacabana, Salsoul Orchestra) ili reggae uticaja (Boney M. koji, što je indikativno, ne prodaju ploče u Americi, gde reggae nema prođu). 





Može se usporiti tempo toliko da se pesma jedva kreće, ili intenzivirati na basu silazećim nizom osmina naspram gornjeg tona.

Skoro svaka disco ploča u periodu 1975-76. koristila je ovo; pomenućemo Don't Leave Me This Way Thelme Huston, Love Hangover Diane Ross i Disco inferno Trammpsa.

Stonesi su iskoristili takav ritam u Miss You, jednom od najvećih hitova poslednjih godina. No, kako Stonesi nisu bili jedini rockeri koji su preskočili preko plota, red je da se i ostalima posveti pažnja.


Rockeri / Disco



Početkom sedamdesetih izgledalo je kao da svako mora da stavi jednu reggae stvar na svoj album. Neki su predviđali da će reggae biti sledeća glavna stvar u američkoj popularnoj muzici. No, to je prošlo brzo, slično kao i moda sviranja sitara sa kraja šezdesetih.

Poput reggae muzike i sitara, uticaji disco zvuka su se mogli čuti gotovo na svakom albumu u jednom periodu (75-76).

A onaj ko je otkrio disco muziku Americi nije bio niko drugi nego David Bowie.

1975. on je, osetivši pravi trenutak, izdao ploču Young Americans.

Pre toga Bowie je već bio zvezda, na bazi ploče Ziggy Stardust i nastupa uživo.

Album Young Americans napravio je od njega još veću zvezdu, a veliki hit sa te ploče, Fame, je jedan od najboljih primera funka koje su belci do danas napravili.

Young Americans album bavio se kulturom nastalom na ruševinama hippy pokreta. Flower-power je bio iščezao. Američka omladina žudela je za automobilima i Hi-Fi uređajima. Nejasan sistem vrednosti hippy pokreta ona je zamenila odsustvom bilo kakvog sistema. 

Bowie je uočio da takva Amerika obezbeđuje dovoljno materijala - a i kupaca - da joj se posveti jedna ploča.

Tim putem pošli su mnogi u industriji ploča - čak je i Barbra Streisand snimila disco stvar Shake Me, Wake Me; Stonesi su napravili Hot Stuff, a Boz Scaggs i Robert Palmer, već iskusni eksploatatori crnačke muzike, postigli su uspeh veći nego ikad.




A najveći uspeh postigli su Bee Gees.

Bee Gees su uvek bili poznati kao interpretatori odani R&B muzici, na način sličan onom kojim je Pat Boone napravio veliki posao tokom pedesetih; njihovi hitovi-balade dugovali su sporim soul stvarima Hayesa i Portera skoro isto koliko i Beatlesima, sa kojima su delili menadžera Briana Epsteina. 

Kada su pali u zaborav (posle kratkotrajnog povratka početkom sedamdesetih), bilo je logično da inspiraciju ponovo potraže u muzici crnaca.

1975. vratili su se pod reflektore sa Jive Talkin' i Nights On Broadway, 1976. su nastavili u istom stilu sa You Should Be Dancin', da bi na kraju postigli neviđeni komercijalni uspeh sa Groznicom... o kojoj već svi sve znaju.

Disco se razlikuje od reggae muzike i muzike sa sitarom po tome što ga mnogo ljudi voli i sluša.

Pokazali su to Bee Gees, kao i Scaggs (Lowdown) i, nešto skorije, Rod Stewart (Do Ya Think I'm Sexy), uz neizbežnu Miss You i Stonese.

Interesantno je to što Miss You zvuči toliko različito od ostatka ploče. 

Stonesi su uvideli da je veliki disco hit najbolji način da se predstavi album (mada je Some Girls izuzetna ploča i čak sadrži jednu finu funk numeru, Shattered). 

I zaista, nikada nijedna pesma nije toliko učinila za neki album kao Miss You za Some Girls





Rod Stewart je pesmom Do Ya Think I'm Sexy samo veoma providno pozajmio ideju Stonesa.

Ako danas poznati muzičar-belac snimi disco numeru, gotovo je sigurno da će ona stići u pet najpopularnijih na top listama, a platinasti album pretvoriti u višestruko platinasti. 

Ako relativno nepoznati beli muzičar napravi disco stvar (kao Elliot Lurie ili Dan Hartman) ona će mu doneti neviđenu popularnost.

Disco je, van svake sumnje, najpopularniji novi žanr od kako se pojavio rock'n'roll.

Međutim, bilo bi naivno pomisliti da bi Miss You i Do Ya Think I'm Sexy postigle takav uspeh da su svoju vrednost morale da potvrđuju u otvorenom nadmetanju - one su plasirane na tržište koje je zatvoreno za većinu crnih muzičara.

Američka lista Top 40 je odvratno rasistička. 

Ljudi koji se tim poslom bave većinom nisu šovinisti, ali urednici stalno odbijaju ploče sa obrazloženjem da su suviše "crne".

Sa izuzetkom Roberte Flack i još nekoliko muzičara, na Top 40 ulaze samo ploče koje postanu veliki hitovi na crnačkim radio stanicama.

Čak ni Earth, Wind & Fire, Commodores ili Stevie Wonder ne mogu da uđu na listu ako se prethodno ne dokažu na crnačkom tržištu.

U američkoj industriji ploča to je skandal koji se neprekidno ponavlja: Pat Boone, Buddy Holly i Elvis imali su puno koristi od takvog rasizma tokom pedesetih, mada poslednjoj dvojici taj tip podrške sigurno nije bio neophodan.





Disco / Popularna muzika



U periodu od 1950. do 1970. prosečan singl trajao je između 120 i 160 sekundi. U poslednjih nekoliko godina popularne pesme koje se puštaju na radiju traju duže od 210 do 270 sekundi.

Sigurno je da velikog udela u tome ima disco muzika sa svojim pretežno dugačkim kompozicijama, mada su i albumi izdavani od kraja šezdesetih navikli slušaoce da očekuju duge pesme. 

Međutim, uticaj disco zvuka na popularnu muziku nije završen produžavanjem kompozicija.

Većina popularnih pesama zasnovana je na stvaranju harmonske tenzije - u tri minuta prolazilo se kroz olinjalu strukturu fraza-refren-fraza-refren-most-refren, što je dovelo do izvesne muzičke inflacije u kojoj je vrednost povratka na toniku potkopana preteranom upotrebom.

Ljudima čiji je ukus vaspitan u kretanju od dominante ka tonici produženje muzičke napetosti predstavlja veliko osveženje.

To se obično postiže dodavanjem solo deonica (u rocku najčešće na gitari).

Rock publika je bila naviknuta da očekuje i uvažava sola: njeni najveći heroji su bili ljudi koji su u stanju da smišljaju dovoljno interesantne stvari dovoljno dugo, pre nego što se na kraju kompozicija neizostavno vrati na refren. 

To može da kaže ponešto i o odsustvu mašte, jer svi moraju da imaju pred sobom pravolinijsku ideju - solo - da bi zadržali pažnju kad se šema raspadne.

Džez muzičari na to gledaju malo drugačije.

Oni su vaspitani na muzičkoj tradiciji crnaca, a ona ne počiva na iskalkulisanom smenjivanju strukturalnih celina koliko na ponavljanju.

Oni shvataju da jedna jedina ideja, ako je dovoljno privlačna i bogata harmonskim implikacijama, može da zadrži pažnju zauvek. 

Odatle je potreban samo još jedan mali korak da se zaključi kako se može stvoriti vrlo komplikovana struktura, harmonijski veoma izazovna, a da praktično više nema nikakvu "formu", nego jedinstvenu harmonsku osnovu.

U ovakvom slučaju, solista se više ne ograničava samo na to da zabavi publiku dok ne dođe vreme za povratak na horus.

Njegova deonica postaje ono što sjedinjuje i opravdava sve što se svira oko nje. 

Za konkretne primere solo partija sa kompleksnom ili prostom postavkom, probajte sa Mr. Knight (jednostavna) i Countdown (složena) od Coltrana.




James Brown, čovek koji zaslužuje da ga nazovemo ocem funka, imao je običaj da se šali sa svojim muzičarima dok bi oni pet minuta (ili deset u večerima izuzetnog nadahnuća) svirali jedan isti pasaž:

- Mogu li da pređem na most? Pustite me na most!

I to bi išlo tako sve dok ne bi uzviknuo:

"Sad!"

Njegov funk je bio najbliži gospelu, a zasnivao se na izmeni fraza po sistemu pitanje-odgovor između njega i muzičara, nasuprot ritmu u pozadini.

Brown je mogao da uradi nešto što gospel muzičarima nije bilo dopušteno: mogao je da koristi komplikovaniju instrumentaciju.

Gitara je tek u pedesetim godinama prodrla u duhovnu muziku, a i onda je imala malu ulogu. 

Tek je James Brown mogao da rasparča ritam dajući nešto basu, nešto organi, nešto duvačima, nešto gitaristi, nešto još jednom gitaristi, a nešto je sačuvao i za bubnjara, naravno.

Disco, kao i gospel, nije zavisan od harmonskih promena na svakih trideset sekundi, kao što je šlučaj sa većinom pop pesama, niti od solo deonica (bilo sa zadatkom da spreče potencijalno dosadna ponavljanja, kao u rocku ili da posluže kao osnova za stvaranje cele jedne nove strukture, kao u džezu). 

Kao i gospel, ni disco muzika ne zahteva neki solo da bi zadržala pažnju; njoj je dovoljan hipnotišući sinkopiran poziv. 

Disco stvari su dugačke jer ljudi vole da se užive u ritam, da dovedu sebe u posebno stanje. 

A ono što je dosadno za slušanje može biti odlično za iracionalno uživanje: disco muzika nije inteligentna, ona je samo uzbudljiva.


Kuda sad?



Pre nekoliko godina Kraftwerk je hapravio jednu zanimljivu stvarčicu zvanu Trans-Europe Express koja je postala veliki disco hit sa obe strane Okeana.

Jedina ploča sa sintetisanim zvukom koja je postigla približan uspeh bila je I Feel Love Donne Summer, mada su Alan Parsonsov I Robot i Oxygene Jean Michel Jarrea postigli slično na tržištu rocka-za-odrasle.





Kraftwerk nemaju mnogo novog što bi moglo da ih preporuči.

Melodije su detinjaste, sintetisani zvuk je iskorišćen da se postignu efekti koje su mogli da stvore i obični instrumenti, a omot ploče bi mogao da posluži samo bankarskom činovniku koji u slobodno popodne čita priručnik "kako prepoznati kič".

Međutim, veoma je interesantna ideja o jednoj školi nove disco muzike.

Postoji mnogo dobrog materijala koji bi se mogao iskoristiti u tu svrhu; nešto od toga je pristupačno (Space, Supermax i odlična kanadska postava Kabell-elektrik), nešto je malo komplikovanije (Bowieve kompozicije Heroes i V2 Schneider, Satisfaction od grupe Devo, veći deo repertoara Talking Headsa, a i Eno bi mogao da se pojavi sa nečim, sudeći bar po Before And After Science).

Ono što se ovde predlaže nije da disco prestane da bude disco, već upravo obrnuto.

Devo, Bowie, Talking Heads i svi ostali treba da se još više približe rudimentarnim ritmovima, kao što su Supermax i Space već uradili.




Uz ponovna izdanja nekih snimaka i dovoljan publicitet, nešto od toga bi moglo da prođe i među ljubiteljima disco zvuka, a uvažavanje muzike bi, uz već postojeću sklonost ka iracionalno uzbudljivom, mnogo doprinela vrednosti disco muzike.

A da bi taj poduhvat imao smisla, prvi korak je da se ceo fenomen disco muzike shvati; za to treba posetiti diskoteke, osetiti decibele, biti uhvaćen magijom plesa.

Onda treba kod kuće probati sa nekim od vrhunskih ostvarenja disco produkcije (My Love Is Free od Double Exposure ili Atmosphere Strut Patricka Adamsa).

Nemojmo se zavaravati da će disco tek tako otići do đavola.

On kao pomodna ludost svakako ima ograničeno trajanje.

Ali, disco muzika neće umreti, kao što ni rock'n'roll nije umro. Samo će se vremenom menjati značenje termina, prateći kako stil - koji je on jednom označavao - prodire svuda.

Obrada: Yugopapir (Džuboks, april 1979.)



Podržite Yugopapir: FB TW Donate