Strahovito mrzim heroin. Mrzim ga. Nikada, nikada u svom životu nisam ni pomislio da ga probam. Ne volim čak ni da razgovaram o drogama, jer ih mrzim. Nikada nikome ne bih savetovao da pokušava sa takvim stvarima, čak i ako nije u stanju da odluči šta da radi sa sopstvenim životom. Moraš videti ljude koji su tome pronašli izlaz, da bi na pravi način mrzeo. Jer to ubija, zasigurno
"Napravili smo nekoliko
glupih grešaka - dozvolili smo sebi nedelju dana odmora pre ovog
nastupa, nismo vežbali... glupe, nepotrebne greške, ali se ipak
dešavaju. Žao mi je zbog svega - recite im da ćemo sledeći put
uraditi celu stvar sasvim drugačije, donećemo Bombera (maketa
aviona koja se može videti i na omotu "No Sleep..." albuma
p. a.), sve će biti mnogo bolje..."
Lemmy je sišao u hol
"Esplanade" relativno smiren, ali još uvek jezivo bled.
Nastup Motorhead u Zagrebu je gotovo potpuno propao - delom zbog
premorene i na obični, vulgarni HM naviknute publike, delom zbog
izuzetno dosadne glavne predgrupe Budgie (koja je, što je sasvim
zaprepašćujuće, prošla sasvim dobro kod naroda), delom zbog
indisponiranosti samog banda i još više čoveka za mix pultom, koji
je na samom početku njihovog koncerta tako loše radio svoj posao da
me je to navelo na pomisao da je ili zaspao, ili naprasno ogluveo
(ne bi li se tako spasao od Budgie gnjavaže), ili prepustio svoje
mesto najbližem čoveku iz publike.
Od svega se jasno čuo samo
doboš, i donekle, vokal - ostalo je bila potmula tutnjava.
Kasnije se
situacija malo do umereno popravila, ali je zvuk do samog kraja ostao
kriminalan, zahvaljujući ponavljam, da ne bi bilo zabune, isključivo
čoveku za mixerom.
Motorhead s tim nisu imali nikakve veze.
Njihovu
zvučnu sliku u svakom slučaju je teže izbalansirati nego kad je u
pitanju ordinarni HM trio ali to ne znači da je i nemoguće.
Ne
verujem da je sve bilo namemo minirano, ali... ko zna?
Tražili su basistu, a ja sam tražio posao
- Ne, ni ja nisam
nikakav fan heavy metala. Uostalom, ako bi stavio, jednu nakon druge,
ploče, recimo, Sex Pistols, Damned i Motorhead, a da prethodno nisi
čuo ni jednu grupu, rekao bi - pa ovo je još jedan punk band!
To što
nas trpaju u HM samo je slika stvorena u nečijoj glavi,
prouzrokovana našim izgledom... imageom.
Ne volim nikakve
kategorije, klasifikacije.
Volim puno bandova, sasvim različitih...
dopada mi se Joni Mitchell, razne vrste svega. Ne volim Clash (pitao
Darko Glavan)... ne, ne zbog politizacije sadržaja, ne interesuje me
je li to politizovano ili ne - muzika je dosadna.
Da, i "London
Calling" takođe... London je dosadan... (smeh)
Još malo razmene utisaka
sa koncerta - viđenja ispred i iza basa se prilično slažu.
Kad već
spominjemo bas, dotičem se Lemmyjevog zbilja zanimljivog načina
sviranja. Bas se kod njega ne koristi na način na koji smo navikli - on
je ovde neka vrsta ritam gitare sa četiri žice...
- Da, ja zaista tako
sviram... choruse, otvorene akorde. Ja sam i počeo kao ritam gitarista...
... u bandu koji se zvao
Rockin’ Vickers i bio prvi britanski sastav koji je posetio zemlje
s ove strane gvozdene zavese, uključujući i Jugoslaviju, odakle je
Lemmy poneo uspomenu na jedno rukovanje na najvišem državnom nivou.
Prešao je na bas kada je počeo da radi sa Hawkwind.
- Njima nije
bio potreban gitarista, tražili su basistu, a ja sam tražio posao.
Tako sam iznenada postao basista. Rekli su: "Ko ovde svira bas?"
Ja sam rekao - ja sviram, misleći da je to lako i da neće biti
nikakvih problema i eto... krenulo je.
Zašto sam ih napustio? Nisam
ih uopšte napustio - bio sam otpušten!
- Ali bi ih svejedno
napustio?
- Ne, ne bih to
uradio. Nikada ne napuštam band. Jednom sam to uradio i nikada
više, jer to je greška. Ako ga napustiš, definitivno nemaš ništa,
ali ako ostaneš možda će sve na kraju biti u redu. Ne, nije mi
tada uopšte padalo na pamet nekakvo formiranje sopstvenog banda.
To je bio produkt situacije u kojoj sam se našao kad su me
izbacili...
Lemmy priča polako,
smireno, razložno.
Očigledno je da je toliko toga već preturio
preko glave da bi svako poziranje ili zaklanjanje iza laži bilo više
smešno nego potrebno.
I nema gorčine - ništa nije tako strašno da
se ne bi moglo, bar do izvesne mere, tolerisati. Ipak, bledilo se ni
za trenutak ne povlači.
Prvi album Motorhead (ne
računajući "On Parole") urađen je pod producentskom
palicom Johna "Speedy" Keena (nekadašnji član
Townshendovog izuma Thunderclap Newman - p. a) i to je bio prvi i jedini
album za kompaniju Chiswick.
- Bili smo totalno bez
novca u to vreme. Dali smo traku u Chiswick Records i dobili dva
dana u studiju da snimimo singl.
Nakon toga bismo se raspali...
odustali, jer nismo imali ni kinte, nismo imali menadžera, nikakve
nastupe u izgledu... I tako, imali smo ta dva dana, puno backing tracks
bez nasnimljenih vokala... produkcija je morala biti užasna, jer je
rađena suviše na brzinu...
Zašto baš Speedy Keen? Zato što je on
bio najbliži u tom trenutku... jedini. Nismo mogli da biramo, jer
nismo imali novca.
Jedan od heroja
Umesto singla, snimljen
je album.
Krenulo je bar malo, i grupa nije više morala da misli o
raspadu. Prešli su u Bronze Records i... nastavljamo priču o
producentima - sledeći je bio Jimmy Mller, koji je producirao
"Overkill" i "Bomber".
- Bili smo veoma
zadovoljni kad smo uspeli da ga dobijemo, imali smo sreće, zaista,
jer je on jako dobar i dobro je uradio taj posao.
Ipak, posle dva
albuma smo rešili da ga promenimo i uskočio je Vic Maile...
... koga ne propuštam a
da ne pohvalim i odmah se raspitam hoće li nastavljati saradnju sa
njim budući da se na "Iron Fist", poslednjem studijskom
albumu grupe, Vic ne pojavljuje.
- Bio je najbolji od
svih do sada, ali završili smo sa njim. Phil se... tako, malo žustrije posvađao s njim u studiju... sada ćemo uzeti Martina Bircha...
znaš, sada kad smo uspešni svi ti ljudi nas jure da nas
produciraju.
Ranije, niko nas nije hteo, a svirali smo istu ovu
muziku. Čudno... Da, Vic Maile je producirao Pirates... Dr.
Feelgood.
Kad ih već spominjemo - na unutrašnjem omotu je velika slika Wilka Johnsona.
- Samo zato što je
prijatelj, ili je postojala neka tajna saradnja na ploči?
- Ne, to su samo
slike prijatelja. Ima još puno slika ljudi koje ne prepoznaješ, zato
ti i ne pada na pamet da li su oni možda svirali na albumu (smeh).
Ipak, nisu...
Ima i jedno "hvala"
upućeno Daveu Edmundsu...
- Prvi producent
Motorhead uopšte bio je Dave Edmunds... to je bio jedan 4-track singl. Njemu se to što smo radili u to vreme nije nimalo dopadalo... nije
se dopadalo ni Larryju, Lucasu i meni (članovi prve postave
Motorhead p. a.), ali morali smo da iskoristimo ponuđenu šansu,
iako smo želeli da promenimo sve... Ja volim Davea Edmundsa... on je
jedan od mojih heroja, znaš...
Verovatno ih ima još - Lemmy je pravi primer za tačnost teorije koja kaže da svaki
muzičar, ma koliko veliki bio, mora istovremeno biti nečiji fan.
Kad izgubi tu sposobnost - on je gotov. Izgubljen.
- Jedno od pitanja iz odeljka "čitaoce bi moglo interesovati" - kakvu muziku sluša Lemmy, kad ima dovoljno vremena da sluša
nekakvu muziku. Nema razmišljanja i odgovor stiže odmah...
- ZZ Top, Joni
Mitchell... ponekad Beatles... Abba...
 |
| Ono što je Lemmy izjavio za britanske medije krajem prošle godine, mi u Jugoslaviji saznali smo još 1982... (screenshot: bravewords.com) |
Sve što mi se dopadne. Ljudi ponekad izbegavaju određene vrste i pravce u muzici zbog...
generalizuju stvari. Ne možeš tako raditi - "Samo mrtav Nemac
je dobar Nemac" - ne možeš tako. Zar nisam u pravu?
- Naravno...
- Tako misle i Nemci... (smeh) Ili kad ljudi kažu "Ne volim Crnce", znaš... to je
sranje. Postoje dobri momci i loši momci. Ako oni tebe ne diraju, ne
vidim zašto bi ti dirao njih... ako te diraju - razbićeš ih i gotovo
(smeh).
Naša publika je takođe vrlo raznovrsna - u svakom slučaju da
ima puno headbangera, ali tu su takođe i punkeri, jer i oni nose
kožne jakne (sneh).
Tokom par desetina sati
koje je proveo u Zagrebu, Lemmy se zaista potrudio da mahne, iskezi se, nasmeši ili slika sa svakim klincem koji bi nešto slično
poželeo.
Jedan od najupornijih i najsnalažljivijih je, pred mojim i
Rašinim očima, dobio majicu koju je Lemmy nosio na koncertu.
Kako?
Pa - tražio ju je.
Ti kontakti bili su sve pre nego nategnuti,
isforsirani.
Synthesizer, šešir i kišni mantil - grozno...
- Kako se ponašaju obožavaoci tamo kod kuće i uopšte na
turnejama - šta je to što ih vezuje za Motorhead i što je na kraju
dovelo do toga da "No Sleep..." album pravo niotkuda dospe
na sam vrh britanske top liste?
- Publika je svuda
ista. Svuda. Razlike su minimalne. Svi oni... to im se dopada, vezuje ih
zbog toga što ih pogađa tamo gde treba. Većina njih ili nema
nikakav posao, ili radi posao koji ne voli, a kad dođu na koncert, znaju da će tu konačno dobiti nešto od nekoga, nešto što oni
zaista žele da dobiju, što će im nešto značiti.
Ne znam da li su
naši tekstovi baš toliko evokativni, ali osnovne teme su biti u
bandu, biti na putu, na turnejama, o mnogim stvarima koje nam se
neprekidno dešavaju.
Jedina stvar koju oni žele je rock and roll - jedina stvar koju ja želim je da budem u bandu.
Ne želim ništa više.
Znam, mnogi ljudi to žele, ali nisu svi u mogućnosti da to i
ostvare... nemaju dovoljno sreće.
S druge strane, ponekad izgleda da
nema jednostavnije stvari od toga.
Pogledaj sve ove synthesizer grupe... da li je to korak napred?
Ne - možda samo korak napred u smislu
pojednostavljenja načina da dođeš do novca. Sve što treba da
uradiš je da kupiš synthesizer, šešir i kišni mantil - par stotina
funti. Grozno...
I reggae takođe... to isto služi uglavnom za
pravljenje para.
Tri note koje se neprekidno obrću u istom ritmu, plus
"jebi Vođe!" i to je sve.
Muzičke novine zovu Motorhead
"čudo za tri akorda", a onda napišu dve ili tri strane o
nekom reggae izvođaču, o dubokom značenju, ubedljivosti i šta ti
ja znam. Sranje. To je đubre-muzika. U stvari, najviše mi ide na živce
ritam. To je...
Shvatam.
Ono što je
potrebno je - energija.
U bilo kom vidu ili obliku. Lemmy se slaže. Kad
smo već kod energije - Motorhead u američkom
slengu predstavlja sinonim za "speed freakove", što se
najčešće tumači kao naziv za ovisnike o psihostimulativnim drogama, ali u "normalnijem", svakodnevnijem značenju može se
uzeti i kao oznaka za zaljubljenike brzine.
- U Lemmyjevom slučaju i
jedno i drugo značenje moglo bi se primeniti i pitam ga šta
"speed" znači u njegovom životu, ostavljajući mu da
izabere na koji će način protumačiti izraz...
- (smeh) Pa, nisam se
baš igrao sa takvim navikama mada, naravno...
Ali strahovito mrzim
heroin. Mrzim ga. Nikada, nikada u svom životu nisam ni pomislio da ga
probam. Ne volim čak ni da razgovaram o drogama, jer ih mrzim.
Nikada
nikome ne bih savetovao da pokušava sa takvim stvarima, čak i ako
nije u stanju da odluči šta da radi sa sopstvenim životom.
Moraš
videti ljude koji su tome pronašli izlaz, da bi na pravi način
mrzeo.
Jer to ubija, zasigurno.
To ne dolazi u pitanje.
Prvo te
obuzima, zatim te pretvara u lopova, lažova i na kraju te ubija - jeziva droga!
Hit za prosečnu Ameriku
Perfektna polagana smrt.
- Ponekad veoma brza,
takođe. Pogotovu ako imaš poverenja u nekoga, a on ti proda otrov
za pacove umesto heroina. To se desilo jednom mom prijatelju
(gestikulira kao da ubrizgava nešto u venu)... otrov za pacove - ššštt (odmahuje rukama prepunim teškog prstenja).
Slično se desilo i nekoj nesrećnoj deci u Beogradu.
Zajednički zgroženi, prelazino na vedrije
teme.
Motorhead su svirali "Louie Louie", "Please Don't
Touch", na večerašnjem koncertu smo čuli i Berryjevu
"Nadine"...
- Ima li sličnih planova za budućnost?
- Pa, šta ja znam - "Nadine" i još neke smo ubacili naknadno, jer Bryan nije imao
dovoljno vremena da se pripremi kako treba za američku turneju,
kasnije je ostala još izvesno vreme... do sada... "Louie Louie"
smo snimili još '77, jer nismo imali šta drugo da snimimo, nismo
pisali pesme u to vreme, a od nečega se moralo živeti.
"Please
Don't Touch" je bio potez kompanije. Ne znam, ništa ne
planiramo, možda ćemo opet nešto napraviti... ja sada radim sa
Wendy O'Williams - mislili smo šta da uradimo da stvarno razbijemo
ljude i onda smo uzeli (peva, kao na izdisaju) "Stand By Your
Maaan" (stari hit Tammy Wynette) evo ga, to ćemo! Za prosečnu
Ameriku (smeh).
- Je li zaista to bio razlog
Eddijevog odlaska...
- Nemam pojma. To bi
morao da pitaš Eddyja. On je jednostavno otišao. Nije nam čak ni
rekao da nas napušta - rekao je menadžeru da nam on prenese. Zar
posle toliko godina nije mogao da dođe i kaže nam to u lice?!
- Mučna situacija na
rastanku, a?
- Ipak bolja nego što
izgleda. Mi smo pokušali da razgovaramo sa njim, želeli smo to, ali
on nije želeo da razgovara sa nama. Tako je to...
Na kraju, još jedno
pitanje iz već pomenute serije "čitaoce bi moglo interesovati" - Motorhead su stalno na turnejama...
Na turnejama se, kao što znamo,
stalno dešavaju zanimljive stvari.
- Recimo...
- Mmm, puno stvari,
ali... naravno, kad te neko ovako direktno pita, ne možeš da se
setiš ni jedne... možda kad je Bryan imao na raspolaganju jednu
jedinu šestosatnu probu pred prvi nastup, u Detroitu, a da pri tom nije čuo ništa od Motorhead materijala ranije!
Nisam ni znao kakve je
zvuke u stanju da proizvede Motorhead (smeh).
Da, Bryan se fino
uklopio i sada je već izvesno da će ostati sa nama za stalno.
*****
Završavamo, jer i drugi
čekaju.
Šteta, tek sada, kad se iscrpe manje više oficijelni fond
pitanja, počinju pravi razgovori.
A Lemmy je čovek s kojim se
može... komunicirati, na pravi način.
Ne verujem da je ovo bio samo
trenutak iskrenosti. Daleko od toga da možete upoznati čoveka nakon
par desetina minuta razgovora, ali u svakom slučaja u stanju ste da
naslutite šta se krije iza njegove ljušture. Naslutio sam... i
zadovoljan sam zbog toga.
Razgovarao: Aleksandar Žikić, slikao: Branislav Rašić, obrada: Yugopapir (Džuboks, 1982.)
