Motorhead u Jugoslaviji 1982: Lemmy Interview by Aleksandar Žikić and Branislav Rašić




Strahovito mrzim heroin. Mrzim ga. Nikada, nikada u svom životu nisam ni pomislio da ga probam. Ne volim čak ni da razgovaram o drogama, jer ih mrzim. Nikada nikome ne bih savetovao da pokušava sa takvim stvarima, čak i ako nije u stanju da odluči šta da radi sa sopstvenim životom. Moraš videti ljude koji su tome pronašli izlaz, da bi na pravi način mrzeo. Jer to ubija, zasigurno

"Napravili smo nekoliko glupih grešaka - dozvolili smo sebi nedelju dana odmora pre ovog nastupa, nismo vežbali... glupe, nepotrebne greške, ali se ipak dešavaju. Žao mi je zbog svega - recite im da ćemo sledeći put uraditi celu stvar sasvim drugačije, donećemo Bombera (maketa aviona koja se može videti i na omotu "No Sleep..." albuma p. a.), sve će biti mnogo bolje..."

Lemmy je sišao u hol "Esplanade" relativno smiren, ali još uvek jezivo bled. 

Nastup Motorhead u Zagrebu je gotovo potpuno propao - delom zbog premorene i na obični, vulgarni HM naviknute publike, delom zbog izuzetno dosadne glavne predgrupe Budgie (koja je, što je sasvim zaprepašćujuće, prošla sasvim dobro kod naroda), delom zbog indisponiranosti samog banda i još više čoveka za mix pultom, koji je na samom početku njihovog koncerta tako loše radio svoj posao da me je to navelo na pomisao da je ili zaspao, ili naprasno ogluveo (ne bi li se tako spasao od Budgie gnjavaže), ili prepustio svoje mesto najbližem čoveku iz publike. 

Od svega se jasno čuo samo doboš, i donekle, vokal - ostalo je bila potmula tutnjava. 

Kasnije se situacija malo do umereno popravila, ali je zvuk do samog kraja ostao kriminalan, zahvaljujući ponavljam, da ne bi bilo zabune, isključivo čoveku za mixerom. 

Motorhead s tim nisu imali nikakve veze. 

Njihovu zvučnu sliku u svakom slučaju je teže izbalansirati nego kad je u pitanju ordinarni HM trio ali to ne znači da je i nemoguće. 

Ne verujem da je sve bilo namemo minirano, ali... ko zna? 

Lemmy (foto: Branislav Rašić)


Tražili su basistu, a ja sam tražio posao



- Ne, ni ja nisam nikakav fan heavy metala. Uostalom, ako bi stavio, jednu nakon druge, ploče, recimo, Sex Pistols, Damned i Motorhead, a da prethodno nisi čuo ni jednu grupu, rekao bi - pa ovo je još jedan punk band! 

To što nas trpaju u HM samo je slika stvorena u nečijoj glavi, prouzrokovana našim izgledom... imageom. 

Ne volim nikakve kategorije, klasifikacije. 

Volim puno bandova, sasvim različitih... dopada mi se Joni Mitchell, razne vrste svega. Ne volim Clash (pitao Darko Glavan)... ne, ne zbog politizacije sadržaja, ne interesuje me je li to politizovano ili ne - muzika je dosadna. 

Da, i "London Calling" takođe... London je dosadan... (smeh)

Još malo razmene utisaka sa koncerta - viđenja ispred i iza basa se prilično slažu. 

Kad već spominjemo bas, dotičem se Lemmyjevog zbilja zanimljivog načina sviranja. Bas se kod njega ne koristi na način na koji smo navikli - on je ovde neka vrsta ritam gitare sa četiri žice...

- Da, ja zaista tako sviram... choruse, otvorene akorde. Ja sam i počeo kao ritam gitarista...

... u bandu koji se zvao Rockin’ Vickers i bio prvi britanski sastav koji je posetio zemlje s ove strane gvozdene zavese, uključujući i Jugoslaviju, odakle je Lemmy poneo uspomenu na jedno rukovanje na najvišem državnom nivou. 




Prešao je na bas kada je počeo da radi sa Hawkwind.

- Njima nije bio potreban gitarista, tražili su basistu, a ja sam tražio posao. Tako sam iznenada postao basista. Rekli su: "Ko ovde svira bas?" Ja sam rekao - ja sviram, misleći da je to lako i da neće biti nikakvih problema i eto... krenulo je.

Zašto sam ih napustio? Nisam ih uopšte napustio - bio sam otpušten!

- Ali bi ih svejedno napustio?

- Ne, ne bih to uradio. Nikada ne napuštam band. Jednom sam to uradio i nikada više, jer to je greška. Ako ga napustiš, definitivno nemaš ništa, ali ako ostaneš možda će sve na kraju biti u redu. Ne, nije mi tada uopšte padalo na pamet nekakvo formiranje sopstvenog banda.

To je bio produkt situacije u kojoj sam se našao kad su me izbacili...

Lemmy priča polako, smireno, razložno.

Očigledno je da je toliko toga već preturio preko glave da bi svako poziranje ili zaklanjanje iza laži bilo više smešno nego potrebno.

I nema gorčine - ništa nije tako strašno da se ne bi moglo, bar do izvesne mere, tolerisati. Ipak, bledilo se ni za trenutak ne povlači.

Prvi album Motorhead (ne računajući "On Parole") urađen je pod producentskom palicom Johna "Speedy" Keena (nekadašnji član Townshendovog izuma Thunderclap Newman - p. a) i to je bio prvi i jedini album za kompaniju Chiswick.




- Bili smo totalno bez novca u to vreme. Dali smo traku u Chiswick Records i dobili dva dana u studiju da snimimo singl.

Nakon toga bismo se raspali... odustali, jer nismo imali ni kinte, nismo imali menadžera, nikakve nastupe u izgledu... I tako, imali smo ta dva dana, puno backing tracks bez nasnimljenih vokala... produkcija je morala biti užasna, jer je rađena suviše na brzinu... 

Zašto baš Speedy Keen? Zato što je on bio najbliži u tom trenutku... jedini. Nismo mogli da biramo, jer nismo imali novca.


Jedan od heroja



Lemmy u Jugoslaviji, septembar 1982. godine
(foto: Branislav Rašić)
Umesto singla, snimljen je album.

Krenulo je bar malo, i grupa nije više morala da misli o raspadu. Prešli su u Bronze Records i... nastavljamo priču o producentima - sledeći je bio Jimmy Mller, koji je producirao "Overkill" i "Bomber".

- Bili smo veoma zadovoljni kad smo uspeli da ga dobijemo, imali smo sreće, zaista, jer je on jako dobar i dobro je uradio taj posao. 

Ipak, posle dva albuma smo rešili da ga promenimo i uskočio je Vic Maile...

... koga ne propuštam a da ne pohvalim i odmah se raspitam hoće li nastavljati saradnju sa njim budući da se na "Iron Fist", poslednjem studijskom albumu grupe, Vic ne pojavljuje.

- Bio je najbolji od svih do sada, ali završili smo sa njim. Phil se... tako, malo žustrije posvađao s njim u studiju... sada ćemo uzeti Martina Bircha... znaš, sada kad smo uspešni svi ti ljudi nas jure da nas produciraju. 

Ranije, niko nas nije hteo, a svirali smo istu ovu muziku. Čudno... Da, Vic Maile je producirao Pirates... Dr. Feelgood.

Kad ih već spominjemo - na unutrašnjem omotu je velika slika Wilka Johnsona.

- Samo zato što je prijatelj, ili je postojala neka tajna saradnja na ploči?

- Ne, to su samo slike prijatelja. Ima još puno slika ljudi koje ne prepoznaješ, zato ti i ne pada na pamet da li su oni možda svirali na albumu (smeh). Ipak, nisu...

Ima i jedno "hvala" upućeno Daveu Edmundsu...

- Prvi producent Motorhead uopšte bio je Dave Edmunds... to je bio jedan 4-track singl. Njemu se to što smo radili u to vreme nije nimalo dopadalo... nije se dopadalo ni Larryju, Lucasu i meni (članovi prve postave Motorhead p. a.), ali morali smo da iskoristimo ponuđenu šansu, iako smo želeli da promenimo sve... Ja volim Davea Edmundsa... on je jedan od mojih heroja, znaš...

Verovatno ih ima još - Lemmy je pravi primer za tačnost teorije koja kaže da svaki muzičar, ma koliko veliki bio, mora istovremeno biti nečiji fan. 

Kad izgubi tu sposobnost - on je gotov. Izgubljen. 

- Jedno od pitanja iz odeljka "čitaoce bi moglo interesovati" - kakvu muziku sluša Lemmy, kad ima dovoljno vremena da sluša nekakvu muziku. Nema razmišljanja i odgovor stiže odmah...

- ZZ Top, Joni Mitchell... ponekad Beatles... Abba...   

Ono što je Lemmy izjavio za britanske medije krajem prošle godine, mi
u Jugoslaviji saznali smo još 1982... (screenshot: bravewords.com)

Sve što mi se dopadne. Ljudi ponekad izbegavaju određene vrste i pravce u muzici zbog... generalizuju stvari. Ne možeš tako raditi - "Samo mrtav Nemac je dobar Nemac" - ne možeš tako. Zar nisam u pravu?

- Naravno...

- Tako misle i Nemci... (smeh) Ili kad ljudi kažu "Ne volim Crnce", znaš... to je sranje. Postoje dobri momci i loši momci. Ako oni tebe ne diraju, ne vidim zašto bi ti dirao njih... ako te diraju - razbićeš ih i gotovo (smeh). 

Naša publika je takođe vrlo raznovrsna - u svakom slučaju da ima puno headbangera, ali tu su takođe i punkeri, jer i oni nose kožne jakne (sneh).

Tokom par desetina sati koje je proveo u Zagrebu, Lemmy se zaista potrudio da mahne, iskezi se, nasmeši ili slika sa svakim klincem koji bi nešto slično poželeo. 

Jedan od najupornijih i najsnalažljivijih je, pred mojim i Rašinim očima, dobio majicu koju je Lemmy nosio na koncertu.

Kako? 

Pa - tražio ju je.

Ti kontakti bili su sve pre nego nategnuti, isforsirani. 


Synthesizer, šešir i kišni mantil - grozno... 



- Kako se ponašaju obožavaoci tamo kod kuće i uopšte na turnejama - šta je to što ih vezuje za Motorhead i što je na kraju dovelo do toga da "No Sleep..." album pravo niotkuda dospe na sam vrh britanske top liste? 

- Publika je svuda ista. Svuda. Razlike su minimalne. Svi oni... to im se dopada, vezuje ih zbog toga što ih pogađa tamo gde treba. Većina njih ili nema nikakav posao, ili radi posao koji ne voli, a kad dođu na koncert, znaju da će tu konačno dobiti nešto od nekoga, nešto što oni zaista žele da dobiju, što će im nešto značiti. 

Ne znam da li su naši tekstovi baš toliko evokativni, ali osnovne teme su biti u bandu, biti na putu, na turnejama, o mnogim stvarima koje nam se neprekidno dešavaju. 

Jedina stvar koju oni žele je rock and roll - jedina stvar koju ja želim je da budem u bandu.




Ne želim ništa više.

Znam, mnogi ljudi to žele, ali nisu svi u mogućnosti da to i ostvare... nemaju dovoljno sreće. 

S druge strane, ponekad izgleda da nema jednostavnije stvari od toga.

Pogledaj sve ove synthesizer grupe... da li je to korak napred? 

Ne - možda samo korak napred u smislu pojednostavljenja načina da dođeš do novca. Sve što treba da uradiš je da kupiš synthesizer, šešir i kišni mantil - par stotina funti. Grozno... 

"Čudo za tri akorda"? Motorhead Lemmy
(foto: Branislav Rašić)
I reggae takođe... to isto služi uglavnom za pravljenje para.

Tri note koje se neprekidno obrću u istom ritmu, plus "jebi Vođe!" i to je sve. 

Muzičke novine zovu Motorhead "čudo za tri akorda", a onda napišu dve ili tri strane o nekom reggae izvođaču, o dubokom značenju, ubedljivosti i šta ti ja znam. Sranje. To je đubre-muzika. U stvari, najviše mi ide na živce ritam. To je...

Shvatam.

Ono što je potrebno je - energija.

U bilo kom vidu ili obliku. Lemmy se slaže. Kad smo već kod energije - Motorhead u američkom slengu predstavlja sinonim za "speed freakove", što se najčešće tumači kao naziv za ovisnike o psihostimulativnim drogama, ali u "normalnijem", svakodnevnijem značenju može se uzeti i kao oznaka za zaljubljenike brzine. 

- U Lemmyjevom slučaju i jedno i drugo značenje moglo bi se primeniti i pitam ga šta "speed" znači u njegovom životu, ostavljajući mu da izabere na koji će način protumačiti izraz...

- (smeh) Pa, nisam se baš igrao sa takvim navikama mada, naravno... 

Ali strahovito mrzim heroin. Mrzim ga. Nikada, nikada u svom životu nisam ni pomislio da ga probam. Ne volim čak ni da razgovaram o drogama, jer ih mrzim. 

Nikada nikome ne bih savetovao da pokušava sa takvim stvarima, čak i ako nije u stanju da odluči šta da radi sa sopstvenim životom. 

Moraš videti ljude koji su tome pronašli izlaz, da bi na pravi način mrzeo. 

Jer to ubija, zasigurno. 

To ne dolazi u pitanje. 

Prvo te obuzima, zatim te pretvara u lopova, lažova i na kraju te ubija - jeziva droga!


Hit za prosečnu Ameriku



Perfektna polagana smrt.

- Ponekad veoma brza, takođe. Pogotovu ako imaš poverenja u nekoga, a on ti proda otrov za pacove umesto heroina. To se desilo jednom mom prijatelju (gestikulira kao da ubrizgava nešto u venu)... otrov za pacove - ššštt (odmahuje rukama prepunim teškog prstenja).

Slično se desilo i nekoj nesrećnoj deci u Beogradu.

Zajednički zgroženi, prelazino na vedrije teme. 

Motorhead su svirali "Louie Louie", "Please Don't Touch", na večerašnjem koncertu smo čuli i Berryjevu "Nadine"... 




- Ima li sličnih planova za budućnost?

- Pa, šta ja znam - "Nadine" i još neke smo ubacili naknadno, jer Bryan nije imao dovoljno vremena da se pripremi kako treba za američku turneju, kasnije je ostala još izvesno vreme... do sada... "Louie Louie" smo snimili još '77, jer nismo imali šta drugo da snimimo, nismo pisali pesme u to vreme, a od nečega se moralo živeti. 

"Please Don't Touch" je bio potez kompanije. Ne znam, ništa ne planiramo, možda ćemo opet nešto napraviti... ja sada radim sa Wendy O'Williams - mislili smo šta da uradimo da stvarno razbijemo ljude i onda smo uzeli (peva, kao na izdisaju) "Stand By Your Maaan" (stari hit Tammy Wynette) evo ga, to ćemo! Za prosečnu Ameriku (smeh).




- Je li zaista to bio razlog Eddijevog odlaska...

- Nemam pojma. To bi morao da pitaš Eddyja. On je jednostavno otišao. Nije nam čak ni rekao da nas napušta - rekao je menadžeru da nam on prenese. Zar posle toliko godina nije mogao da dođe i kaže nam to u lice?!

- Mučna situacija na rastanku, a?

- Ipak bolja nego što izgleda. Mi smo pokušali da razgovaramo sa njim, želeli smo to, ali on nije želeo da razgovara sa nama. Tako je to...

Na kraju, još jedno pitanje iz već pomenute serije "čitaoce bi moglo interesovati" - Motorhead su stalno na turnejama...

Na turnejama se, kao što znamo, stalno dešavaju zanimljive stvari. 

Motorhead u bašti zagrebačke Esplanade (foto: Branislav Rašić)

- Recimo...

- Mmm, puno stvari, ali... naravno, kad te neko ovako direktno pita, ne možeš da se setiš ni jedne... možda kad je Bryan imao na raspolaganju jednu jedinu šestosatnu probu pred prvi nastup, u Detroitu, a da pri tom nije čuo ništa od Motorhead materijala ranije! 

Nisam ni znao kakve je zvuke u stanju da proizvede Motorhead (smeh). 

Da, Bryan se fino uklopio i sada je već izvesno da će ostati sa nama za stalno.


*****



Završavamo, jer i drugi čekaju. 

Šteta, tek sada, kad se iscrpe manje više oficijelni fond pitanja, počinju pravi razgovori. 

A Lemmy je čovek s kojim se može... komunicirati, na pravi način. 

Ne verujem da je ovo bio samo trenutak iskrenosti. Daleko od toga da možete upoznati čoveka nakon par desetina minuta razgovora, ali u svakom slučaja u stanju ste da naslutite šta se krije iza njegove ljušture. Naslutio sam... i zadovoljan sam zbog toga.

Razgovarao: Aleksandar Žikić, slikao: Branislav Rašić, obrada: Yugopapir (Džuboks, 1982.)



Podržite Yugopapir: FB TW Donate