Milena Dravić, sportski intervju '68: Kokan, Bata, Ljubiša i ja zajedno pratimo boks mečeve Kleja




Dosta često su na televiziji, a i ovi moji - Kokan, pa Bata Živojinović, Ljubiša Samardžić i drugi prijatelji - prosto su ludi za boksom. Sećam se kad je, pre dve-tri godine, prenošen jedan meč Kasijusa Kleja preko televizije u četiri ujutru, probudili su me i naterali da gledam sa njima. Najpre sam protestovala, ali posle me je "zagrejalo". Da budem iskrena, dopao mi se Klej. Bije pa rastače


Sportski intervju sa našom poznatom filmskom glumicom Milenom Dravić počeo je malo neuobičajeno. Pitanje koje je ona postavila, propraćajući ga podsmešljivim sevanjem krupnih plavih očiju: "Pošto već želite da razgovaramo o sportu, recite mi šta sad rade Bane Sekulić, Dragan Jovanović - 'Žena', 'Čiča' Luburić?"

Pisci ovih redova ne računaju se baš u mlađe ljubitelje fudbalskih utakmica, pa ipak - zinuli smo od čuda!

U te mlađe sasvim sigurno spada Milena Dravić i ona na delu nikako nije mogla videti spomenute musketare predratnog fudbala, iz prostog razloga što se u doba kad su oni igrali još nije ni rodila!

- Šta vam pada na pamet da pitate za njih? - pokušali smo oprezno da se izvučemo.

- Zato što ste, sigurna sam, hteli da me zbunite ovim intervjuom, verujući da o sportu pojma nemam. E, sad ću vam reći: o sportu svašta znam, jer sam kći predratnog fudbalera Milenka Mikana Dravića, koji je igrao u Jedinstvu i ti za koje sam vas pitala bili su njegovi drugovi. Mogla bih ja da vam kažem šta oni sada rade, ali neću. Stidite se svog neznanja!

Bio je to, već u samom početku razgovora - poen za Milenu. 



Kokan je "bela vrana"



Ali vođstvo od 1:0 za protivnicu nije pokolebalo dolepotpisane, koji su se zarekli da će do kraja intervjua izjednačiti rezultat. Zbog toga je prvo pitanje bilo lukavo postavljeno:

- Fudbaleri u proseku mnogo bolje zarađuju od glumaca. Nema nijednog profesionalnog fudbalera koji u ovoj godini neće platiti porez, a takvih je najmanje pet-šest stotina. S druge strane, daj bože da dvadesetak filmskih glumaca budu poreske platiše. Je li to pravo?

- Što da nije pravo - odgovorila je bez razmišljanja Milena Dravić. - Njihova karijera je relativno kratka, kao i naša, i oni su, kao i mi, podvrgnuti izuzetnim naporima. Samo, na sreću fudbalera, niko se u njihovoj organizaciji nije setio reči - učešće.

Hoću da kažem ovo: mi, glumci, u finansiranju jednog filma učestvujemo sa 30, često i sa 50 procenata od našeg honorara.

Ako se film ne isplati, ako ga publika ne gleda, uložene pare nikad nećemo dobiti, iako smo učinili sve da on uspe. E, kad fudbaleri budu učestvovali u broju prodatih ulaznica, kad njihova zarada bude zavisila od gledalaca na jednoj utakmici, videće i oni šta je muka.

Ali, to je nemoguće.

- Zašto je nemoguće?

- Pa zato što ova nacija bez fudbala ne može, a bez filma može. Strani fudbaleri ne mogu se uvoziti, a filmovi mogu. U tome je razlika.

Ova Milena zaista sve zna. Ostaje, dakle, 1:0!

- Da pređemo na lakše teme. Za koga navijate?

- Za Zvezdu. Od kad znam za sebe. Cela porodica - svi smo zvezdaši. Moj brat, štaviše, igra u hokej-klubu Partizan, ali je toliko strastan navijač Zvezde da se to retko sreće.

Ranije, dok je bio mlađi, kad Zvezda izgubi bivao je duboko nesrećan. Zatvori se u sobu i plače! Onda ja odem da ga tešim, pa se rasplačem i ja! On plače zbog Zvezde, a ja zbog njega.

- Rekoste: cela porodica navija za Zvezdu. Koliko je poznato, vaš suprug, filmski režiser Kokan Rakonjac, navijač je Partizana. Kako se to uklapa u vašu bračnu harmoniju?

- Da, on je "bela vrana" među nama. Uvek ga nadvičemo. Srećom, nije osobito zagrižen, a ni ja, pa nikad ne dolazi do svađe.

- Zar ni posle nedavne katastrofe Partizana?

- Ni onda. Bila sam blaga.


Da svet ne pomisli da sam luda



- Postoji li neki sport koji vam je nerazumljiv, koji smatrate suvišnim, na ovom svetu?

- Boks! Zašto se dvojica mladića koji se ne mrze, čak se i ne poznaju, tuku između sebe? I to žestoko, da sve puca! Mislim da bih ja samo od jednog takvog udarca pomerila pameću.

A znate li šta mi je najbesmislenije u boksu? Kad posle meča sudije proglase borbu nerešenom. Onoliko se tući, primati udarce, trpeti bolove i onda - nikom ništa!

- Ali kad sve to znate, znači - ipak gledate boks-mečeve?

- Dosta često su na televiziji, a i ovi moji - Kokan, pa Bata Živojinović, Ljubiša Samardžić i drugi prijatelji - prosto su ludi za boksom. Sećam se kad je, pre dve-tri godine, prenošen jedan meč Kasijusa Kleja preko televizije u četiri ujutru, probudili su me i naterali da gledam sa njima.

Najpre sam protestovala, ali posle me je "zagrejalo". Da budem iskrena, dopao mi se Klej. Bije pa rastače.

- Da li biste vi skakali padobranom i jesu li vam, uopšte, jasne pobude padobranaca?

- Ja skakala ni za kakve pare ne bih, ja sam akrofob, a u mom poslu, srećom, to nije nužno. Postoje dubleri. Ali sam se uvek divila padobrancima, njihovoj hrabrosti da skaču u ponor i ne pomišljajući na mogućnost da se padobran neće otvoriti.

Jasni su mi, što da ne. Jednostavno, ima takvih ljudi koji se ničeg ne boje, ne misle šta će biti "posle" i "ako". Ja, na žalost, nisam od tih.

- I baš nikakav kontakt nemate sa sportom?

- Nikakav, sem što, ponekad, odem na hokej ili fudbalsku utakmicu. A iz dana u dan uviđam da bi sport morao da postane sastavni deo mog radnog dana. Poneka uloga, kao recimo sada u filmu "Bitka na Neretvi", dosta je fizički teška, iscrpljujuća i treba imati mnogo snage da se izdrže napori.

Sport bi morao da postane sastavni deo mog radnog dana. Ali, kako? Kad bih se obukla u trenerku i otišla da trčim u Košutnjaku, svet bi mislio da sam poludela.


Vera je sagorela od treme



- Zato filmske zvezde u Holivudu, na primer, imaju svoje bazene, konje za jahanje, imanja za futing. Znate li da Bert Lankaster ima pored svoje kuće uređenu kompletnu gimnastičku dvoranu u kojoj redovno vežba da ne bi ispao iz forme?

- A znate li vi nešto pametnije da pitate?

- Da pokušamo. Mada je slučaj već zastareo, možda bi bilo zanimljivo saznati zašto ste, posle Olimpijade u Meksiku i onog skandaloznog slučaja sa Verom Nikolić, tako vatreno branili našu šampionku?

- Zato što sam Veru Nikolić upoznala, svojevremeno, i sprijateljila se sa njom. Još kada je postala evropska prvakinja, srela sam se slučajno sa svojim prijateljem, filmskim režiserom Krešom Golikom koji mi je ispričao da snima dokumentarni film o ovoj devojci i pozvao me da je u poznam.

Prihvatila sam, a posle smo se Vera i ja još nekoliko puta srele. Postale smo dobre prijateljice i ona je na mene ostavila najbolji mogući utisak: skromne, vaspitane, simpatične i dobre devojke, koja je svom poslu fantastična odana. Kako takve osobine ne ceniti!

Ja, priznajem, nisam shvatila zašto je učinila ono u Meksiku. Kažu, sagorela od treme. I sama sam užasan tremaroš, s tom razlikom što mene trema podstiče na kreativnost. Ali znajući njene dobre osobine, verovala sam da je to bilo jače od nje.

Sem toga, imala je tako mnogo ljudi protiv sebe, a tako malo uz sebe...

Razgovor se bližio kraju, a nade na izjednačenje rezultata bilo je sve manje. Milena je jednostavno, na sva pitanja imala gotovo stručan odgovor - nigde jedne praznine.

Da, poznaje Šekularca, kako ga ne bi poznavala; a sa inženjerom Savom Karapandžićem, halfom "Crvene zvezde" išla je u školu; šta, nije spomenula da je bila prvak gimnazije u skoku udalj! Ili najlepša fudbalska utakmica koju je gledala? Bez daljnjeg, Real - Benfika 5:3! To je bio fudbal...

Kao što to u pričama sa srećnim završetkom ipak biva, spasonosna ideja došla je na kraju. Poslednje pitanje:

- Da li slučajno znate koliki je svetski rekord u skoku uvis?

Za trenutak, Milena Dravić se duboko zamislila. A onda joj se lice razvedrilo.

- Kako da ne, postavljen je nedavno na Olimpijadi: 150 ili 152 santimetra!

Hvala, dovoljno. Pravda je ipak pobedila - 1:1!

Razgovor vodili: Slavko Lazarević, Mirko Sandić i Ivan Ćurković, obrada: Yugopapir (Tempo,1968.) 




Podržite Yugopapir na društvenim mrežama :-)