Žorž Skrigin, autor nezaboravnih ratnih fotografija: Snimao sam Tita uz svetlost petrolejki (1981)

Maj 1981: Jedna od najslikanijih žena na svetu je prelepa Barbara Bah, koja je u centru pažnje zahvaljujući vezi sa Bitlsom Ringom Starom. Ponovo se piše i o glumici Džoan Kolins, mada ne zbog neke nove uloge ("Dinastija" još nije ni na vidiku), već zbog toga što je postala modni kreator - u prodaji su farmerke koje je sama kreirala i koje na zadnjem džepu nose njeno cenjeno ime. O farmerkama se uveliko priča i u Jugoslaviji, najčešće šapatom na graničnom prelazu sa Italijom - naime, posle kratkotrajnog zastoja, uglavnom u interesu "stabilizacije", turističke agencije su ponovo krenule sa omiljenim "šoping" turama do Trsta, gde se pored džinsa najčešće kupuje letnja obuća i kafa. Daleko od ovih potrošačkih tema, u Jugoslaviji je aktuelno obeležavanje godišnjice Maršalovog odlaska, kao i 40 godina revolucije, što je bio povod razgovora sa čuvenim Žoržom Skriginom, autorom upečatljivih fotografija iz II svetskog rata, od kojih su posebno cenjena dva Titova portreta...

"Napravio sam desetak snimaka, ali pravi je bio samo jedan, kada je Tito, koji je pri govoru žmirkao, za trenutak zaćutao i zagledao se nekud iznad mene, u neki samo njemu poznat svet. I eto, taj momenat uhvatio sam svojim aparatom"


Tri godine bio je saputnik druga Tita u NOB: kao baletski umetnik Kazališta narodnog oslobođenja i kao »fotograf«, što će reći, kao borac koji u jednoj ruci nosi pušku a u drugoj »rolejfleks« i koji snima istoriju. Njegove slike vođe jugoslovenske Revolucije obišle su i našu zemlju i svet i prvi put prikazale ljudima tog legendarnog maršala Tita koji je do tada bio poznat mnogo više svojim delima nego svojim likom. »Sada sam u penziji i čekam pravi trenutak da iskažem ono što do sada nisam uspeo« veli umetnik.

Žorž Skrigin, legendarni fotograf, snimljen 1981. godine

Ako novinar koji se namerio na proslavljenog majstora fotografije i dugogodišnjeg majstora baleta, očekuje susret s ostarelim penzionerom i dostojanstvenim sedim sedamdesetogodišnjakom, biće iznenađen nepromenjeno svežim licem i uspravnom figurom bodrog i vitalnog čoveka. 

Da, dostojanstvo je tu, i seda kosa, ali ona pre deluje kao ukras nego kao znak starosti. »Zašto bih se menjao«, kaže samo napola u šali Žorž Skrigin i dodaje, sasvim ozbiljno, da on to jednostavno ne želi: hoće da ostane isti, bez obzira na godine. Isti kao u ratu, kada je svojim »rolejfleksom« beležio istoriju i, pre svega, slikao maršala Tita, a snimke razvijao sunđerom, u vojničkim konzervama.

Ipak se, imamo utisak, povukao iz javnog života: ne čujemo da radi na nekom filmu, umetničku fotografiju je, znamo, odavno napustio (snimivši poslednji put još 1945. godine predsednika Tita u njegovom domu), a mnogo pre toga okrenuo leđa i svojoj prvoj umetničkoj delatnosti - baletu. Jedino povremeno čitamo o njegovim izložbama koje su retrospektivne, naime, posvećene onom neponovljivom fotografskom praćenju Revolucije od 1942. godine pa do kraja.


Žorž Skrigin, borac NOB-a
- Zar to nije rad: to vraćanje velikoj prošlosti koja treba da bude sačuvana, rečju i slikom, za buduća pokolenja? - uzvraća pitanjem Žorž Skrigin na primedbu novinara da je čudno što se jedan tako snažan stvaralac povukao, prestao da radi, bar formalno. 

- Naravno, ne tvrdim za sebe da sam stvorio neko veliko delo, ali ipak, poneka moja slika ući će u istoriju, zar ne... Pre svega dva portreta predsednika Tita, oba napravljena u ratno vreme: jedan, možda najpoznatiji, u tzv. tamnoj tehnici, na kojem sam uspeo da uhvatim Maršalov vizionarski pogled uperen ka budućnosti, očigledno jasno sagledanoj unutrašnjim okom, ili pronicljivim duhom, snagom ličnosti predodređene da vodi i utire put; i drugi, iz profila, snimljen u jednom trenutku Titovog odličnog raspoloženja, pred početak Drugog zasedanja AVNOJ-a.

- Istorija je i ono... kako vam je avgusta 1942. godine Tito pozirao. I kako ste tadašnjom tehnikom, u skučenim mogućnostima, napravili nezaboravnu sliku pedesetogodišnjeg partizanskog vođe, koja je obišla našu zemlju i svet...

- Da, da, sve je to tako bilo, a meni opet nikad nije dosadno da prepričavam pomenuti događaj... Uvek mi izgleda nov i svež. Bio sam član partizanskog pozorišta koje se iz Hrvatske prebacilo u centralnu Bosnu, da bude pri Vrhovnom štabu. Tito nam je priredio večeru i ja sam slučajno seo preko puta njega. Gorele su dve karbituše, ili, ako hoćete, petrolejke koje su mu osvetljavale lice i nekako podsticale vibracije oko usana i na čelu.

Primetio sam, osetio... neku neodoljivu toplinu koja je zračila, bukvalno, s njegove kože i istovremeno... vizionarski pogled koji kao da sagledava sve što će se u dogledno vreme desiti. Bio je to moj direktni kontakt s Titom i znao sam da će pravi portret biti onaj koji izrazi to vizionarstvo u njegovim očima.

Odmah je »pao dogovor«: Skrigin će doći sutradan u Vrhovni štab, u šest ujutru, jer tada je sunce najbolje za slikanje, a Tito će mu, ne znajući da ima pred sobom priznatog majstora fotografije koji je ovu titulu dobio još 1937. u Zagrebu, pozirati koliko god bude trebalo. I bi tako...

- Napravio sam desetak snimaka, ali pravi je bio samo jedan, kada je Tito, koji je pri govoru žmirkao, za trenutak zaćutao i zagledao se nekud iznad mene, u neki samo njemu poznat svet. I eto, taj momenat uhvatio sam svojim aparatom...

Tito (snimio: Ž. Skrigin)
Onda su nastali problemi oko razvijanja filma i povećavanja snimaka. Osmehuje se Skrigin dok dočarava vojničke konzerve koje su poslužile umesto tacni i sunđere umesto razvijača. A u jednoj drogeriji u Jajcu, mesec dana posle snimanja, našao je fotografski papir i napravio dobro znanu istorijsku sliku. S ponosom se seća kako mu je Tito, videvši svoj prvi umetnički snimak i saznavši od Moše Pijade ko je mladi »fotograf«, rekao: 

»Ovo je izvrsno! Zaista nisam znao da si tako veliki majstor!«

Ti filmovi kasnije su poslati u Sloveniju, pa u Hrvatsku i druge delove zemlje, a zatim u Kairo i London i... naši ljudi i svet prvi put su videli lik legendarnog vođe jugoslovenske Revolucije čija su im dela bila dobro poznata.

S istim oduševljenjem, ali i setom koja neminovno prati svako uranjanje u svet uspomena, Skrigin priča i o istorijatu onog drugog portreta iz profila. Moša Pijade, koga jednako zove čika Janko, rekao mu je da tog i tog dana - beše to 29. novembar 1943. - rano ujutro mora da snimi Tita, pred otvaranje sednice AVNOJ-a. 

Umetnik se bunio: pada kiša, nema svetlosti, on opet nema blic - slika neće valjati, pa je bolje da se snimanje odloži. 

»Nemoj mi ispredati artističke priče«, oštro je odgovorio Moša Pijade, »slikaćeš ga danas!« 

Šefu Tanjuga nije se smelo protivrečiti u ono vojničko vreme i umetnik se pokorio naređenju. Opet je napravio desetak portreta od kojih najboljim smatra onaj navedeni, iz profila. A samo nekoliko časova kasnije, u toku Drugog zasedanja AVNOJ-a, Tito je proglašen za Maršala.

- Bili ste, dakle, aktivni svedok istorije...

- U najširem smislu te reči! Jer za sve vreme rata beležio sam kamerom tragične, užasno bolne ali i herojske događaje. Recimo, neprijateljske ofanzive na Kozari, Neretvi, Sutjesci, oba zasedanja AVNOJ-a, Prvi kongres USAOJ-a, Kongres AFŽ-a, naše ratnike, ranjenike, zbegove. Pri tome je bilo najvažnije, sačuvati te filmove, što mi je uglavnom pošlo za rukom. 

Onda sam jednog dana, dve decenije posle rata, seo i složio te fotografije i napisao za njih legende. Ili tačnije, opisao događaje koje sam snimio i sve to izdao kao knjigu »Rat i pozornica«. Kada sam Titu poklonio jedan primerak knjige, on mi je, na mom primerku, napisao neku vrstu posvete:

»Drug Skrigin je u toku rata zaista uspio da ovjekoveči epizode koje su veoma važne za historiju našeg oslobodilačkog rata. - J. B. Tito«. 

Ta posveta... evo vidite je ovde, fotokopiranu, na zidu... najdraža mi je životna uspomena.

Neke od najčuvenijih Skriginovih ratnih fotografija

- Među mnogim drugim uspomenama, i ratnim i poratnim, zar ne? Bili ste, poznato je, baletski umetnik još pre rata, zatim član Kazališta narodnog oslobodenja, igrali za vreme rata i kasnije, kao šef i koreograf Beogradskog baleta. Zanimljivo je ono popularisanje baletske umetnosti u jedno teško, surovo vreme, što sigurno nije bilo jednostavno...

- Ali je bilo lepo! Samo... u baletu, pogotovo u onom klasičnom, koji sam ja učio u školi u Zagrebu, ne može se mnogo filozofirati, a meni upravo to leži. Zato sam se brzo okrenuo slobodnim pokretima. Sećam se, četrdeset druge godine, pred prvo zasedanje AVNOJ-a, napravio sam jednu baletsku numeru nazvanu »Okupator« kojom sam želeo da, kroz slobodni pokret, a uz muziku Nikole Hercigonje, prikažem borbu naroda Jugoslavije. 

Za 15 dana smo to pripremili i izveli u Bihaću. A onda, za vreme IV ofanzive, pre povlačenja, morali smo da zakopamo svu dokumentaciju, a s njom i note »Okupatora«. Kad smo se kasnije, posle V ofanzive, vratili, nismo uspeli da je nađemo i tako je ta naša samo jedanput izvedena baletsko-muzička tvorevina izgubljena. 

Za Drugo zasedanje u Jajcu pripremio sam baletsku tačku »Partizanske vatre« na tekst Ivana Gorana Kovačića i opet na Hercigonjinu muziku. I tako redom... mnogo toga je bilo, a gde vam je prostor da sve to napišete?!

Naravno da takvog prostora u novinama nema, ali ima još toliko da se spomene i posleratni rad Žorža Skrigina, usredsređen, prvo, na rukovođenje baletskim ansamblom i koreografiju u Narodnom pozorištu u Beogradu, a zatim na film.

Ratne strahote ovekovečene Skriginovim "rolejfleksom"

- Mada sam prošao kroz dobre baletske škole u predratnom Zagrebu, nisam osećao da je igra »moja« umetnost. Rekoh vam, pokret mi se činio suviše skučen, suviše upućen na emocije a malo pogodan za izražavanje vlastitih misli, te nije mogao da me zadovolji kao životno opredeljenje. 

Da, igrao sam i posle rata, a ne samo postavljao baletske predstave, no u jednom trenutku sve mi je to dosadilo. I znate kako sam se oprostio od baleta? Glavnom ulogom u »Poloveckom logoru«, u istoj predstavi u kojoj sam 1930. godine debitovao u Hrvatskom narodnom kazalištu u Zagrebu, ali tada kao poslednji, osmi igrač!

- A napustili ste balet, koliko znam, radi filma, što će reći, radi druge umetnosti koja je tada kod nas bila u povoju. Izazov da gradite nešto novo, želja za promenom, šta li?

- I jedno i drugo! Znate, ja sam od onih koji, kad nešto napuštaju, čine to definitivno i nepovratno. Tako se desilo, eto, s baletom, takođe i s umetničkom fotografijom, sa ženama...

- Bilo je, znači, mnogo promena u vašem životu, i to korenitih... ne možete se požaliti na monotoniju i dosadu...

- Nikako! Ja sam suviše dinamičan i komunikativan čovek da bih mogao da koračam jednoličnom, dobro utrvenom životnom stazom. Prešao sam, dakle, na film i snimao i dokumentarce i igrane filmove. Kasnije sam to radio kao slobodni umetnik.

Dokumentarci behu uglavnom iz NOB: »Tragom IV i V ofanzive«, »Bled - Varna« (o sporazumu predsednika Tita i Georgija Dimitrova), »V kongres partije«, »Na putu mira i napretka«, film o grčkim partizanima »Bratska pomoć«, pa »Makedonija«, dokumentarna reportaža o izrastanju makedonske nacije,  itd. 


"Makedonija" Žorža Skrigina (1948)

Ne zaobiđimo ni istorijsku »Slavicu«, prvi naš umetnički film, pa »Druga predsednika centarfora«, »Veliku turneju«, »Mačka pod šlemom« (koje je i režirao), a neka ne ostanu nespomenute ni brojne nagrade i odlikovanja - Savezne vlade, Državna nagrada FNRJ, četiri Ordena i peti francuski (Merite Civique), nagrada SUBNOR »4 juli« i nagrada AVNOJ-a. 

Pa opet, čuli smo da Žorž Skrigin još nije stavio tačku na svoje filmsko stvaralaštvo. Šta to još želi da kaže što do sada nije mogao, ili nije imao prilike?

- Ono što naši reditelji nisu uspeli da naprave ni u »Neretvi« ni u »Kozari«, ni u »Sutjesci«: svu dramatičnost i veličinu partizanske epopeje, iskren je Žorž Skrigin. - Svojevremeno sam napisao scenario »Proboj« koji sam želeo da režiram i snimim, ali nisam uspeo da se probijem...

Skrigin je bio reditelj brojnih igranih filmova

- Do onih koji odlučuju o snimanju filma?

- I do njih, i do para. Danas je to tako: ako neko hoće da snima film, mora da obigra pragove... ko zna koliko radnih organizacija, ne bi li od njih izmolio novac. Čine to svi ovi mladi reditelji, a tako je nedavno postupio i Veljko Bulajić koji je, ipak, petnaestak godina mlađi od mene pa još ima elana i snage. 

Ja to više nemam... eto, u tom pogledu osećam svoje godine, te nisam u stanju sam da prikupljam pare za svoje projekte. I pošto mi je ta zamisao propala, ja sada čekam: nekog našeg Šelohova, da napiše knjigu koju bih filmovao i nekog našeg reditelja snage jednog Sergeja Bondarčuka

Ne verujem da takvih ljudi nema. Zato iskreno verujem da ću tu svoju želju jednog dana ostvariti. Uostalom, prošle godine u Puli, primajući odlikovanje za sedamdesetogodišnjicu života i pedesetogodišnjicu umetničkog rada, ja sam to i »obećao«, zahvalivši rečima: 

»Naše pokoljenje ni iz čega napravilo je nešto. A Skrigin još ipak nije rekao sve.«

Strpljenje mu ne manjka. Ni vera u sebe, u svoju stvaralačku moć. A to je svakako prvi, ali i najkrupniji korak ka uspehu.

Napisala: Nada Mijatović (Nada, maj 1981.)



Podržite Yugopapir na Fejsbuku: