Milena Zupančič: "U mojoj Bohinjskoj Beli, ja sam samo - Milena!" (1981)

Jul 1981: Kulturna javnost ostala je osiromašena za još jednu retku glumačku ličnost - sa scene je nestala Neda Spasojević. Svet je saosećao sa bolom velike glumice Romi Šnajder, čiji je sin David stradao u nesmotrenoj dečjoj igri. Holivudska legenda, 77-godišnji Keri Grant tajno se venčao sa svojom bivšom sekretaricom, 30-godišnjom Barbarom Haris. U Londonu, na zajedničkom koncertu, trio veterana: Sara Von, Endi Vilijams, Nelson Ridl. A u domaćim bioskopima: film Miše Radivojevića "Dečko koji obećava", u kojem igra i popularna slovenačka glumica Milena Zupančič. Ona je tog leta postala majka, i svega par meseci nakon porođaja, u svom rodnom kraju, ponosno predstavila ćerkicu Mašu novinarskoj ekipi časopisa Nada...

Usred netaknute prirode u malom mestu Bohinjska Bela, desetak kilometara od Bleda, živi poznata slovenačka glumica Milena Zupančič sa svojom porodicom, u kojoj je trenutno najvažnija osoba dvomesečna kćerčica Maša. Milena je do pred sami porod nastupala u pozorištu, a kratki letnji predah iskoristila je da se otpuno posveti detetu. Jer, na jesen je očekuju nove obaveze u ljubljanskoj Drami. 

I dok je Milena ovih dana u centru pažnje po slovenačkim kinematografima zbog uloge u filmu »Dečko koji obećava«, u svojoj velikoj, s ukusom opremljenoj kući, ona živi miran idiličan život sa svojim prvorođenčetom u društvu sa životnim drugom Dušanom Jovanovićem, poznatim pozorišnim stvaraocem.

Dočekala nas je u punoj formi, sveža, raspoložena i srdačna. Na njoj se ne vide tragovi neprospavanih noći koje su kamen kušnje za svaku majku sa novorođenčetom. Prvo saznajemo zanimljive pojedinosti o maloj Maši koja lepo napreduje i najviše vremena provodi na svežem vazduhu. Tek onda razgovor skreće na Milenu.

Milena i Maša (snimio: Tadej Bratok)
- Sad kad ste postali majka, kako mislite da pomirite vašu novu ulogu s onima u pozorištu, na filmu i televiziji?

- Mislim da to neće biti tako teško i da se ničega neću morati odreći. Na početku karijere sigurno je da bi mi dete stvaralo poteškoće u poslu. Ali, sad sam u mogućnosti da biram što ću raditi, ne moram više raditi sve kao onda kad sam počela kao glumica. Afirmacija mi je omogućila da se bavim onim što me uistinu zanima. 

Mislim da me dete ni u čemu neće omesti, baš naprotiv! Sigurno, ako bih kojim slučajem došla u dilemu da biram između deteta i karijere, nema sumnje što bi prevagnulo... to je tako jasno da će mi dete uvek biti u prvom planu! Ja sam rodila malo kasnije, kao zrela osoba, tako da nema straha da bi mi ono bilo »krivo«, da bi mi upropastilo karijeru...

- Znači, vi ste se na to dete odlučili u pravi čas, kad ste postigli vrhunac karijere, izgradili mu idealan dom u ovom lepom kraju...

- I ne samo to. Mislim da čovek treba da ima dete onda kad to zaista želi. Nikad ranije nisam osećala tako jaku želju za materinstvom kao sada. Nisam imala ni vremena. Ne znam... možda neki za te stvari sazrevaju malo kasnije...

- A već na jesen ponovo ćemo vas videti u pozorištu...

- Da, radiću nešto u ljubljanskoj drami... Već dve godine imam tamo angažman. Biće to samo jedna predstava, a nadam se da neću odmah uleteti u drugu. Pokušaću da zimi radim što manje, pošto su putevi često neprohodni zbog snega... Ali, to neće biti veliki problem, i ranije sam putovala od kuće do Ljubljane. Naravno, sad ću stalno misliti na Mašu, pitaću se šta je s njom... Da sam mlađa, možda bih bila flegmatičnija. Ja se možda malo previše zbog nje uzrujavam, svaka sitnica me dira...

- Hoće li to novo psihičko optrećenje uticati na vaše nastupe, ili mislite da ćete ga uspeti vešto prikriti?

- Sada mi se čini da ću uspeti da se savladam, ali nikad se ne zna... Nikad ranije nisam tako nešto pokušala, Ipak, znam da se dete nalazi s mojom majkom, da je zbrinuto, druge žene imaju problema s čuvanjem dece, stalno su u nekoj trci i nesigurnosti. A kuća mi nije tako daleko, svega sat vremena automobilom do Ljubljane.


"Udova Karolina Zasler"(1976)
- Zašto ste se naselili baš u Bohinjskoj Beli, da li zato što je to vaš rodni kraj?

- Jeste, jeste, samo zbog toga. Tu sam kod kuće, a tu su svi moji.

- I kako se dogodilo da ste se iz ovog idiličnog mesta zaputili na osvajanje Ljubljane, gde ste se upisali na Akademiju?

- To su me često pitali, ali ja ne znam pravi odgovor. Negde u gimnaziji počela sam ozbiljnije da razmišljam o pozivu glumice, verovala sam da to moram jednom ostvariti. I krenulo je... Tada sam još svaki dan vozom putovala u gimnaziju u Jesenice. Putovanja su mi ušla u krv još u ranoj mladosti, pa nisam videla nikakvih poteškoća u tome da se skrasim ovako daleko od Ljubljane.

- Živite u ovoj lepoj prostranoj kući sa svojom porodicom. Ipak, niste se odlučili da stanete pred matičara...

- Svako uređuje svoj život kako hoće. Mi već živimo zajedno nekoliko godina i protivnici smo takozvanog formalnog braka. Ništa nam ne fali!

- Što smatrate formalnim brakom?

- Mislim da onog trenutka kad se veza registruje, kad se tu umeša zakon, to postaje prisila... Mislim da brak, ipak, na neki način menja odnos među ljudima u tom smislu da tada osetiš da nisi više slobodan, da ne raspolažeš sam sobom. I uvek su tu poteškoće ako se slučajno odlučite da više ne želite živeti zajedno. Tu se zbivaju mnoge neprijatne stvari. 

Ja sam brak isprobala i znam tačno kako to ide... Mislim da je bitno da ljudi žive zajedno kad za to imaju neki interes, kad su im odnosi takvi da se mogu održati bez nekih spoljnih potvrda. Toliko brakova poznajem koji se održavaju samo zbog te spoljne forme...

- Vlada mišljenje da su brakovi iz filmskog sveta prilično nestabilni, zbog specifičnog načina života tih ljudi...

- Ne, to nije tačno, to nema nikakve veze. Sigurno! Mislim da se ljudi mog faha ništa više ne razvode nego drugi, samo se o njima više zna, jer su poznati u javnosti. Mislim da se čak dvoje ljudi iz istog ambijenta, kao što je recimo svet filma i pozorišta, lakše održe u braku, jer bolje razumeju jedni druge, znaju da su odsustva i rastanci neminovni. Rad u filmskoj ekipi pomalo podseća na rad na nekom gradilištu. Tamo isto tako ljudi žive zajedno duže vreme intenzivnim životom, a posle se rastaju. Mislim da to nije posebno specifično za film.

- Kako meštani iz rodnog kraja prihvataju vas kao priznatu umetnicu i popularnu ličnost?

- Potpuno normalno, isto kao i pre. Ja sam tu samo Milena i ništa drugo. Ljudi se prema meni nisu izmenili, a bilo bi strašno da jesu, onda ne bih ovde mogla živeti.

- Je li tome razlog što se i vi niste izmenili? Ostali ste jednostavni i srdačni...

- Pa, možda i zbog toga. Ako se čovek sam izoluje od ljudi, normalno je da će se i ostali početi ograđivati od njega. A ja se ovde prijatno osećam, baš zato što sam daleko od sveta u kojem radim...

"Cvetje v jeseni" (1973)
- Mnoge glumice na samom početku karijere izgube orijentaciju i ne snalaze se kad ih zatekne slava. Na koji ste način vi uspeli sačuvati duševni mir?

- Obično se to dešava kod onih mladih koji su uspeli preko noći samo s jednom ulogom i s mnogo sreće... To se pogotovu na filmu događa. Neka glumica je za određenu ulogu dobro odabran tip, pa uspe. Ali, to je slava stečena bez muke i truda, bez ozbiljnog rada. Takva stvar može malo zavrteti glavu... Takve osobe nisu navikle na naporan rad, na to da moraju biti spremne na poraz i na uspehe, što se svakome događa. Tu se nezrele osobe izgube...

- Znači li to da ste i vi na svom glumačkom putu, osim uspeha, koji su svima poznati, imali i poraze?

- Stalno, stalno... Na samom početku ja nisam uspela zbog toga što izuzetno izgledam. Trebalo je ozbiljno raditi da se dokažem, a glumu sam uvek ozbiljno shvatala. Zato su i uspesi i porazi bili normalni. Nagrade me nikad nisu iznenađivale ili uznemiravale.

- Koju ulogu u svojoj karijeri smatrate prelomnom?

- To je, u svakom slučaju, bila uloga Mete u TV seriji i filmu »Cveće u jesen«, koji mi je donio veliku naklonost publike. Mislim da je velika sreća bila što sam baš tu seriju radila na samom početku. Publika ju je izuzetno voljela i još danas je se rado sećaju. 

Pre toga sam dosta radila na televiziji, više manje svašta, radi popularnosti, da bi ljudi znali za mene. Ali, s likom Mete sam im se napokon »uvukla« u srce. U pozorištu sam počela redovno da radim već posle druge godine Akademije. Sve su to bile glavne uloge, a isto tako su brzo došla i službena priznanja. Prve godine po završetku školovanja radila sam Hingovog »Osvajača« i dobila Sterijinu nagradu, što je bilo iznenađujuće za jednu tako mladu glumicu. Imala sam tek 22 godine. To je bila moja velika pozorišna prekretnica.

- Vi se već godinama uspevate održati u glumačkom vrhu. Što vam je u tome, naravno, osim rada i talenta, pomoglo?

- Da bi se u ovom našem poslu izdržalo, potrebna je neverovatna upornost, čak tvrdoglavost. Treba imati glavu na pravom mestu. Ja se često naljutim kad po novinama čitam izjave nekih nazovi glumica, jer onaj ko za sobom ima samo jednu ili dve uloge na filmu, i ne može se smatrati glumcem.

Često se desi da takve nepromišljene izjave, pa i fama koja se oko glumaca stvara u zapadnom svetu, čine da nas ljudi smatraju neozbiljnima. A mi imamo stvarno vrhunskih, izuzetnih glumica, mislim na one iz starije generacije... teško mi je konkretno nekoga izdvojiti, jer ja ih promatram ne samo s profesionalne strane nego i kao gledalac, pa tu dolaze do izražaja moje lične simpatije. 

A među njima ima mnogo pametnih žena, koje su više od dvadeset godina uspešno radile. A ne možete nekoga forsirati trideset godina... velike su to glumice koje imaju duha i to se odmah vidi.

- Kad gledate neku predstavu ili film, možete li zaboraviti da ste i sami glumica ili sve to da posmatrate s profesionalnog aspekta?

- Kad vidim neku dobru predstavu, onda mi je uvek krivo što ja to nisam radila, to priznajem. Kad gledam neku izvanrednu predstavu, može me toliko opčiniti da potpuno zaboravim da sam iz tog faha, ali na žalost ima predstava gde tu svoju profesionalnu »pokvarenost« ne možeš zaboraviti. Kad čujem da je predstava loša, ne volim ići u pozorište, jer znam da ću se nervirati. 

Ne volim kad posle premijere moram doći koleginici pa joj reći »Uh, što imaš lepu haljinu, što si dobro izgledala«. Ne volim lagati... otvorena sam i kritična prema kolegama kojima to mogu reći, onima koji su isto tako iskreni i prema mojim glumačkim kreacijama. Izbegavam one koji bi moju iskrenost krivo shvatili.

napisala: Vedrana Grisogono (Nada, jul 1981)