Vaska Duganova '73: Pre rata radnica, u ratu komesar bataljona, posle rata - tamo gde ju je slala Partija

Oktobar 1973: Put Vaske Duganove do predsednika Konferencije za društvenu aktivnost žena Jugoslavije i člana Predsedništva SK SSRN Jugoslavije bio je dug.

Ovim njenim funkcijama prethodile su dvadesetak odgovornih dužnosti.

Pre rata bila je fabrička radnica u duvanskoj industriji.

U ratu: komesar bataljona, komesar odreda i organizacioni sekretar Pokrajinskog komiteta SKOJ-a za Makedoniju. 

Po završetku rata mnoge dužnosti do ove sadašnje, između kojih: direktor građevinskog preduzeća, direktor fabrike, organizacioni sekretar Okružnog komiteta, predsednik Agrarnog okružnog suda i na mnogim drugim dužnostima. 

Selila se sedam puta sa svojom porodicom iz jednog mesta u drugo i išla svuda gde ju je slala Partija.

- To zaista nije bilo lako, jer sprema i stručnost nisu uvek odgovarale položajima, ali je volja i odgovornost pred Partijom sve to pobeđivala - kaže mirno Vaska Duganova. - Ta odgovornost bila je najveća snaga u revoluciji i posle revolucije, pa se često moglo i ono što je nemoguće, gledajući sa aspekta današnjih uslova života.

- Završili ste pravo. Kako i kada ste učili pored tolikih dužnosti. Zašto vam je bilo stalo do diplome?

- Učila sam zato što sam morala da učim da bih odgovorila dužnostima i poverenju koje mi je društvo ukazalo. Učila sam držeći u jednoj ruci šerpu, a u drugoj knjigu. Tako su prošle mnoge neprospavane noći, jer na radnom mestu nisam imala vremena za učenje, a kod kuće muž i dvoje dece. Najčešće su, dakle, ostajali ponoćni časovi za učenje.

- Pomenuli ste svakodnevne obaveze domaćice. Koliko ste bili angažovani u kućnim poslovima pored toliko društvenih obaveza?

- Nema ni jedne žene koja je vezana za kuću i koja ima decu, a da nije vezana i za svakodnevne poslove u kući, počev od kuhinje pa do svih drugih poslova. Volim da kuvam i da radim sve u kući. Posla je bilo mnogo. Sada je već lakše. Oba sina su studenti i pomažemo se.

- Kada vam je bilo teže, kao ratniku i komesaru ili posle rata i danas kao funkcioneru?


Odlučnost, volja, teškoće



- Teško je to odvojiti. Teškoća je bilo uvek, a ima ih i sada. Razmišljajući o svemu i vraćajući se na dane revolucije, sve više dolazim do saznanja da je u ratu ipak bilo najteže. Opasnost za život, strah od neizvršenja zadatka i mogućnost da se ne stigne do cilja, uvek su vrebali. Međutim, odlučnost u kojoj se sve bacalo na kocku, pa i život, da bi se stiglo do pobede i jedinstvo u borbi, u
svakodnevnim akcijama i zadacima, međusobno poštovanja i poverenje, učinili su da se ta opasnost i sve teškoće lakše prebrode. 

Kao društveno-politički radnik, nađem se često u situaciji da sebi postavljam pitanje: da li zaslužujem da sedim na toj i takvoj funkciji, jer se često javi osećanje nemoći, zato što se ne rešavaju mnoga pitanja za koja je potrebna samo dobra volja. Radila sam u svim sektorima, samo ne u organima bezbednosti i javnog reda i u kulturnim ustanovama. Pregalaštvo i odgovornost bili su veći od fizičkih i umnih sposobnosti. Promenila sam osamnaest dužnosti i sedam puta se selila sa svojom porodicom. Zaista nije bilo lako.

- Sada, pošto posedujete diplomu pravnika, šta smatrate važnijim: volju za pregalačkim radom, stvaralaštvom i odanosti ideji, ili diplomu?

- Ne želim i ne mogu da negiram stručnost, zato sam htela radeći i pod nepovoljnim uslovima da završim fakultet. Međutim, volja, odlučnost i iskustvo su primarni faktor, a posebno ako se objedine sa stručnim sposobnostima.

- Šta vam je bilo najteže u ratu?

- U ratu mi je bilo najteže onda kada su drugovi ginuli. Teško mi je bilo 2. avgusta 1943. godine kada je poginuo zamenik komandanta odreda Vaso Karajonov. Bio je to divan lik. Pre rata krojački radnik. Poginuo je herojski u borbi sa četnicima i Bugarima u blizini Kavadaraca. Borio se od četiri ujutru do tri sata posle podne, a onda se sam ubio, jer nije hteo živ da im padne u ruke. 

Bugari su ga mrtvog mrcvarili, a onda je jedan od njihovih starešina ipak rekao da se "taj bandit junački borio" i da ga za to junaštvo treba poštovati. Teško mi je, razume se bilo i onda kada ne uspe neka akcija.

- A posle rata?

- Bilo je teškoća, jer smo mi generacija kojoj je bilo predodređeno da se bori sa teškoćama. Pred kraj 1945. godine poslali su me za organizacionog sekretara Okružnog komiteta u Titov Veles. Tada sam imala 24 godine. Tek sam primila tu dužnost, a Partija me je odredila za predsednika Okružnog agrarnog suda. Znala sam da je to teško, ali sam samo mogla da kažem: Razumem! 

Ostala su teška sećanja na selo Pepelište kod Demir Kapije i na Rosoman, na putu od Skoplja za Ohrid. U ta plodna sela mi smo na imanja vraćali one koje su Bugari iselili. Vraćali su se i oni koji su se dobrovoljno iselili, a naseljavali smo i ljude iz drugih krajeva.

Međutim, u selu Rosoman došlo je do teških sukoba, jer su seljaci hteli da prisvoje što više imanja, a i da onemoguće kolonizaciju onih koje smo mi doseljavali. 

Pošla sam sa sekretarom komiteta i predsednikom odbora u Rosoman gde smo okupili seljake. Nisu hteli da nas čuju. Došlo je do otpora, pa i do tuče. Pošla sam u gužvu da ih rastavljam. Srećom sekretar komiteta me je uhvatio za jaknu i ubacio u džip. Tukli su batinama i kamenjem po našem vozilu.

Ubrzo sam mobilisala oko 60 omladinaca i pošla na ulice mesta da premerim zemlju i izdelim imanja. Radili smo danju i noću i izvršili zadatak, a selo se umirilo. Privoleli smo seljake da i oni rade sa nama. Danas je tu jedna od najnaprednijih zadruga, a svi oni žive kao jedna porodica.

- Vi ste se nedavno obratili Savezu komunista i Sindikatu da pažljivije sagledaju položaj žene u našem društvu. Zašto ste preauzeli taj korak?


Žena i njen položaj u društvu



- Iluzorno bi bilo da pravimo poređenja o ženi nekada i sada u našem društvu. U srednjim školama je danas 44 odsto ženske omladine, a u višim školama imamo oko 40 odsto devojaka. Od ukupnog broja žena zaposleno je 31 odsto. Ti podaci mnogo govore. Međutim, ima još mnogo stvari koje smetaju. Žena je pošla sa velikim idealima u našu revoluciju u borbi da promeni svoj položaj. 

Naglašavam, da je u tome uspela, ali ipak na ženu se ne gleda kao na ravnopravnog člana u društvu. Želim da istaknem dva primera: žena na konkursu nije ravna sa muškarcem, a neki kolektivi i društveno-političke zajednice su čak ozakonili i to, da žena prilikom konkurisanja za zaposlenje donosi lekarsko uverenje kao dokaz da nije trudnica. To je povreda materinstva i to ne sme da dozvoli naša Partija i naše socijalističko društvo. 

O drugom primeru samo par reči: žene često nailaze na ucene ako žele da budu primljene na posao. Sve je to tuđe našoj etici i idealima iz revolucije.

- Nedavno ste govorili o tome kako vi shvatate rotaciju.

Rotacija ima dobre i loše strane. Rok od četiri godine je suviše mali da bi čovek ispoljio sve što zna i sve što može da stvori na jednoj dužnosti. Međutim, rotacija je bila nužna i došla je kao rezultat toga što su pojedine funkcije i funkcioneri počeli birokratizovati. Istina, mi danas imamo kadrova pa je lakše vršiti rotaciju, pod uslovom da ostanemo dosledni i da vodimo računa o izboru kadrova.

Ja ipak nisam za rotaciju po svaku cenu. Ja sam za to da se ceni rad čoveka i sve dotle dok obavlja svoju funkciju kako treba da ostane na toj dužnosti. Menjala bih nešto drugo u rotaciji, a to je da ostajemo dosledni i da je vršimo onako kako smo je zamislili. Mi nemamo vertikalnu, već samo horizontalnu rotaciju. 

Naime, reč je o tome da je malo onih ljudi koji iz opštine pođu u republiku ili federaciju na neku dužnost i da se ponovo vraćaju odakle su došli. Teško se ljudi vraćaju da se prihvate posla koji su ranije radili. Povratak sa veće funkcije smatraju degradacijom.

- Da li biste se Vi vratili da radite ponovo u fabrici duvana?

- Bila sam i ostala vojnik Partije. Na to sam naučila i u životu nisam ni jednom rekla Partiji da neću ili tamo gde treba da idem, pa ne bih ni u tom slučaju. Da sam htela nekada da to kažem, onda bih svakako rekla kada sam se kao radnica prihvatila položaja predsednika Okružnog agrarnog suda. Jer, to je bila isuviše velika i odgovorna dužnost za mene.

- Vratimo se Vašem privatnom životu. Recite nam gde najradije provodite slobodno vreme?

- U svojoj bašti. Najveće zadovoljstvo mi je kad radim oko cveća, jer bašta mi je tolika da u njoj mogu gajiti samo cveće. To mi je pravi odmor. Volim da pođem i na izlete i da se udaljim od gradske buke. Juče sam došla sa Dojranskog jezera. To su bila dva mirno provedena dana. To je bila moja subota i moja nedelja.

- Šta najradije čitate i šta sada čitate?

- Čitam ono što mi je obaveza, pa toga nisam pošteđena ni ovih dana. Najradije čitam beletristiku, a iz nje najradije Hemingveja. Čitam ga i sada.

Vaska Duganova nam je na kraju rekla, da sa nestrpljenjem očekuje Deseti kongres Saveza komunista Jugoslavije i rešenja za još bolji i sigurniji položaj žene u društvu i porodici.

Razgovarao: Milorad Čukić (Revija 92, 1973.)




Podržite Yugopapir na Patreonu * Donate





No comments:

Post a Comment