Glavni urednik Paris Matcha bio je jugoslovenski partizan: André Lacaze protiv Nemaca i ustaša

Pariz, marta 1968: Kada vam neki Francuz u razgovoru kaže da dobro poznaje Jugoslaviju, onda možete biti sigurni da je to jedan od onih stotina hiljada Gala koji su u toku poslednjih pet ili šest godina otkrili jadransku obalu. 

Odmah posle toga doći će i prvi izliv oduševljenja, propraćen uzdasima na račun nekog kelnera koji je turisti doneo mlaku supu, ili hotelijera koji je zaboravio da presvuče krevet i da se nasmeši.

I ovoga puta bio sam spreman da se podvrgnem ritualu. 

Andre Lakaz, glavni urednik "Pari mača" s kojim "Ilustrovana Politika" već godinama održava poslovne veze, upravo me je obavestio da će počev od idućeg broja njegov časopis udvostručiti broj strana u boji.

- Pružiće nam se mogućnost da napravimo i jednu lepu reportažu iz Jugoslavije. Divna zemlja!

Poslovno sam se nasmejao, siguran da će uslediti tirada o nekom mehaničaru koji nije uspeo da mu nabavi deo za njegov "sitroen".

- Divna zemlja i divan narod - dodao je moj sagovornik.

Više reda radi, upitao sam ga kada je bio u našoj zemlji i gde.

- Poslednji put pre dve godine.

- A pre toga?

- U partizanima.

Oprostite, ali to je već nešto drugo. Odgurnuo sam dosije o tiražima časopisa i reportažu o profesoru Barnardu i zamolio ga da se vrati dve i po decenije unazad ...


Nemci su me uhapsili i doveli u Pariz



- Bio sam član ćelije "Overklaud" francuskog pokreta otpora. Imao sam 21 godinu i učestvovao u pripremama za prihvatanje prvih savezničkih padobranaca. Nemci su me uhapsili i doveli u Pariz. Na putu za zatvor Fren, iskočio sam iz džipa. Ali, imao sam lisice na rukama. Uhvatili su me i tukli do besvesti...

U tom trenutku otvorila su se vrata i u sobu je ušao krupan, proćelav čovek, s debelom fasciklom pod miškom. 

- Ah, da ... Dozvolite da vam predstavim Fransoa Šafena, šefa našeg prodajnog odeljenja, čoveka koji je dobrim delom zaslužan što četiri i po miliona primeraka naših izdanja svake nedelje nalazi put do čitalaca.

- Enchanté - rekao sam, ustao i pružio mu ruku.

- Zdravo, druže! - odgovorio mi je Francuz, na besprekornom srpskohrvatskom.

"Još jedan turista koji je iz Jugoslavije poneo lepe utiske", pomislio sam.

- Još jedan jugoslovenski partizan - ispravio me je Lakaz, pogađajući mi misli. - Jugoslovenski partizan oženjen Jugoslovenkom, Francuz koji već dvadeset godina provodi godišnji odmor u Jugoslaviji. Od opštine u Tržiču dobio je doživotnu pecačku dozvolu, na koju je vrlo ponosan.

Nisam verovao svojim očima. Dvadeset i tri godine posle rata, usred Pariza, evo me s dvojicom Francuza koji su delili dobro i zlo s našim borcima, kojima je Jugoslavija, kao mnogim našim ljudima Francuska - druga domovina.

Šafen je otvorio fasciklu i iz nje izvukao slike mladih francuskih učesnika jugoslovenskog narodnooslobodilačkog pokreta:

Šafen i Lakaz s petokrakom. Snimljeni kod tunela, ispred baraka ...

Ali, da idemo redom.

- U martu 1943. godine - nastavio je Lakaz - stigao sam u Mauthauzen. Ubrzo sam dodeljen ekipi određenoj da radi na prokopavanju ljubeljskog tunela. Iako smo stalno bili pod stražom esesovaca, uspeli smo da organizujemo ogranak francuskog Nacionalnog fronta i da se povežemo s jugoslovenskim partizanima.

- Tu sam i upoznao Božu Ziblar, koja se već više od dve decenije zove madam Šafen - dodao je šef prodaje. - Donosila nam je krišom hranu i poruke.

- Ja sam bio degolista, drugi članovi Fronta bili su komunisti. - To opet govori Lakaz. - Niko nikoga nije pitao šta je. Imali smo zajedničkog neprijatelja, iste ideale. Moj prijatelj Andre Menar, rukovodilac pokreta otpora u Renu i logoraš u Mauthauzenu, prvi je otišao u partizane. Ubio je nemačkog stražara i prišao jednoj slovenačkoj četi. Poginuo je boreći se u vašoj zemlji. Dobio je francusku Legiju časti. Njemu ću, ako ikada budem uspeo da je završim, posvetiti svoju knjigu.

Jednog dana, kada se grupa logoraša vraćala u baraku, partizani su napali esesovce. Zajedno s nekoliko Poljaka, oslobođeni Francuzi su odmah formirali brigadu "Liberte". Dobili su i jugoslovenske uniforme.


Hteo sam da ostanem sa svojim jugoslovenskim drugovima



- Pošto sam umeo da vozim automobil, partizani su mi pokazali zaplenjeni kamion i rekli mi da ih prebacim u jedno selo. Nisam znao kako ću, jer nikad nisam upravljao kamionom. Mislim da sam se tada više uplašio nego kada su me feldžandarmi uhvatili u Parizu. No, sve je dobro prošlo.

Učestvovao sam u nekoliko borbi protiv Nemaca i ustaša, koji su tada počeli da se povlače prema Austriji. U svojoj vozačkoj kabini imao sam sliku maršala Tita, koga bih danas, posle tolikih godina, želeo da intervjuišem. 

Toliko sam zavoleo svoje jugoslovenske drugove da sam i posle pobede hteo da ostanem s njima. Ali, onda je došla misija Slobodnih francuskih snaga i major Kolen mi je naredio da se vratim u Pariz.

To je kraj kratke i skromne ratne ispovesti Andre Lakaza, ali i početak jednog dugog perioda nadanja i maštanja. 

Punih dvadeset godina, ovaj naš Francuz održavao je vezu s Jugoslavijom dopisujući se sa inženjerom Grgom Ugrinom iz Splita. Pre dve godine, najzad, sa ženom Ženevjevom i 17-godišnjim sinom Žan-Žakom, glavni urednik najvećeg francuskog časopisa i zamenik poslanika degolističke Unije za osamnaesti pariski arondisman krenuo je u hodočašće do ljubeljskog tunela i dalje.

- Bio sam u Tržiču, na obali, u Zadru. Gde sve nisam bio! Vratio sam se oduševljen. Osvojio me je mentalitet vaših ljudi, vaša omladina bez kompleksa, zavisti i socijalnih razlika. Stekao sam utisak da su ljudi više srećni iako ne plivaju u luksuzu. Posedujete ono veliko blago koje mi, Francuzi, nazivamo životnom radošću. Verujte mi, zaželeo sam da mi sin živi u jednoj takvoj zemlji bez društvenih barijera.

- A Šafen?

- On je bio u Beogradu s brigadom "Liberte", kao njen politički komesar. Bio je veliki junak.

- Lakaz preteruje - protestuje šef prodaje.

- Ne. Čak je posle rata tragao za ratnim zločincima. A već sam vam rekao da se oženio Jugoslovenkom, udovicom palog partizana. Bio sam kum na venčanju.

Ne znam više ko je prvi pogledao na sat, ali dosijei o tiražima i reportaže u boji koje će idućih nedelja istovremeno objaviti "Pari mač" i "Ilustrovana Politika" ponovo su se pojavili pred nama. Od sećanja se ne živi. Čak i kada su najplemenitija.

- Još samo jedno pitanje, messieurs: imate li neka odlikovanja?

- Da. Legiju časti, ratni krst i medalju Pokreta otpora.

Nisam im rekao, ali učinilo mi se kao da tu nešto nedostaje.

Razgovarao: Leon Davičo (Ilustrovana, 1968.)




Podržite Yugopapir na Patreonu * Donate