Mile Hund kao izveštač sa Pule '72: Jedan sam od retkih koji na konferencijama za štampu nije lajao

Avgust 1972: Razmišljanja jednog običnog policijskog psa o festivalu u Puli, njegovim učesnicima i njihovim međusobnim odnosima...

Ustvari, moje pravo ime je Rol, ali kao Hund (što na nemačkom jeziku znači pas), postao sam i postaću nadam se poznatiji.

Ja igram, ako se ostale kolege glumci zbog toga ne ljute, glavnu ulogu u filmu "Vuk samotnjak", jednoj pričici o detetu i psu i njihovoj međusobnoj ljubavi i privrženosti...

Taj film koji je napravio jedan fini čika, koji se zove Obrad Gluščević, sa nešto dece i glumaca, dobio je u Puli, na filmskom festivalu "Veliku srebrnu arenu". Ja lično nisam dobio ništa, jer tamo za životinje nisu predviđene nagrade.

Mi smo mi, a ljudi su ljudi, znam ja, tako je priroda odlučila i ništa se tu ne može. No, ja se sa ljudima ipak nikad ne bih menjao, pogotovo posle ovog festivala kojem sam i ja prisustvovao kao gost.

Na njemu sam štošta shvatio o ljudima.


Laje i ujeda



Vidite, ja sam po zanimanju policijski pas i kao takav verovao sam da znam svašta o dobrim i rđavim ljudima, ali sam se prevario. Doduše, nije moje da o tome sudim, ali neka mi ipak bude dozvoljeno da malo bezazleno lanem.

Eto, nekome je palo na um da me povede u festivalski dom, na konferenciju za štampu u pres-dvorani u kojoj se svakodnevno raspravljalo o filmovima koji su prikazani prethodne večeri, ali i o svemu i svačemu.

Prisutni postavljaju pitanja, a autori odgovaraju. Dotle, sve zvuči razumno, ali, na koji način razgovaraju među sobom i šta sve rade ta najrazvijenija i najumnija bića na zemlji, pseći bože! Tu se napada, grdi, svađa, ujeda i, izvinite, ali nemam drugog izraza, laje!

Verovali ili ne, ja sam bio jedan od retkih koji na tim konferencijama za štampu nisam lajao! Mirno sam sedeo, isplazio jezik u pravcu podijuma, nikog nisam dirao, ali njima, ljudima je i to smetalo. Misleći da u mojoj psećoj glavi nema baš ničega, gnevni, mladi sineasta koga zovu Joca Jovanović i koji stalno i mnogo govori, i svakom drži lekcije, okomio se na mene:

- Uvredljivo je da se na konferenciju za štampu, gde se govori o značajnim stvarima, uvodi jedan pas! Bez obzira što je to lep pas i što je dobro igrao u filmu. Pa pogledajte, molim vas, ovde sede pravi umetnici a svi fotoreporteri slikaju njega, dok na njih uopšte ne obraćaju pažnju. Kakav je to red?

Odmah sam pomislio da bi bolje uradio kad bi došao sa svojim ličnim filmom, boljim od onog "Mlad, zdrav kao ruža" koji je - to sam čuo - doneo prošle godine, da bi bio proglašen jednim od najslabijih.

I, taman sam došao u iskušenje da to lanem, ustao je jedan od prisutnih i ogorčeno se suprotstavio:

- To je nehumano! Drug Jovanović se ovde postavlja u ulozi šintera!

Eh, zdravi, harmonični ljudski odnosi.


Tranžiranje



Ali, nisam ja tu ni važan. Svi su mnogo više napadali jednu grupu ljudi koja se zove žiri i koja je sastavljena od društvenih, kulturnih i filmskih radnika. Taj je žiri napravio neke greške, pa je skup gnevnih sineasta odlučio da ih izvede na optuženičku klupu i da im sudi.

I, ako mislite da je to bila prazna pretnja, varate se. Ti ljudi su zaista sposobni na sve. Koji dan ranije, na primer, Tori Janković, režiser filma "Zvezde su oči ratnika" kad je došlo vreme za prikazivanje njegovog filma u informativnoj sekciji, prvo je sve prisutne u festivalskom domu uterao u kino-dvoranu, a onda je stao na vrata i nije puštao nikog napolje!

Tek vapaj jedne novinarke umilostivio ga je da odškrine vrata i da je propusti!

I svoju pretnju članovima žirija su ostvarili. Doveli su ih za sto, postrojili i počeli da tranžiraju zbog toga što tri zanimljiva filma nisu pustili u konkurenciju: "Slike iz života udarnika" Bate Čengića (koji je odmah potom određen da bude jugoslovenski predstavnik na festivalu u Veneciji!), "Živu istinu" Tomislava Radića, film koji je dobio najviše aplauza i podrške, i "Breme" Vuka Babića, priču iz savremenog života sa polemičkim tonovima!

Posmatrao sam, na primer, toga Vuka Babića koji je svoj protest zbog nepravde izražavao na dosta originalan način. Dva velika kartona ispisao je krupnim slovima, pozivajući narod da gleda film - u kojem glavnu ulogu tumači njegova supruga Snežana Nikšić - i na taj način mu pruži podršku.

Kartone je obesio preko leđa i šetkao se poput "sendvičmena" koji reklamiraju pojedine proizvode.

Babić je na neki volšeban način uspeo da nabavi list iz Beograda "Književna reč" u kojem je na prvoj strani napis poznatog sociologa i profesora Sveučilišta iz Zagreba dr Stipe Šuvara koji je u Puli predsednik žirija. Taj napis, kao i mnogi drugi Šuvarovi, poziva na smeliju orijentaciju ka levim tendencijama i Vuk Babić ga je svuda nosio sa sobom, želeći da potkrepi svoju tezu koju je i izrekao na pomenutom skupu u lice profesoru Šuvaru:

- U svom kabinetu on je slobodoumni mislilac, u svojstvu predsednika pulskog žirija - cenzor čija se koža ježi od političkih i provokativnih filmova. Glasao je protiv "Slika iz života udarnika" s obrazloženjem da je to apolitičan film, protov "Bremena" zbog nezgodne poslednje scene u filmu!

Ako mi ne verujete - proverite - dok sam mirno ležao na podu i zevao, čuo sam kako je to privatno priznao Vuku Babiću!


Potvrda



Pošto tu nisam imao nikakva naročita posla (kao i većina prisutnih, doduše), posmatrao sam oko sebe, tražeći poznata lica. Pogled mi se zadržao na Vicku Rasporu, direktoru "Dunav filma" iz Beograda, za koga je poznato da je uvek bio vrlo ratoboran i borben.

Ovog puta mirno je pustio da oko njega teku protesti, jer je bio siguran u jedno: da će film njegove kuće pobediti. Tako je i bilo. "Maestro i Margarita" Aleksandra Petrovića pokazao se kao nedostižno najbolji film festivala, i stari lisac Raspor je to predvideo.

Siguran da mu ovog puta živci neće treperiti, još u Beogradu je pripremio specijalna svedočanstva, s pečatom na latinskom jeziku, koja sadrže jednu veoma poznatu i tačnu sentencu o prolaznosti seksualne moći i delio ih festivalskim gostima.

Na taj način, svaki je muškarac mogao dobiti potvrdu da je lično imao intimne odnose sa gospođicom Margaritom iz istoimenog filma, kao što je svaka dama dobijala napismeno da joj je gospodin Maestro bio ljubavnik.

Tako je jedna, od inače glavnijih atrakcija ranijih festivala - Rasporove duhovite replike - ovog puta stavljena napismeno, na veliko zadovoljstvo onih koje je počastvovao "svedočanstvima", jer, ljudi vole svoje slatke, male uspomene, a još više ako im se za podvige odaje priznanje.

Bile su to male prijatnosti koje su razvedravale mučnu atmosferu obračuna svih sa svakim, osobito mladih prema autoritetu i moći starijih. Dremljivo mašući repom, slušao sam često uvrede, hvalisanja na sopstveni račun, nepristojne izraze, mada i umesnu kritiku i dobre predloge. Ali, naćulio sam uši kad je na govornicu izišao filmski radnik starije generacije Mate Relja, koji je ovu tribinu želeo da iskoristi za svoj obračun sa ekipom "Sutjeska" iz koje je svojevremeno izbačen.

Postavljajući pitanje kakva je uloga Stipe Delića u devalvaciji naše zemlje, Relja je rekao otprilike ovo:

- Ono što je Vizental bio za Ajhmana, to sam ja za Stipu Delića i njegove saradnike. Strpljivo, i godinama pripremam se za odlučujući napad. Ja to vama govorim, jer na sud s njima nisam mogao. I sudovi su na njihovoj strani. Očekujem da me oni tuže - ali neće. Dakle, govorim tamo gde mi daju priliku, a koga interesuje, sve dokumente imam, i to u prepisima i fotokopirane. Razdelio sam to po celoj porodici, ako se nekom nešto desi....


Dve žene



Reljine reči, u ovoj sudnici koja je odzvanjala optužbama, dočekane su sa oduševljenjem. Mladi su tvrdili da bi za te pare oni napravili desetine filmova, što je i inače njihov manir: prave filmove za male pare, na žaloet, najčešće i male filmove... I kako imam velike uši, čujem kako jedan od tih mladih, nadobudnih, večnih talenata bez dokaza šapće svom susedu:

- Ma, ja bih i za pare koje je potrošio Petrović za "Maestra i Margaritu" snimio pet filmova i još bi ostalo...

Ja, međutim, ipak volim ovaj jedan Petrovićev film čije su vrednosti takve da zaustavljaju dah, čak i ovaj moj, pseći.

Istini za volju, jedan trenutak mi je donekle vratio veru u taj džangrizavi, večno nezadovoljni i ogorčeni ljudski rod. Trenutak kad je u sali pročitano da je protivno svim propozicijama "Zlatnu arenu" dobila za svoje kolosalno ostvarenje u filmu "Živa istina" zagrebačka glumica Božidarka Frajt!

Ta glumica čudnog dara za improvizaciju i glumu intime, dugo godina je već prisutna na našem filmu. ali nikad nije dobila nikakvo priznanje za to. Ovog puta se to dogodilo, ali - takav je ljudski i pseći život - na taj način oduzela je u finišu priznanje jednoj koleginici koja je već bila predviđena za prvu nagradu: glumici Nedi Spasojević. Ona se morala zadovoljiti "Srebrnom arenom".

No, Neda je to podnela kao sjajna žena i kao veliki umetnik. Čuo sam kako ju je neko upitao da li joj je krivo zbog "zlatne" medalje. Odgovorila je mirno i iskreno:

- Ni govora! Sasvim sam zadovoljna, jer je Božidarkina uloga bolja. Moja u "Tragovima crne devojke" ne zaslužuje više od "srebrne", da je bila malo obuhvatnija, kompletnija, možda bih i žalila. Ovako se iskreno radujem za nas obe ...

Posle toga sam, koliko-toliko uveren da među ljudima, ili bar ženama, nije sve tako crno, napustio Pulu. Vraćam se svojim svakodnevnim poslovima da lovim kriminalce i na festival, verujem, nikad više neću doći, jer sam se osećao nelagodno.

Av-av. Izvinite za lajanje. Vaš Hund.

Sa nemuštog jezika preveo: Slavko Lazarević (Ilustrovana, 1972.)


Podržite Yugopapir na Patreonu * Donate





No comments:

Post a Comment