Olga, majka Žikice Jovanovića Španca '73: Kakav bi to život bio kad bi čovek sedeo skrštenih ruku...

Jul 1973: U Sinđelićevoj ulici u Beogradu, u tihom stanu na drugom spratu, 82-godišnja Olga Jovanović sedi i veze. Pod njenim još uvek veštim rukama rascvetavaju se pupoljci na stolnjacima, šare na heklanim miljeima, ručni radovi kojima se poznanici i prijatelji decenijama dive. 

Kad je rad zamori, Olga Jovanović odlaže korpicu s vezom i kaže svojoj deci:

- Odoh malo na korzo!

Tada odšeta - do prozora.

To je njen korzo. Odatle posmatra ulicu, saobraćaj, živu reku koja teče. Prati svoju decu, sada zrele ljude, Dragana, Maru i Branku kako izlaze iz kuće i vraćaju se da budu kraj nje, svoje vedre i ponosite majke. Očekuje neko od svoje troje unučadi.

Jednog samo od svoje četvoro dece nikako da ugleda - najvragolastijeg, najživahnijeg, Žikicu.

U sobi, na zidu iznad njene stolice, gledaju je s njegove velike fotografije vesele i pametne oči. On je tu, pored nje, sa ostalo troje dece i nekako teče s njima i tom rekom što se ne prekida pod njenim prozorom. 

U srcu joj se ne gasi Žikičin lik, ozaren, nasmejan. Najjasnije oživi kad ćerka Mara, profesor Filološkog fakulteta u Beogradu, priča o svojim studentima. Za nju, majku Olgu, Žikica je još uvek đak, student. Pa u ovoj mladosti, ovom svetu što raste i sazreva s njenim unucima, vidi svog sina. Vidi u njemu sve svoje četvoro dece.

- Lep mi je život bio - kaže Olga Jovanović.


Žikica - nesuđeni umetnik



Tako danas živi majka Narodnog heroja Žikice Jovanovića-Španca, revolucionara koji je 7. jula 1941. u Beloj Crkvi kod Valjeva ispalio prvu ustaničku pušku u Srbiji.

Želimo da čujemo kako je vaspitala sina heroja.

- Mnogo su radili i rasli veoma jednostavno svi četvoro. Nismo im dozvoljavali samo da uče. Imali su mnogo poslova u kući. Često nisu mogli da danu od posla. Rad smo moj muž i ja smatrali najvažnijim faktorom u vaspitanju dece. A svi četvoro bili su mi odlični đaci.

Najstariji sin Dragan Jovanović, kaže za svoju majku da je bila veoma stroga i pravedna:

- Kao sva deca nalazili smo vremena za igru. Najviše smo se verglali po drveću i preskakali plotove. Žikica je u tome prednjačio. Jednom, sećam se, zakačio je bosom nogom za tresku na plotu i drvo se duboko zarilo u taban. Svi četvoro premrli smo od straha. Kad smo došli kući, majka nas je pogledala i bez komentara iznela pred nas alkohol, iglu i vatu: "Kako ste nabili trn, tako ga izvadite".

Dragan je prvi put video suze u očima majke 1945. godine kada je u selu Radanovcima pronađen Žikičin grob. Tako je onda bilo. Majke nisu lako ispoljavale svoja osećanja pred decom.

- A bili su mi sve četvoro krupni, zdravi, jaki - kaže majka Olga. - Imala sam zaista lep život. Pedeset godina preživela sam u harmoničnom braku s mojim Milanom. Nisam ništa ružno u životu zapamtila.

Sin Dragan je podseća na teške godine:

- Sećaš li se, mama, da su tebe i tatu tukli i držali u zatvoru u Valjevu sve dok Žikica nije poginuo?

Olga Jovanović odmahuje blago rukom:

- A zar sam samo ja bila mučena!

Majka heroja gleda svoj pređeni životni put očima koje mi još nemamo: vidi da joj je život bio lep.

- Valjevo! Volim ga kao da sam se u njemu rodila. Tu sam se udala i tu smo Milan i ja izrodili njih četvoro. Išli su svi u valjevsku gimnaziju. Tamo me svi znaju. Dolaze mi iz Valjeva u posetu. Neki me još zovu - mlada.


Od Temišvara do Kolubare



Olga Jovanović je rođena u Temišvaru, u poznatoj porodici Đorđevića-Goluba. Završila je tamo ženski licej (u rangu naše preparandije), učila francuski, nemački i mađarski. Spremala se za učiteljicu. Ali, srce je vuklo u Novi Sad. 

Želela je da završi preparandiju (učiteljsku školu) u našim krajevima i postane "seoska učiteljica" u Srbiji. Ali sudbina je okrenula njene želje. Istog dana udale su se Olga i njena rođena sestra Melanija za Valjevce. I istog dana stigle su iz Temišvara dve nove mlade u Valjevo.

Tako su je i nazvali "mlada".

I taj joj je nadimak i do danas ostao. U Valjevu i mlađi znaju da je "mlada" - čuvena tetka Olga.

U gradu na Kolubari preživela je dva rata. U prvom se dopisivala s mužem Milanom, vojnikom na Solunskom frontu. Rat se vodio, a pisma su stizala na front i sa fronta. Supružnici su se savetovali šta će s kućom i decom, a rat se vodio. 

"Tako je onda bilo". 

Zvali su je da bude učiteljica, a ona nije htela nijednu nemačku reč da izgovori.

U VII razredu gimnazije Žikicu su izbacili iz svih škola u Jugoslaviji zbog političkog buntovništva.

Pa su ga roditelji na jedvite jade upisali u Prvu mušku gimnaziju u Beogradu. Ali, majka nije znala da je u pitanju politika. Mislila je - nevaljao je Žikica, nemiran iako je odličan đak.

U drugom ratu Valjevo i porodicu Jovanović potresla je još veća tragedija. Ali, majka Olga sad najviše želi da govori o jednom lepom i mirnom Valjevu:

- Kod nas se uvek pravilo grupno veselje, nikad pojedinačno. Puna nam je kuća bila mladih, njihovih drugova i drugarica. Nisam ni znala koje su devojke mojih sinova i koji su mladići simpatije mojih kćeri. Žikica je mnogo voleo da izvodi i imitira kao glumac. Nekad se šegačio kao glupi avgust, pa nas je sve zasmejavao. I svi su svirali, Žikica violinu, Dragan čelo, Mara klavir. Lepo je bilo u našoj kući.

Mara i Branka "gutale" su knjige, svirale i vezle. 

Dragan i Žikica voleli su jahanje i konje. 

Majka je odmarala oči gledajući svoje sinove kao jablanove kako na konjima preleću zelene livade oko Valjeva. 

Bavili su se njih dvojica i umetničkom fotografijom. Slikali Valjevo, đake, porodicu. Žive albumi u kući Olge Jovanović sa uspomenama koje i danas ulaze u živu knjigu harmoničnog i časnog života porodice Jovanović. 

Gledamo jednu fotografiju sa glavom 82-godišnje Olge Jovanović nagnutom nad vezom ("Uvek ima nešto da se radi. Kakav bi to život bio kad bi čovek sedeo skrštenih ruku"). 

Objašnjava nam da ona ne veze ni po kakvim šemama. Nekad je vezla goblene, a sad su sve ovo "moje zamisli":

- Samo nikako ćerka da mi potrefi boje konca koje tražim. Ali, to je sitan nesporazum. Deca i unučad su najlepše što imam u životu. Oni su moj život.

Napisala: Gordana Majstorović (Praktična žena, 1973.)



Podržite Yugopapir na Patreonu * Donate





No comments:

Post a Comment