Dr Đura Kovačević o smislu opstanka Jugoslavije: Trajna zajednica - ili prolazna stanica? (1990)

Maj 1990: "Današnji zastupnici dezintegracije ističu da su jugoslovenski narodi u jedinstvenu državu stupili iz različitih pobuda i da je to već dovoljna prepreka za trajniju zajednicu.

Uzmimo da je to tačno, ali to nije razlog da se ne može živeti zajedno...

Pa, ako su Frano Supilo i neki drugi Hrvati videli Jugoslaviju kao takvu zajednicu, u kojoj će hrvatstvo preživeti i steći slobodu, zar je to mali razlog?... "

Svojim političkim ogledima o sudbini Jugoslavije, Đura Kovačević pobuđuje pažnju stručne javnosti već 20 godina. Temeljan poznavalac istorije, doktor pravnih nauka, a po vokaciji pesnik, Kovačević je ispisao izuzetno lucidne eseje o drami socijalističkog pokreta i smislu opstanka Jugoslavije.

Gotovo istovremeno, krajem druge decenije ovog veka, piše Kovačević, nastale su dve važne pojave: jedna samoodređena, i osporavana... Oktobarska revolucija i SSSR, kao prva socijalistička država; i druga Jugoslavija kao država.

Razmišljajući o Jugoslaviji Kovačević kaže da se činilo da ona, postajući od želje stvarnost, od ideje interes, utrla put razvitka u slobodi, a time i kraj vekovnoj potčinjenosti najvećeg dela južnoslovenskih naroda drugima.

Danas, posle 70 godina, Jugoslavija je prevalila put od velike nade do teške stvarnosti. Njena današnjica gotovo da poriče svaku odbranu i dokazivanje istorijskog smisla Jugoslavije.

Đura Kovačević je, pored svih "otrežnjenja" i poplave priča da je jedini izlaz u razlazu jugoslovenskih naroda, uveren da je Jugoslavija država i sa istorijskim razlozima i sa istorijskim smislom. U svojoj poslednjoj knjizi "Rekvijem za socijalizam" jedno poglavlje Kovačević je u celini posvetio odbrani tog uverenja i mogućim izlazima iz jugoslovenske krize.

Pre ove, Kovačević je objavio još dve politikološke studije: "Politička elita" i "Radnička klasa i država" i dve zbirke poezije: "Daleko je kopno" i "Možemo li ponovo u vrt". Danas je Kovačević direktor Instituta za međunarodni radnički pokret, koji će se uskoro preobraziti u Institut za evropske studije.


*****



U knjizi "Rekvijem za socijalizam", u kojoj ste sabrali svoje političke oglede u poslednjih deset godina, jedno poglavlje posvećeno je Jugoslaviji i smislu njenog postojanja. Upozoravali ste već tada da se mora dati jedan prezicniji odgovor na pitanje šta je Jugoslavija i kako u njoj živeti, ukoliko se želi da ona bude relevantna i produktivna društvena zajednica. Možete li sami ukratko odgovoriti na ova dva pitanja?

Po mom uverenju, i tu bih se pridružio uvaženom istoričaru profesoru Ekmečiću, Jugoslavija je zajednica sa istorijskim razlozima i sa istorijskim smislom. Međutim, Jugoslavija je kao što se sada pokazuje i u slučaju Nemačke, a vidićemo uskoro i u slučaju Rusije i evropsko pitanje. Celom njenom genezom to se lako može utvrditi…

Hoćete li time da kažete da ona nije atipična društvena zajednica u evropskom prostoru?

Kao što znate, Jugoslavija je nastala u uslovima raspada jednog evropskog poretka, i to ne makar kakvog, nego onog koji je držao svetski poredak. I ta komponenta i učinak evropskog okruženja i njihova relevantnost, bez obzira na sve iluzije koje smo u međuvremenu sticali, a naročito u poslednjih 45 godina su trajni. I oni, kao skup spoljnih činilaca, kao i za svaku drugu državu određuju njen smisao i granice tog smisla.

U tom pogledu, Jugoslavija nije toliko atipična u odnosu, recimo, na Nemačku, Austriju, Francusku ili neku drugu državu u Evropi. Ono po čemu se ona znatno razlikuje u odnosu na te države jeste splet pretpostavki iz kojih je Jugoslavija iznutra sazdana…

Navedite te njene najbitnije specifičnosti...

Pa, možda kao prvo treba navesti da se Jugoslavija uspostavila na jednom prostoru u kojem pre njenog stvaranja nikada nije postojala jedinstvena država. Čak i u vremenima Rimske imperije postojala je izvesna podela, koja će 1054. godine biti, na neki način, i preciznije određena. Osim toga, Jugoslavija je prva država na takvom prostoru, bar prema nama znanim istorijskim izvorima, koja je sadržavala različite istorijske nanose, formirane, rekao bih, ne vekovima, već i duže.

Zatim, to je specifična istorija ukinute slobode većine naroda iz koje je Jugoslavija nastala i naročito specifičnost aranžmana kojima je ta sloboda bila ukidana.

Iz specifičnosti aranžmana, odnosno okupacije kojima je ukidana sloboda jugoslovenskim narodima, proisteklo je i različito duhovno nasleđe koje su 1918. godine uneli u novouspostavljenu državu Jugoslaviju. Sada se te razlike ističu kao krunski argument za nemogućnost zajedničkog življenja.

Ja mislim da te razlike nisu razlog za nemogućnost zajedničkog življenja, niti bilo kome daju pravo na superiornost, već samo pravo da se bude različit i da mora biti shvaćen kao različit.

A evo zbog čega: u slučaju srpskog naroda osim te ogromne tragedije da njegovu državu i slobodu ukida jedna, i po načinu života, i po kulturnim vrednostima i svim drugim duhovnim orijentirima drugačija vlast, bilo je, možda, uslovno rečeno, i sreće!

Jer, ta se vlast nikada nije mogla prihvatiti kao nešto svoje, a da se pri tom kao svoj ne izgubiš. Ta različitost uvek se doživljavala ne samo kao nešto tuđe nego i kao izvesna civilizacijska inferiornost, i kao jedan od pokretačkih principa koji je doprineo da se san o sopstvenoj nezavisnosti i sopstvenoj slobodi sačuva. Iako je okupacija trajala oko četiri veka, sve vreme je srpski narod jasno znao da nikako ne može pripadati Aziji niti prihvatiti duhovne principe toga prostora.

U slučaju hrvatskog naroda, osim te sreće, ako se uopšte može govoriti o sreći da su za gospodare imali one koji su, uz sve protivrečnosti i padove, ipak, doveli do modernog evropskog razvoja, on je đoživeo i izvesno osećanje frustracije, bar u nekim delovima svog pučanstva i nekim njegovim elitnim strukturama.

Posle velikih pogibija kojima je i taj narod bio izložen jer se i on nije odrekao sna o svojoj nezavisnosti on se, na kraju, priklonio svetu svog osvajača, razvivši pri tom osećanje o neophodnosti pripadanja nekom starijem svetu duhovnosti.

U kojoj meri su crkve i religija kojima su pripadali uticali na formiranje mentaliteta pojedinih jugoslovenskih naroda?

Uticali su u značajnoj meri. Pravoslavna crkva, koja je nacionalna crkva - pri tom ne želim da kažem da li je ona bolja ili gora od Katoličke i Protestantske - i koja je po tradiciji podređena, da tako kažem, nacionalnoj zajednici, po izvoru i razumevanju onog što je inače tipično za sve evropske narode bila je i jeste i osnova neke evropske duhovnosti.

Takva samostalna, a nacionalna crkva stvarala je i podsticala kod pripadajućih naroda srpskog i ruskog, na primer, taj apsolut nezavisnosti, kao određujući za sve ono što će se u njemu dešavati. To je bilo do te mere određujući činilac da nikakva žrtva koja se za to čini nije velika.

I obrnuto, Katolička crkva, koja sve vreme pretenduje na univerzalizam, pored svih pozitivnih učinaka koji iz toga proističu, na neki način duhovno, instrumentalizuje svoje vernike.

U kom smislu?

Pa, u tom smislu da ih uvek i neprestano podređuje tom univerzalizmu iako iza tog paravana može postojati neki sasvim egoističan interes, možda čak i nacionalno obojen, kao, na primer, u slučaju Austro-Ugarske, koja je bila poslednja snažna katolička monarhija u evropskom prostoru i uživala svu moguću zaštitu i benevolentnost Vatikana.

U raspravama o nastanku Jugoslavije i smislu njenog postojanja današnji zastupnici dezintegracije ističu da su jugoslovenski narodi u nju stupili iz različitih pobuda i da je već to dovoljna prepreka za trajniju zajednicu.

Uzmimo da je to tačno, ali to nije razlog da se ne može živeti zajedno.

U tom raspadu evropskog poretka vladala je takva bestijalnost da su mali narodi jedino u udruživanju videli šansu da se dokopaju slobode. Pa, ako su Frano Supilo i neki drugi Hrvati videli Jugoslaviju kao takvu zajednicu, u kojoj će hrvatstvo preživeti i steći slobodu, zar je to mali razlog?

I zašto bi taj razlog bio u sukobu sa srpskim iako je ovaj bio drugačije pobude?

Da je Srbija mogla i tada ostati kao samostalna država nije uopšte sporno. Ali, srpski čelnici su bili svesni da se srpsko nacionalno pitanje ne može rešiti ni u okviru tadašnje proširene srpske države, već samo u okviru Jugoslavije.

Još je izrazitiji slučaj slovenačkog naroda, koji je imao i najveću količinu nesreće, jer nikada nije imao sopstvenu državu, niti bilo kakvog iskustva u tom pogledu. Zar to što je bio svestan da nacionalni identitet i samobitnost može ostvariti samo u njoj, nije razlog da se stupi u Jugoslaviju?

Ukratko, svi ti razlozi i Srba, i Hrvata, i Slovenaca su legitimni i ne moraju biti do mere u kojoj danas jesu sukobljeni.

Protagonisti razbijanja Jugoslavije govore da ona kao država nije ispunila očekivanje njihovih naroda. Štaviše, tvrde da su i u predratnoj i u posleratnoj Jugoslaviji zaostajali u razvoju i u civilizacijskom smislu samo gubili! I svi, odreda, krivicu, pa čak i svesne, zle namere za to pripisuju drugim narodima. U aktuelnim raspamećujućim svađama te zle namere objašnjavaju se inferiornijim ontološkim osobinama drugih naroda, pri čemu se potpuno previda karakter režima i u predratnoj i u posleratnoj Jugoslaviji.

U svojim istupanjima, Dobrica Cosić je više puta naglašavao da je srpsko nacionalno pitanje demokratsko pitanje. A ja bih dodao da je Jugoslavija, uzev u celini, takođe i pre svega demokratsko pitanje. Vi ste sada pomenuli civilizacijsko zaostajanje... Pa, evropski civilizacijski identitet se ne može dosegnuti putem autoritarnih rešenja...

Pošto se sada jugoslovenske političke elite zaklinju da žele da se priključe Evropi i njenim razvojnim tokovima, molio bih vas da za trenutak odložimo priču o Jugoslaviji i da određenije definišete šta to čini evropski civilizacijski identitet, i po čemu se on razlikuje od civilizacijskih identiteta drugih delova?

Evropski civilizacijski identitet nije ništa mistično, što se ne bi moglo relativno egzaktno utvrditi i što bi se moglo na različite načine tumačiti. Pojednostavljeno rečeno, taj moderan evropski civilizacijski identitet kakvog znamo u njegovom razvoju, posle francuske revolucije a i kasnije pod uplivom američke, može se odrediti kao nešto što se temelji na principu svetovnosti ljudskog življenja, a koji počiva na principu slobode individue i slobode zajednice, shvaćene kao nacionalne zajednice.

Ističući snažno suverenost čoveka kao induvidue i uvažavajući njegove interese i potrebu da bude vlasnik svog življenja, on ga je duboko motivisao za činjenje. I to je ona poluga koja je ovakvim društvima, u određenim trenucima, dala premoć nad ostalim delovima sveta, u kojima je pojedinac i njegov interes bio potisnut.

A da li Nemačka, na koju se društveni teoretičari često pozivaju, takode, pripada tom evropskom civilizacijskom identitetu?

Ja sam od onih koji smatraju da su i mnogo hvaljeni Nemci relativno kasno ušli u taj evropski civilizacijski identitet. Iz specifičnih istorijskih razloga Nemci su dugo davali primat vaspostavljanju nemačkog carstva, pa su tako sveukupno pojedinačnost svojih građana podređivali toj ideji. Na jedan stvaralački način Nemci su tom evropskom identitetu počeli pripadati tek poslednjih decenija. Znači, onda kada je primat moći pao pred primatom slobode.

Ipak, ni najdemokratskija evropska društva nisu apsolutizovala stanovište slobode pojedinca?

Naravno da nisu, jer je to i nemoguće. I jer bi to onemogućilo slobodu zajednice. Ali ona nisu, u svojim najboljim primerima, u Francuskoj i Velikoj Britaniji nikada dozvolila da sloboda zajednice deluje tiranski na slobodu pojedinca. Ukratko, međusobni odnos na toj relaciji uspostavljen je kroz
demokratsku proceduru, kroz demokratsku političku državnu strukturu...

Niste odgovorili po čemu se evropski, identitet još razlikuje od, recimo, civilizacijskog identiteta Japana.

Za evropski je bitna nauka, a zatim, on je proizveo roman, klasičnu muziku i još neke dragocene duhovne vrednosti koje druga područja sveta izvorno nemaju. Prema tome, za određenje toga šta je evropski civilizacijski identitet nisu dovoljna samo tehnika, tehnologija, industrijski razvoj i tome slično, iako je to bilo važno za sveukupni razvoj, već sloboda individue koja mu je omogućavala i bogato duhovno stvaralaštvo.

Maločas rekoste da su Nemci, bar u okviru Savezne Republike Nemačke, stvaralački se pridružili Evropi, i postali jedan od njenih bitnih agenasa tek kada je primat moći ustuknuo pred primatom slobode. Znači li to da je i pitanje priključenja Evropskoj zajednici i drugih naroda koji pripadaju evropskom prostoru, u stvari njihovo unutranje pitanje?

Za razliku od međuratnih prilika, u sadašnjim međunarodnim okolnostima znači upravo to. Prema tome, to nije pitanje o pripadanju nekome drugome, nego o tome šta se čini sa sobom iznutra. Pitanje: hoćemo li ili nećemo mi Jugosloveni u Evropu, uopšte ne smatram pitanjem ovakvog ili onakvog našeg istorijskog opredeljenja danas.

Naše savremeno izostajanje iz Evrope vidimo kao stalno sprečavanje da budemo u njoj. Ali, sada nas ne sprečavaju neke, nama spoljašnje imperijalne sile, nego je reč o drugim moćima koje su naše unutrašnje nemoći...

Bojim se da je ovaj odgovor više retorička dosetka nego jasno određenje razloga za tu jugoslovensku nemoć. Zato ću vas direktno pitati: koji su razlozi da se ponovo obnavlja priča na ovim našim prostorima, da su jugoslovenski narodi u krizi samo zato što žive u jedinstvenoj zemlji?

Pa, razloga ima više i oni se naravno ne mogu svi navesti u jednom ovakvom razgovoru. Prvo, Jugoslavija je bila podređena interesima vlasti Komunističke partije, bez obzira, koliko je Komunistička partija legitimisala sopstvenu vlast Jugoslavijom i socijalizmom.

Taj ideološki projekat komunističke vlasti nadneo se nad Jugoslavijom i odredio njenu upotrebnu vrednost u skladu s tim projektom. Odnosno, onemogućio demokratsko konstituisanje Jugoslavije, kao federativne zajednice. A to je dalje onemogućavalo nesmetano prožimanje stvaralačkih potencijala koji su sadržani u razlikama pojedinih područja.

Drugo, takva politika imala je i jednu nakaradnu strategiju: izmeštanje Jugoslavije iz evropskog prostora, a sve u ime jedne iluzije daje taj evropski civilizacijski prostor inferioran u odnosu na superiornost ciljeva kojima težimo... Na kraju, to se pokazalo kao velika zabluda i obmana ne samo za podanike već i za vladare.

Ta narcisoidna, trijumfalistička predstava o sebi, o izuzetnoj ulozi Jugoslavije, u izvesnom smislu, je, ipak, bila racionalna, i služila nekom cilju?

Kako da ne. Služila je stvaranju iluzije, ili, ako hoćete, uverenju da je Jugoslavija moguća kao zajednica samo ako je od nekog monopolisana, odnosno da nije moguća kao demokratska zajednica.

S obzirom na to da se na takav nedemokratski način rešavanja nisu mogle prevazilaziti nagomilane društvene protivrečnosti i prelaziti u višu fazu civilizacijskog razvoja, vladajuća elita, da bi obezbedila kakav-takav legitimitet pribegla je idealističkom, neoromantičarskom slikanju sopstvene nacije, tvrdeći da je jedini izlaz svako za sebe i da unutar nacije mora vladati ljubav, a izvan nje mržnja.

Tako se koncepcijsko uobličavanje i usmeravanje emocija nudi kao osnova moderne koncepcije razvoja.

Znamo neke ozbiljne mislioce koji su govorili da Nemačka nije moguća kao demokratska država, pa ih je istorija porekla. Kasnije su to isto govorili i za Španiju, pa su ih događaji ponovo demantovali.

Nadam se da će ih istorija opovrgnuti i u pogledu jugoslovenskog ishoda.

Opšte je uverenje da je za opstanak Jugoslavije bitan odnos srpskog i hrvatskog naroda i da se on ne može uspešno razvijati sve dok se ne otklone bele mrlje iz njihove međusobne istorije, posebno iz Drugog svetskog rata.

Sada ste otvorili pitanje da li smo nešto iz istorije naučili i da li mi Jugosloveni uopšte nešto učimo. A te pouke tiču se svih koji su u jugoslovenskoj zajednici. I, kad-tad, moraće shvatiti da nema belih mrlja u istoriji i da se zločin a pogotovo genocid ne može niti zaturiti niti prekriti.

I što se ranije jedan narod suoči sa svojim greškama, lakše će se toga greha i osloboditi.

O tome najbolje svedoče Nemačka i Sovjetski Savez i njihovo priznanje zločina koje su učinili Poljacima.

Ćutnja o genocidu blokira ne samo srpsko-hrvatski odnos, koji predstavlja okosnicu Jugoslavije, nego blokira istinske unutarnje demokratske procese i u Srbiji i u Hrvatskoj.

Ja se potpuno slažem s vama da se to pitanje mora hrabro postaviti radi časti i ozdravljenja sopstvene nacije, i jednom za svagda staviti tačku na njega. Ali, takvu koja će podrazumevati da se niko nije bezimen rodio niti bezimen umro niti je neko od bezimenog dželata stradao.

Ko bi trebalo da učini prvi korak u tom pogledu?

Logično bi bilo da neko, uslovno rečeno, u ime hrvatstva učini prvi korak i kaže da su ti dželati naneli sramotu naciji i umu u ime kojeg su nastupali. Time bi se nacija odbranila od nanete sramote, i uspravila za budućnost.

A šta bi Srbi trebalo da učine?

Oni bi morali na jedan realniji istorijski način da sagledaju taj problem.

U intervjuu, koji smo pravili pre četiri godine, rekli ste da nacionalni sukobi, a pogotovo zločini u drugom svetskom ratu ne bi ni slučajno dosegli razmere koje su imali da nije bilo okupatora i da iza tih zločina nisu bili njegovi imperijalni interesi.

Pri tome ostajem i sada.

Iz naknadnog iščitavanja istorijskog materijala ne nalazim ni jedan dokaz suprotan tome.

I pored svih razočaranja u ondašnju jugoslovensku državu i nerealnih očekivanja da će ta država ispuniti snove svih jugoslovenskih naroda, nikada se zlo ne bi moglo tako rasplamsati 
bez tog imperijalnog podstrekača koji je pribegao poznatoj neorimskoj formuli:

"Zavadi pa vladaj..."

Iako sada nema okupatora, u igri su ipak neke sile koje podstiču iracionalna ponašanja na jugoslovenskom prostoru. Odnos političkih elita u Sloveniji i Hrvatskoj prema Kosovu je valjda dovoljan dokaz za to. Otuda vas pitam šta bi trebalo učiniti pa da se i problem Kosova rešava na istinski demokratski način?

Najpre bih rekao da oni koji, s pravom ili ne, sa više ili manje razloga sebe smatraju zastupnicima hrvatskog ili srpskog naroda moraju precizno i dokraja odrediti svoj stav prema tome šta je za njih Jugoslavija.

Da li je ona za njih jedna trajna zajednica, ili je, kako je Kardelj govorio, "prolazna stanica".

Da li je ovo trenutak u kome treba odbraniti trajnost te zajednice ili u kojem treba, zauvek, udariti tačku na njenu prolaznost.

Ukoliko se neprekidno stvara jedno osećanje da, ne samo subjektivne namere, nego i objektivni razvoj i splet okolnosti vode ka toj prolaznosti Jugoslavije, ukoliko se dva ključna i najbrojnija naroda stalno svađaju, onda je logično da će među Albancima sticati autoritet oni pojedinci i pokreti koji zastupaju ideje da je došao momenat da se kosovski prostor preuzme i iskoristi za sopstveno rešenje.

Sumnjate u autohtonost albanskog separatizma?

Neću da kažem da ne postoji izvestan autohtoni naboj separatizma i istorijski generiran kao formula za stvaranje Velike Albanije na teritoriji Jugoslavije, ali ubeđen sam da on ne bi mogao biti tako snažno aktiviran bez podsticaja iz okruženja. Zato smatram da su raskoli i rasprave šta Kosovo treba da bude i kakav status treba da ima, samo preobučen vid jednog stanovišta šta je Jugoslavija i šta zapravo ona treba da bude.

Pod uslovom da se postignu dogovori oko Jugoslavije, kako biste vi rešavali problem Kosova?

Bilo kakvo demokratsko rešenje na Kosovu mora polaziti od dve činjenice: prva je da je Kosovo i istorijski i aktuelno deo državne teritorije srpskog naroda, i druga: da je kao takvo, ušlo u Jugoslaviju, kao zajedničku državu.

Pošto se uvaže te dve bitne činjenice, apsolutno je moguć i nužan razgovor o svim drugim pitanjima. Taj razgovor bi samo doprineo da Jugoslavija postane demokratska država. Za srpski narod je jako važno a pretpostavljam i za one među njegovim predstavnicima koji zastupaju njegove istinske interese da znaju da se rešenjem inače izuzetno važnog kosovskog pitanja ne rešavaju i sva ostala srpska, kao ni sva jugoslovenska pitanja i problemi.

Celokupna istorija srpskog naroda pokazuje da je polje izazova mnogo šire i da je borba srpskog naroda za slobodu, zapravo, imala svoju nadu u evropskom izazovu. A taj evropski izazov bitno je uticao i na težnju ka nezavisnosti i slobodi, što dokazuje istorija Srbije s kraja prošlog i početka ovog veka, kada je ona uspela da po svim relevantnim obeležjima države i političkog života u njoj, kulturnog i naučnog razvoja, bude jedna od uzornih evropskih država.

Da bi se Jugoslavija ili neke njene republike priključile Evropskoj zajednici, one moraju prihvatiti i evropska pravila ponašanja u društveno-ekonomskom životu. Međutim, čelnici u Sloveniji i Hrvatskoj veoma insistiraju na nekim kategorijama koje Evropska zajednica ne priznaje, kao što su na primer, ekonomski suverenitet naroda i njihovih republika.

Mislim da je to ne samo smešno već i besmisleno svakom iole ekonomski obrazovanijem pojedincu.

Na primeru najkrupnijih država savremenog sveta pokazuje se da ekonomska suverenost, izvedena do apsoluta, nije moguća.

Ceo svet je odavno postao jedan celovit prostor, međusobno uslovljen. Logika savremenog ekonomskog razvoja ne trpi nikakve lokalnosti, ni u teritorijalnom, ni u geografskom, ni u naučnom, ni u komercijalnom pogledu.

U toj težnji da se Jugoslavija razbije, obezvređuju se i sve one ogromne žrtve koje su za nju položene tokom prvog i drugog svetskog rata.

Sa bilo kog etički relevantnog stanovišta, bar što se tiče većine izginulih, koji su se svesno žrtvovali u borbi za slobodu, te se žrtve ne mogu, naknadno, obesmisliti time što će se tvrditi da je Jugoslavija besmislena.

U tim našim svađama, čak i kad se zastupaju sasvim suprotni ciljevi, svi se pozivaju na avnojevske odluke. Milovan Đilas, učesnik i kreator tih odluka, svedoči da su one donesene na sastanku nekolicine ljudi: Tita, Kardelja, Rankovića, Bakarića, Moše Pijade i njega samog. Đilas kaže: "Moša je nacrtao kartu Jugoslavije sa šest republika, u kojoj je Hrvatska imala dve pokrajine. Kad je pokazao, svi su ćutali. Onda sam ja rekao da Hrvatska i inače liči na crevo, a sa ove dve pokrajine na slepo crevo. S tom primedbom se najpre složio Bakarić, a potom i Tito. Posle toga Moša je pokrajine ucrtao na teritoriju Srbije." Moje pitanje glasi: mogu li odluke donete u takvim potpuno vanrednim okolnostima, i na sastanku neukih pojedinaca, koje nije birao narod, biti uopšte obavezujuće za te narode u jednom dužem razdoblju. Pogotovo, ako se ispostavi da taj nejednaki tretman svih naroda neprekidno "proizvodi" nepravde i napeta međunacionalna stanja?

Moje je stanovište da sve odluke donesene u vanrednim okolnostima, u katastrofičnim stanjima, u vremenu zla, koje poništava i minimalne pretpostavke za logičan životni smisao, dele sudbinu tih okolnosti koje su iščezle ili nestaju sa istorijske pozornice.

Opštije gledano, socijalistički režimi su, po pravilu, uspostavljeni upravo u takvim stanjima. Oni nisu proizašli iz jednog normalnog društvenog razvoja i sukobljavanja, već naprotiv: nastali su kao sankcije tih vanrednih okolnosti kada su unutrašnji temelji i spoljno okruženje tih društava srušeni.

Ukratko, i odluke AVNOJ-a moraju da dele sudbinu okolnosti koje su ih bitno opredeljivale izuzev u onom smislu u kojem se legitimira Jugoslavija...

Koje bi avnojevske ideje trebalo najpre preispitati?

Pa mnoge, počev od onih da država treba da izumre, da je socijalizam važniji od države, da je radnička klasa važnija od naroda, a partija i od jednog i od drugog, da će nastupiti svetsko bratstvo, ali da do tada mora vladati komunistička partija.

Život je sve to odavno osporio.

Već 20 godina mi se uveravamo da je neophodno novo, pravno, konstituisanje Jugoslavije, na principima koji bi bili primereni modernoj demokratskoj državi i koja bi kao takva, onda, bila na tragu da se priključi evropskom civilizacijskom identitetu, na jedan stvaralački i dostojanstven način, a ne kao objekat kome drugi određuju pravila življenja.

Razgovarao: Dragan Tanasić (Intervju, 1990.)

Napomena: Intervju se nastavio u sledećem broju ("Šta Srbija može i treba da čini")... 


Podržite Yugopapir na Patreonu * Donate



No comments:

Post a Comment