Predlog skupštini SFRJ: Vlada Divljan, Bajaga, Gile i drugi zalažu se za slobodnu upotrebu kanabisa

Jun 1990: U burnoj eri demokratizacije zemlje nedavno se pojavio i jedan predlog Skupštini SFRJ i Skupštini SR Srbije kojim se traži tzv. dekriminalizacija kanabisa tj. lakih droga. 

Pokušaćemo da, uglavnom rečima potpisnika, objavimo o čemu se radi. Nije reč o legalizaciji upotrebe ovih droga već o njihovom zakonskom i ustavnom preispitivanju i definisanju.

A zašto POP ROCK o tome piše? Iz dva razloga:

1) Droga je u upotrebi gotovo isključivo među mladima i, 2) Među potpisnicima se nalaze i neka imena koja pripadaju svetu rock’n’rola...

U hrpi uglavnom političkih zahteva raznih organizacija, društava i pojedinaca, pre nekoliko meseci pojavila se i jedna vrsta peticije upućena Saveznoj i Republičkoj skupštini pod naslovom "Predlog za dekriminalizaciju kanabisa".

Potpisnici su ljudi različitih zanimanja, od književnika, zdravstvenih radnika, slikara, prevodilaca, filmskih radnika, novinara do muzičara, tačnije rockera. Naravno, u ovom slučaju potpisnici se pojavljuju u ulozi građana SR Srbije i SFR Jugoslavije.

Evo njihovih imena: Mirko Gaspari, David Albahari, Dragan Radulović, Vladimir Paranosić, Slobodan Simović, Srđan Gojković - Gile, Želimir Žilnik, Vladimir Divljan, Radovan Hiršl, Stevan P. Petrović, Bajaga i Instruktori, Lazar Stojanović, Branko Dimitrijević, Obrad Savić, Mileta Prodanović, Slobodan Blagojević, Hamdija Demirović, Ivan Janković, Veran Matić.

Inicijator ovog predloga je beogradski Omladinski radio B 92. Potpisnici svoj tekst svrstavaju u oblast osvajanja ljudskih prava i sloboda na jugoslovenskim prostorima kao i u šire trendove koji su u toku u Evropi. Oni smatraju da "postojeće zakonodavstvo koje reguliše upotrebu psihoaktivnih supstanci u koje spadaju i derivati kanabisa - višestruko ograničava neke vidove ispoljavanja upravo tih prava i sloboda".

U ovom pismu našem zakonodavstvu se zamera što je potpalo pod uticaj predrasuda i zabluda koje su, po ovom pitanju, opšte prihvaćene u našoj javnosti. Reč je o ključnoj grešci nerazlikovanja tzv. "jakih" i "teških" droga. (U prve spadaju npr. derivati kanabisa, poput marihuane i hašiša, dok su u drugoj grupi npr. opijati, poput heroina i morfijuma).

Osnovno načelo zbog kojeg se traži razlikovanje prve od druge je u tome što se tvrdi da "postoji opšta saglasnost stručnjaka da "lake" droge ne izazivaju fizičku zavisnost". Naš zakonodavac je ovu grupu droga svrstao u opštu kategoriju opojnih droga (zajedno sa opijatima) i navodi da "njihovo uživanje u jednakoj meri izaziva intoksinaciju štetnu kako za pojedinca tako i za društvo".

Evo i glavnih kontraargumenata potpisnika:

"Mišljenja smo da kanabis i njegovi derivati ne izazivaju intoksinaciju koja je opasnija po zdravlje i društveno štetnija od one koju izazivaju npr. alkohol ili nikotin. Brojna istraživanja ukazuju da umerena upotreba kanabisa nije štetna po zdravlje, da ne vodi u fizičku zavisnost, da ne postoji uzročno posledična veza između upotrebe kanabisa i kriminala, kao ni između kanabisa i drugih, "teških" droga, da kanabis ne utiče razorno na intelektualni učinak i motivaciju, i da ima manje negativne fiziološke i psihološke posledice od alkohola i nikotina".

Sigurno da će, ako se ovi stavovi uzmu ozbiljno u razmatranje, naš zakonodavac tražiti mišljenje kompetentnih stručnjaka. Potpisnici predloga, pod verovatnom pretpostavkom da će se ta inicijativa obistiniti, u pismu iznose svoj osnovni predlog formulisan na sledeći način:

"Stoga smatramo da bi bilo neophodno da se sa liste opojnih droga i psihotropnih supstanci, objavljene uz Zakon o proizvodnji i prometu opojnih droga, izuzme grupa "indijska konoplja"(derivati kanabisa: marihuana i hašiš), odnosno, da se ukine inkriminacija kanabisa, a da se njegov promet normira. Na taj način bi se izbegla kriminalizacija velikog broja građana, uživalaca kanabisa, koji po svakom drugom osnovu ostaju u okvirima zakona i prihvaćenih društvenih normi".

Dalje se tvrdi da se svaka prohibicionistička politika (ona koja nešto zabranjuje) u praksi pokazala kao kontraproduktivnost. Ona je stvarala razvoj ilegalnog tržišta, cvetanje kriminala i sve veću kriminalizaciju građana.

Potpisnici smatraju da politika prohibicionizma zadire u ideju o osnovnom pravu na izboru vlastitog stanja svesti. "Smatramo da je ovo pravo istog ranga kao i pravo na slobodu mišljenja i izražavanja, slobodu veroispovesti, i pravo na privatnost".

Ovo stanje svesti (pod uticajem kanabisa) potpisnici upoređuju sa, recimo, askezom, čulnom
deprivacijom, meditativnim tehnikama, seksualnošću i sl.

Dalje se tvrdi da je "upotreba ovih sredstava legitimna u onoj meri u kojoj ne ugrožava određeni minimum čovekove prilagođenosti društvenim normama, npr. da ne ugrožava prava i slobode drugih pojedinaca".

Dakle, odluke pojedinaca po ovom pitanju treba da spadaju u sferu ličnog izbora osnovnih životnih vredniosti. "U najmanju je ruku ironično, ali u svakom slučaju društveno licemerno, da kada, u okvirima postojećeg zakonodavstva, dolazi do uplitanja i ograničavanja ličnog izbora u ovoj oblasti". Ovaj stav se stavlja u kontekst toleriranja od strane društva drugih psihoaktivnih supstanci kakve su alkohol i slični.

Pismo završava nadom da će budući (još neoformljeni) Savet (sastavljen od interdisciplinarnog profila stručnjaka, javnih radnika i zainteresovanih laika) ova pitanja "uključiti u tekuća ustavna i zakonodavna preispitivanja u Jugoslaviji".

(Pop rock, 1990.)




Podržite Yugopapir na Patreonu * Donate