Petar Lazić, Indeksovo radio pozorište '92: Ne verujem da su političari u stanju bilo čemu da se smeju


Mart 1992: Indeksovo radio-pozorište je sigurno pozorište sa najbrojnijom publikom i najvećim brojem premijera godišnje. Nedeljom u jedan narod masovno sluša Radio-Indeks 202, oni koji su izvan dometa slušanosti ove stanice kupuju piratske kasete sa popularnim indeksovcima koji se svake nedelje, osim za dva meseca raspusta, oglase sa novim tekstom. 

Indeksovo radio-pozorište je, ne samo jedna od najslušanijih, nego i jedna od najčešće nagrađivanih radio emisija. Dobili su sve nagrade koje je moguće dobiti osim jedne: nisu dobili godišnju nagradu Radio-Beograda. 

To im se učinilo neobično pa su napravili sledeći štos: na konkurs za ovu nagradu poslali su kasetu koja je bila zalepljena. Tako im je i vraćena. Očigledno da niko nije ni slušao emsiju koju su poslali. No, to nije ništa kad se zna da je Indeksovo radio-pozorište osvojilo četiri Oskara popularnosti "Radio TV revije".

Jedan od "krivaca" za ovako veliki uspeh indeksovaca je i Petar Lazić, književnik koji piše otprilike polovinu tekstova koji nas nasmeju svake nedelje popodne.

Petar Lazić je zvanično najprevođeniji srpski satiričar, preveden je na šesnaest jezika. Najznačajnije knjige su mu "Zaustavite planetu, hoću da siđem", "Na zubatom suncu" (knjiga aforizama), "Heroj Bulevara revolucije". 

U martu, u Švajcarskoj mu izlazi knjiga "Opelo za mrtvo more". Član je Udruženja književnika od 1984. g. Inače je studirao, i završio filozofiju i matematiku. U Indeksu 202 je od 1982. godine.

O Indeksovom radio-pozorištu kaže:

- Pre nas Indeks se bavio gazdaricama, cenama... nešto kao Veselo veče. Sticajem okolnosti tamo se istovremeno našlo nas nekoliko koji slično mislimo i sve je krenulo u ovom pravcu, da bi kulminiralo prošle godine.


• Malo-pomalo počeli ste da se bavite politikom i političarima sve dok se niste sasvim izbezobrazili.


- Od početka smo mi bili bezobrazni. Mi smo za 4. maj 1984. godine, mada nije nedelja baš pala četvrtog, napisali tekst "Isus se vraća kući". To je ono o ćopavom Isusu koji se vraća na Zemlju, dok se pravoslavci i katolici tuku. Sećate se ono: na neutralnom terenu zagrebačke džamije igraju Pećka patrijaršija i Šibenska katedrala. 

Bavili smo se mi i te kako političarima, samo nismo se bavili imitacijama. I, verovatno smo stvarno bili malo manje bezobrazni. Radio je specifičan medij. Ja sam se u isto vreme, na gotovo isti način bavio ovim temama na zadnjoj strani Književne reči. Imao sam, čak, onu aferu oko Keopsa, saslušanja, sedam optužnica... 

U stvari, ne sećam se sada tačno koliko je tadašnji javni tužilac napisao optužnica.


• Jeste li osuđivani?


Nisam. Cela stvar je bila u postupku, pa je došla ona pesma Miće Danojlića za 25. maj, pa je došla 8. sednica i onda su već imali mnogo ozbiljnijih stvari da se njima bave. U svakom slučaju, mi smo slobodu na radiju osvajali korak po korak.


• Da li ste imali problema u samom radiju?


Naravno. Mi imamo sijaset skinutih emisija, emisija koje nikada nisu bile emitovane. Na žalost, pošto su ti tekstovi bili vezani za dnevne aktuelnosti, sada nema svrhe emitovati ih. Pred izbore smo svi bili na združenoj taktičkoj vežbi "Čukić u svaki dom".

Do 9. marta nama su dva meseca uzastopno skidali tekstove. Pri svemu tome ja sam najnormalnije pisao kao da se ništa ne dešava, ti tekstovi su najnormalnije skidani i umesto njih su najnormalnije išle reprize. 

Bili smo uporni: uvek smo radili tekstove tačno onako kako mislimo da bi trebalo da ih radimo. Ako ide - ide, ako ne prođe, bože moj. Ruku na srce, umemo i mi da preteramo i da izgubimo kontrolu. Pogotovo sam ja specifičan slučaj, jer sam i pisac tekstova, reditelj i sam sebi urednik. Tada može da se izgubi osećaj i da se pređu sve granice.



Ja vodim




• Očigledno je da vi pružate priliku cenzorima da zarade svoju platu.


Da. Koliko god sam ja imao problema sa radijom, radio je imao mnogo više problema sa mnom. Ja vodim.


• U poslednje vreme prolaze vam prilično oštri tekstovi. Znači li to da je cenzura izgubila dah?


Ne bih to nazvao cenzurom, a to što oni imaju ne bih nazvao dahom. Mislim da je definitivno reč o tome da nas tretiraju kao dvorske lude. Što nije dopušteno vitezu dopušteno je dvorskoj ludi. 

Mi upotrebljavamo ili zloupotrebljavamo taj prostor i taj status koji su nam dali. Tako smo praktično nekakva oaza u okviru radijskog programa. 

Naravno, da nas uopšte ne diraju ne bi bilo zanimljivo. Diraju oni nas, ali diramo i mi njih.


• Šta je vaš lični motiv da pišete ovakvu vrstu tekstova?


Moj jedini lični motiv je, možda će to zazvučati pretenciozno, da se na aktuelne teme napravi nešto trajno. Ubeđen sam da će jedan broj emisija koje sad radimo moći da se sluša i kroz pet godina. Zaboraviće se neka imena, ali kao dramska struktura mislim da to funkcioniše. 

Evo primera - pre godinu i po dana smo radili emisiju "Indeksovo šoder poselo" tekst smo pisali Bora Đorđević, Lazar Bošković i ja, to je neka predizborna varijanta, kaseta je izašla pre petnaestak dana i ništa nije izgubila na aktuelnosti. 

Tu je naravno taj aktuelni nivo i niz caka koje privlače slušaoce, ali postoji i jedan drugi, mnogo dublji nivo. Što se tiče slušalaca, obraćamo se svima od 7 do 77 godina, onima što čekaju posao kod Vukovog spomenika kao i akademcima. 

Trudimo se da funkcionišemo na svim nivoima duhovnosti, satiričnosti i komunikacije sa stvarnošću. Ne znam koliko nam to polazi za rukom. Verujemo da smo bar u nekoliko emisija uspeli.


• Godišnje imate oko četrdeset premijera. Sigurno nije lako svake nedelje biti originalan, duhovit, aktuelan...


To je strašno teško, mi radimo kao crnci u Južnoafričkoj Republici... Šalim se. Hoćete stvarno da pričamo kako je ovo težak posao? Šalu na stranu, stvarno je veliko opterećenje, ne u zanatskom smislu, to nije problem, ja sednem u petak uveče i u subotu ujutro imam tekst. 

Opterećnje je održati nivo. Kad u nedelju u 14 sati krene odjavna špica kod mene kreće panika šta napraviti novo, zanimljivo i da bude na nivou prethodnih emisija.

Pokušavamo sada da pronađemo neke nove forme. Sada radim na tom da napravim emisiju od govora poznatih ljudi. Uzimaću rečenice, polurečenice iz govora Broza, Kardelja, Miloševića... Biće to neka radio-drama. Ja mojim glumcima kažem da ću konačno ostvariti svoj ideal - pozorište bez glumaca.


• Bez obzira što smo se složili da je ovaj posao "strašno" težak, stiče se utisak da se svi vi tamo sjajno zabavljate.


Indeksovo radio-pozorište je kolektivni čin, to je kolektivna terapija jednog broja ljudi. Da nema zabave, da nema te atmosfere kojom smo svi prožeti sve bi izgledalo drugačije.


• Mada sve to što vi radite zvuči kao šala, Indeksovo radio-pozorište je srušilo neke tabue, narugalo se nekim ljudima koji su bili nedodirljivi. Da li je to vaš doprinos demokratizaciji našeg društva?


Nikada nisam razmišljao o tome da li je neko od nas uspeo nešto konkretno da promeni. Ipak, mislim da smo uspeli donekle da dospemo do svesti nekih ljudi, donekle, u nekim stvarima, a jedna od njih je sigurno i razbijanje tih kultova. 

Neki drugi ljudi su na tom planu ozbiljnije radili u ovom gradu, ali eto, možda smo mi jedno zrno u tom mozaiku. 

Kad je reč o kultovima, imamo generalno odnos - rušiti ih sve. Mi smo imali emisiju u kojoj smo zezali sami sebe. Kad možemo to da uradimo, možemo da pravimo i šale i na račun nekoga ko je aktuelni predsednik države. 

Funkcija ne čini nikoga nedodirljivim. Sve drugo je pitanje mere, ukusa, talenta kojim se nešto postiže ili izaziva suprotan efekat. Što reče jedan naš kolega sa radija, posle emisije u kojoj smo zezali njega - ali vi niste zlonamerni.



Doživotni urednik




• Da li je vaš cilj da nasmejete slušaoce?


Ne, mi hoćemo da ostvarimo nešto trajnije. To što koristimo neke oblande aktuelnosti, to je stvar zanatskog umeća, da privučemo više publike. Trudimo se da budemo komunikativniji od onoga što nam sama osnovna ideja daje. 

Dakle, daleko je to od buke i zabave. Indeksovo radio-pozorište je ozbiljna stvar, skoro tragična. Šalim se, naravno.


• Šta mislite, da li se vašim šalama smeju i političari koje pominjete?


Ne znam, ne družim se sa njima. Ali kad vidim neke od njih, kad čujem šta govore u Skupštini, nisam siguran da su u stanju bilo čemu da se smeju. A i s razlogom.


• Zašto se toliko psuje u vašem pozorištu?


Ne mislim da se mnogo psuje. Kod nas se ne psuje ni manje ni više nego u mnogim drugim emisijama. Ili, možda, u vašim novinama. Samo kod nas to zvuči efektnije.


• Šta je novo u sukobu radija Indeks 202 i aktuelnog predsednika Saveza studenata Aleksandra Nikačevića?


Taj sukob nema veze sa nama. Mi smo autonomni u odnosu na obe strane. Mi smo bili uključeni samo kada je aktuelni predsednik omladine izjavio da ima našu podršku. To me je izazvalo da na konferenciji za štampu izjavim da mi nismo tu da dajemo podršku bilo kome, a pogotovu takvima.


• Da li ste sigurni da se taj spor vas ne tiče? Novi urednik Indeksa 202 mogao bi da traži da se promenite?


Prvo, ja sam doživotni urednik Indeksovog radio-pozorišta. U ovoj zemlji ostaju samo tri doživotne stvari: prva je, Josip Broz, doživotni predsednik, druga, Batrić Jovanović, doživotni delegat i treća, Petar Lazić, doživotni urednik Indeksovog radio-pozorišta.


• U dobrom ste društvu.


Ja sam oduvek želeo da budem u tom društvu. Šalim se. Pomenuti sukob je sukob na mnogo višem političkom nivou. Mi radimo svoj posao najbolje što umemo. Ako se pojave bolji - oni bi trebalo to da rade umesto nas. Ako se ne pojave bolji - mi se nećemo dati. 

Može da dođe bog otac, mi ostajemo ono što smo. Preživeli smo mnogo osmih i ostalih sednica, živećemo i dalje.

Razgovarala: Ljiljana Jovanović, snimio: Leon Pijade, obrada: Yugopapir (RTV revija, 1992.)




Podržite Yugopapir na Patreonu * Donate