Vlado i Branko Broz mogli su drugu Titu da kažu i "striče Josipe": Šmrkavci u Maršalovoj pratnji

Maj 1974: "Idu neki čudni avioni... ", javio je stražar ugledavši jedrilice hitlerovskog desanta iznad Drvara.

Branko Broz, koji je s bratom Vladom bio u pratnji Vrhovnog komandanta, o spasavanju arhive Vrhovnog štaba...

Branko Broz se našao među svima onima što su došli u Drvar da se podsete ranog jutra 25. maja 1944. i svih ostalih jutara, dana i noći, zapisanih u svim istorijama sveta.

I za njega je Josip Broz - drug Tito, iako je u mladosti mogao i da mu kaže "Striče Josipe".

- Kada je Žeželj, komandant brigade "Rade Končar", otkrio drugu Titu da u jedinici ima dva Broza - to je bilo četrdeset treće - drug Tito nas je pozvao u Jajce. Kada smo se sreli, prvo se raspitivao za drugove u Zagrebu, za novosti, a onda je rekao:

"Ostajete u Trećem bataljonu pri Vrhovnom štabu''.


Otada smo brat Vlado i ja bili uz druga Tita, pa i u vreme desanta na Drvar.

Imao sam tada tek punih sedamnaest godina, ali nas je drug Tito gledao kao zrele ljude i tako nam postavljao i zadatke.


O jednom takvom zadatku, iz vrelih od ubojite vatre časova u Drvaru, priča potpukovnik Branko Broz:

- Drug Tito je tada, 24. maja, bio u Bastasima. Ja sam tada radio na depešama. Uveče je krenuo za Drvar. Znao sam šta se sprema u Drvaru. Kada je pošao naredio mi je: 

"Vrati se bez puške, ali sa arhivom..."

Znao sam šta je to značilo: sve preduzmi, ali arhivu spasi. Rekavši da sam shvatio zadatak, legao sam sa ostalim borcima.

Jutro smo dočekali onako kako se nismo nadali. Čekalo nas iznenađenje. Bio je desant.

Prvi trenutak susreta s desantom i operacijom "Konjički skok" za sedamnaestogodišnjeg Broza bio je u zlokobnoj tišini:

- Prvi na straži tog jutra bio je drug Baja, Krajišnik. Dozvao me i uzviknuo: 

"Burazeru, idu neki čudni avioni! Ne prave buku, ne čuju se nikakva brujanja!"

Pogledao sam kroz prozor. Kažem:

"Bajo, to su jedrilice."

Jedrilice su uveliko krenule u napad na Drvar i ne samo na Drvar, već i blizu Bastasa. Izleteli smo napolje, pružili otpor koji smo mogli i morali, ali prvo mi je palo na pamet: arhiva!

Arhiva Vrhovnog štaba.



Probili smo se, izvukli radio i akumulatore...




Povukao sam se, pokupio sve što sam mogao, po trpao u vreće i kad sam se pripremao da s tovarom krenem, naišao je Nikola Babić koji mi je ponudio pomoć.

"Pomozi, jedva sam dočekao, iznećemo svu arhivu iz pećine."

Ali, valjalo je još jednom prolaziti istim putem, kroz još žešću vatru:

- Izvukli smo se i krenuli prema Kamenici. Tu je bio Damjan Rodić i ostali iz konjičkog eskadrona pri Vrhovnom štabu. Popodne se, međutim, probio kurir i rekao da treba da se iznese iz pećine i radio-aparat s akumulatorima i još neke važne stvari.

Znali smo da su se četnici probili do Bastasa i znali smo šta nas čeka, ali smo krenuli.

Titove reči su mi bile u pameti. Niko od nas nije mislio koliko lako možemo da "zaglavimo" u takvoj situaciji. Ali smo znali da je to bitka u kojoj nema neodlučnog ishoda. Krenuli smo.

Bio je s nama i neki Boca iz Valjeva, zvali smo ga "Brico", bio je pri Vrhovnom štabu. Imao je mitraljez. Uz nas dvojicu, to je bila cela jedinica.

Probili smo se, izvukli radio i akumulatore, natovarili na neke konje i krenuli ka Vrhovnom štabu a da nismo znali ni kud je krenuo ni gde je stigao...

Bez ulepšavanja, bez onih detalja koji pale maštu... Jednostavno: "Probili smo se..." I to je sve.

Na primedbu da je ukratko, kao raport, izneo detalj iz borbe u kojoj je sve bilo život ili smrt, Branko Broz se osmehuje:

- Toliko je toga bilo, da je ovo samo mali detalj, primer onog eha koji uvek čoveku ostane u glavi kada Tito samo jednom nešto kaže.

Nije zaboravio ni da pomene "neposlušnost" druga Tita u ratnim, pa i mirnodopskim danima, u vreme kada se zajedno sa bratom Vladom i Branko nalazio u pratnji Maršalovoj:

- Često je voleo da izmakne našoj pažnji. Smejao nam se, pitao kakvi smo mu čuvari kad nam, eto, tako umakne. Ali, mi se nismo dali, nas dvojica, jer smo se prema njemu odnosili kao borci i ljudi koji su imali svoj zadatak. 

Često smo kasnije s drugom Titom o tome pričali, a on se sećao i najsitnijih detalja, koje su "njegovi šmrkavci", kako nas je katkad zvao, zaboravili.

Jedno ipak nismo zaboravili: njegovu smirenost koja se prenosila i na ostale borce, starešine i čitave jedinice.

Tekst: D. Jelić, obrada: Yugopapir (Revija 92, 1974.)




Podržite Yugopapir na Patreonu * Donate