Pula 1962: Ovacije za film "Saša", svi jure Predraga Ćeramilca, Koleta Angelovskog i Ratka Miletića

Avgust 1962: Šta se sve događalo za sedam pulskih dana? - Sakorđana je primila teret na sebe. I Sunce snosi deo krivice. - Godina mladih koji dosta obećavaju. - Veterani su izneverili svoje poštovaoce. - Nema mira za zvezde. - Pula nije isto što i Venecija, pa ipak ...

Drevni i moćni imperator Vespazian može biti zadovoljan. U njegovoj areni i oko nje sedam dana i noći defilovali su oni za koje naša kinematografija tvrdi da su najtalentovaniji i - najlepši.

Puljani, potomci onih puljana koji su bodrili gladijatore nisu zaboravili ni svoje nove idole. Dovoljno je bilo svako veče posle projekcije nekoga filma proći pored glumačkog izlaza pa za trenutak steći utisak da smo se vratili u drevni Rim i njegove heroje. Stotine mladih i starih i pored svih napora milicionera uspevali su da dopru do svojih novih ljubimaca, da im ugrabe fotografiju, autogram ili - karanfil iz buketa.

A vratari "Rivijere" pretvarali su se za nekoliko časova u stražare gradskih kapija od čije budnosti, i odlučnosti, zavisi mir i spokojstvo onih koju su deset hiljada posetilaca uspevali sada da nasmeju, onda da rasplaču, da ih nateraju na zviždanje ili frenetična aplaudiranje. 


Ipak oni koji su opsedali znali su da pronađu tajne prolaze, kroz prozore u prizemlju koje bi neki vešto ubačeni uhoda otvarao, i da se stvore u restoranu baš u trenutku kada bi Beba Lončar jela svoj sladoled, Irena Prosen pila malinov sok, Špela se mučila sa uvek neposlušnim špagetama, ili kada bi Boris Dvornik uzaludno pokušavao da otkrije gde mu je i ko uspeo da otkine svu dugmad sa sakoa svečanog odela.

Nisu bolje prošli ni Mija Aleksić, kome su njegovi obožavaoci bez mnogo skrupula prosto oteli buket i ceo štos fotografija dok je pokušavao sasvim bezuspešno da se ilegalno i inkognito uvuče u svoju sobu. 

Sličnu sudbinu imali su ostali.

Ovo što smo ispričali, to je bila slika sedam pulskih večeri. Jutra su međutim bila drugačija. Ako ste kojim slučajem želeli da porazgovarate sa nekim od glumaca ili samo da ga barem nešto upitate, u recepciji "Rivijere", to već tradicionalnom štabu festivala i svih onih koji su vezani za njega, dočekali bi vas ljubaznim:

- Na žalost nije tu. Možete otići na Sakorđanu. Tamo su svi...

Sakorđana - to je plaža. Lepa, daleka, mirna i dobro čuvana plaža. Ako ste prevalili onih nekoliko kilometara što je dele od Pule u autobusu u kome se ima utisak da se kuvate i ako se spustite onih stotinak stepenica što vode do zaista plavog mora, tada ste se odjednom našli tamo gde se ceo festival seli u trenucima dok termometar poikazuje da je temperatura negde oko 35 stepeni.

- Dobar dan Manja Golec!

- O, Janez Vrhovec i ti si tu ...

- Pazi, pazi pa tu si ti...

Daleko bi nas odvelo kada bismo izređali imena svih onih koji su se u crvenim, žutim, belim i ko zna u još kakvim kostimima povukli da u miru, uz šum talasa sačekaju trenutak svog izlaska pred arenu spremnu da zviždi i da aplaudira, da odobrava i da negoduje, da osuđuje i da prašta.

Tu je i Beba Lončar koja i ne skida beli slamnati šeširić, verovatno zbog sunčanice, dok Mija Aleksić vodi rat sa suncem pomoću - ledene limunade i maramice kojom svakoga trenutka briše znoj za brižnog čela.

Boris Dvornik kao stari morski vuk zadivljuje sve prisuitne izvanrednim stilom kraula i opreznim silaženjem u bistru vodu, jer - nije isključeno da se ispod kamena nalazi prikriveni jež. A kako bi to bilo izaći pred gledaoce sa trnjem u peti?

Na drugom kraju Sakorđane, pod šarenim suncobranom sedi Špela Rozin i tužno gleda u more.

- Šta se desilo, pitamo.

- Moram nazad u Ljubljanu, na početak snimanja novog filma i žao mi je da ostavim kupanje...


Bravo amateri!



Svake godine Pula ima junaka koga svi prate na svakom koraku i koji nikada nema ni trenutka mira. 

Ove godine umesto jednog bilo ih je tri. 

Pop, Tref i Dugi, ili Predrag Ćeramilac, Kole Angelovski i Ratko Miletić, kako se inače zovu trojica simpatičnih protagonista filma "Saša", koji je pobrao spontane aplauze na otvorenoj sceni oko 12 hiljada gledalaca koji su prve festivalske večeri uspeli da se smeste u prostor predviđen za svega nešto oko šest hiljada ljudi.

Sedam dana Puljani i gosti tragali su za Popom, Dugim i Trefom i kada bi ih najzad spazili, tada bi nastala hajka. 

- Fotografije! Meni autogram! Meni makar rukav od košulje!

Mi smo ova tri simpatična debitanta našli na Sakorđani.

Dok su oni bezbrižno "primali farbu", dotle su neke devojčice melanholičino uzdisale nemajući verovatno hrabrosti da priđu jugoslovenskom Džemsu Dinu, Monti Kliftu i Marlonu Brandu, kako sada svi nazivaju junaka i "Saše" i arene.

- Lepa je to stvar popularnost, rekao nam je Pop Ćeramilac. - Samo ja nekako nemam baš nameru da se posvetim filmu. Sigurnije je da završim arhitekturu. Pa ipak, rado bih ponovo dva meseca proveo u jednoj ekipi sličnoj onoj iz "Saše".

Dugi, koji se inače u privatnom životu zove Ratko Miletić i koji je učenik elektrotehničkog smera škole Gradskog saobraćajnog preduzeća iz Beograda ima nešto drugačije mišljenje:

- Film je veoma zanimljiv. Voleo bih da radim na njemu. Samo kada ne bi bilo one nezgodne treme pred kamerom kada čovek misli da mu se svi smeju ... Voleo bih da igram u avanturističkim filmovima, kao ono Žan Mare ...

Tref - Kole Angelovski, jedini "profesionalac'' iz ove trojke (student je sada II godine Akademije za pozorišnu umetnost u Beogradu), još uvek se koleba.

- Počeo sam u dečjoj radio drami u Skoplju. Ovaj prvi filmski ispit naterao me je da razmišljam. Pa ipak nekako mi se scena više dopada od filma. Kažu da mogu lako da nasledim Petra Prličkog ... Videću, još nisam doneo definitivnu odluku ...

I dok ovu trojicu mladića muče ovi problemi, grupu devojaka muči pitanje kako da im priđu.

Ono što ni jednom profesionalnom filmu nije uspelo, pošlo je za rukom amaterima. Podelili su arenu svojim filmom "Kapi, vode, ratnici" u dva sasvim suprotna tabora. Jedan koji je bučno zviždao i negodovao i u onaj koji je isto tako burno aplaudirao.

- Bravo amateri! Bravo... mešalo se sa Dosta! Prekini! Skrati!

A za to vreme iza širokog ekrana protagonisti filma drhtali su. I priželjkivali da se projekcija što više oduži i tako barem za trenutak odloži izlazak pred arenu koja je vrila poput kotla. 

Snimatelj sve tri priče Aleksandar Petrović prvi je probio led i stao pred reflektore. Dočekao ga je talas odobravanja izmešan orkanom zvižduka. 

Za njim sledila je izvanredna debitantkinja Olga Vujadinović, inače nastavnica keramike u novosadskoj Školi za primenjenu umetnost koja je dala i te kako vidnog dokaza svog glumačkog talenta. 


Ukleti Holanđanin



Uostalom, nije arena nju dočekala bez razloga toplom dobrodošlicom dok su joj kolena podrhtavala, tako da joj je bila potrebna pomoć da bi izašla na scenu.

Mi smo iskoristili trenutak dok je Olga Vujadinović sa mukom krčila put kroz špalir onih koji su želeli da je vide iz bliza i da joj čestitaju, da joj postavimo pitanje:

- Hoćete li se sada definitivno opredeliti za glumu?

- Ne, barem za sada ne. Vraćam se svojoj keramici i izložbi koju pripremam. Film je za mene samo hobi ... Ali jednoga dana možda ću opet raditi sa amaterima ...

Ako se to desi, uvereni smo da će o Olgi Vujadinović naša filmska javnost još dosta toga čuti...

Hroniku sedam pulskih dana i noći nije moguće završiti a ne ispričati udes jednog našeg kolege novinara iz Holandije. 

Kako se tokom dana ceo celcati festival selio na Sakorđanu, tako je tamo došao i Oto Milo. 

Nešto zbog profesionalne dužnosti (u moru se mogu voditi veoma trezveni razgovori pod uslovom da ste dobar plivač), a delom i zbog vrelog sunca na koga Holanđani nisu baš navikli, tek Oto Milo spustio se u naš Jadran. 

Nekoliko minuta kasnije potonuo je na dno. Svi prisutni skočili su na noge i zabezeknuto gledali kako Holanđanin nestaje, poput njegovog slavnog pretka lutalice, ali niko se nije usudio da skoči i da ga izvadi.

Najhrabrija bila je ipak u ovoj situaciji jedna žena. Supruga Ota Deneša. Posle prvog zaprepašćenja skočila je i zaplivala ka Milu. 

Posramljeni hrabrošću žene, tada su i neki ostali muškarci skočili tako da je Oto Milo spasen. Samo nije mogao do kraja Festivala da napusti bolnicu. Možda je to i bilo bolje za njega. Ko zna?

Eto, ovo su zbivanja ispred i iza ekrana arene koju je podigao Vespazian. O njima će se pričati tokom naredne godine, do desete Pule, kada će se desiti nešto novo, da izbriše ovo staro. Dotle, moramo se zadovoljiti ovim. Jer ipak Pula nije ni Kan ni Venecija.

Napisao: Ljuba Đorić, obrada: Yugopapir (Filmski svet, 1962.)




Podržite Yugopapir na Patreonu * Donate