Suđenje Adolfu Ajhmanu, izveštaj iz Jerusalima / Preživela iz gasne komore: Nije dobro ubiti ga...




Na pregledu, lekar Mengele pokazao joj je prstom da ide levo. Levo se nalazio blok 25 - koji vodi u gasnu komoru. Ana Dvorah je čak bila i uvedena u gasnu komoru sa svim drugima, ali je jedina ostala živa. Čudom? Ne, kaže ona, ludom srećom



Jerusalim, maja 1961: Ljudi koji su prošli kroz strahote nacističkih logora uništenja i nekim čudom ostali u životu sada najteže optužuju Ajhmana ...

Neki izraelski listovi pisali su da je dokazni materijal koji državni tužilac namerava da podnese protiv Ajhmana težak oko 300 tona, što otprilike iznosi punih 30 železničkih vagona!

Dokazni materijal kojim dr Hauzner operiše zaista preti da prignječi ne samo Ajhmana, već i sve one koji učestvuju, bilo u kom vidu u ovom procesu, uključujući i sam sud koji proces vodi.


Lekcija tužiocu



Čak i predsednik suda, vrlo uviđavni i staloženi dr Landau, počeo je da gubi strpljenje, pa je između njega i državnog tužioca došlo do oporih reči.

Tužiocu Hauzneru stalo je da se što više čuje o zločinima nacista prema Jevrejima, pa podstiče svedoke da pričaju.


Predsedniku, opet, stalo je da se proces ne oduži u nedogled, pa insistira da se izaese samo ono što je u neposrednoj vezi sa Ajhmanovom odgovornošću.

Svedok Kovner, na primer, koji je poznati pesnik, pričao je tako dirljivo o herojstvu jevrejskih partizana da je rasplakao i sebe i mnoge prisutne u sudnici, ali sve to nije imalo mnogo veze sa Ajhmanom.

Kad je svedok završio, predsednik je održao lekciju tužiocu:

- Slušajte - rekao je - vaša je dužnost da vodite svedoke, a ne da ih navodite da pričaju i ono što nije u vezi s procesom. Ja sam vas već nekoliko puta opominjao, molim vas, shvatite to.

Ali ni Hauzner nije čovek koji prigovore prima bez odgovora, inače ne bi bio državni tužilac. On odgovara:

- Sve to ima veze s procesom, i to direktne veze. Čekajte, videćete kad budem držao završni govor.

- Nama nije do čekanja - uzvraća suvo predsednik - niti vam vredi da se pozivate na završnu reč - mi smo čuli vašu uvodnu reč, upućeni smo dovoljno. Ponovo kažem, imate da se držite uputstava suda.

Kada je Hauzner i na to hteo da odgovori, predsednik je prekinuo sednicu.

Ajhman nije progovorio još nijednu reč na suđenju, ali je već uspeo da se zbog njega sporečkaju oni koji mu sude.


Burna konferencija



To nije jedini incident koji ovaj proces izaziva. Ovde se nalazi posmatrač Istočne Nemačke, advokat dr Kaul, koji je održao jednu konferenci.ju za štampu. To je, pišu ovdašnji listovi, bila najburnija konferencija za štampu koju je ikad jedan stranac održao u Izraelu.

Kaul je optužio bonsku vladu da zaštićuje Globkea i druge naciste koji su u vezi sa Ajhmanom, a i izraelsku vladu kako je s Adenauerom napravila prećutan sporazum da se na pretresu ne iznose stvari koje kompromituju njegovu vladu. 

On je, dalje, rekao da državni tužilac nije hteo da uzme u obzir dokumente o odgovornoeti Globkea za plan uništenja Jevreja koje mu je on podneo.

Izraelski novinari odgovorili su Kaulu da im je rečeno: njegovi dokumenti imaju propagandnu vrednost a ne dokaznu, i da nije u redu da gost tako govori o vladi čije gostoprimstvo uživa.

Jedan novinar mu je doviknuo:

- Zašto Istočna Nemačka ne plaća odštetu Jevrejima, kao što to čini Zapadna Nemačka?

Kaul je odgovorio da je Istočna Nemačka uništila nacizam u korenu i da je to najbolja odšteta za Hitlerove zločine, dok bonska vlada plaća u gotovu da bi se otkupila zbog oživljavanja nacizma.

Oko toga koja je Nemačka više odgovorna za nacizam i koja danae više krije naciste, između Kaula i istočnonemačkih novinara s jedne strane, i zapadnonemačkih novinara s druge, razvila se tako žučna polemika da su izraelski novinari intervenisali pomirljivo, dajući za pravo i jednima i drugima.

U izveštajima o konferenciji, i istočni i zapadni nemački novinari složno su istakli da su u žučnoj polemici o dve Nemačke imali Izrael na svojoj strani.

Svaki dan donosi nova svedočenja o zločinima prema Jevrejima, tako da užasi ranije izneti, ma koliko bili strašni, postaju bledi, gotovo blagi.

Nemačka i nemački narod ne okrivljuju se direktno za te zločine, ali iz onoga što se iznosi jasno proizlazi da Ajhman i njegovi naredbodavci i saradnici nisu jedini krivci.

Ne samo sistem, već i mentalitet naroda koji je takav sistem prisvojio nalazi se na optuženičkoj klupi.



Časni izuzetak



Doduše, bilo je izuzetaka - Nemaca koji su pomagali Jevreje, izlažući sebe životnoj opasnosti.

O jednom takvom Nemcu govorio je već spomenuti svedok Kovner, vođa jevrejskih partizana u Litvaniji. Taj Nemac se zvao Anton Šmit. Bio je pravi arijevac i esesovski oficir.

On je u Vilni sarađivao sa vođama jevrejskog pokreta otpora, snabdevao ih lažnim dokumentima, davao im obaveštenja o akcijama Gestapoa protiv Jevreja, spasavao mnoge živote zalažući nesebično svoj, koji je najzad izgubio, jer ga je Gestapo otkrio i ubio posle strašnih mučenja.

Svedok kaže da su se Jevreji često pitali zašto Šmit to radi, zašto rizikuje svoj život i Šmit je uvek odgovarao:

- Hoću bar ja jedan da dokažem Jevrejima da ima i drukčijih Nemaca.

Samo oni prisutni mogu da osete šta proces znači za ovaj narod.

Nema gotovo ni jedne porodice u Izraelu koja nije izgubila nekog svog bliskog u gasnim komorama ili na strelištima za vreme nacističke strahovlade.

Ovi koji dobijaju ulaznice da prisustvuju suđenju mahom su lično prošli kroz logore smrti i nekim čudom ostali u životu.

Sad pričaju čuda, i to najobičnijim glasom, jer i najčudesniji doživljaji ne deluju ovde čudno. Takav doživljaj ispričala nam je u pauzi suđenja jedna Jevrejka, koja je tek posle dugog moljakanja dobila ulaznicu da prisustvuje procesu.



Potresna priča



Zove se Ana Dvorah i radi kao bolničarka na dečjoj klinici. To je prijatna, raspoložena Jevrejka. Ima na mišici žig Aušvica i šestocifren broj. Zbog toga smo i poveli razgovor s njom - kako je dospela tamo, kako je izišla.

Priča nerado, moramo da joj izvlačimo reč po reč - dosta joj je toga, ne želi da se seća.

Bilo joj je petnaest godina kad je dospela u logor. Vođena je na najteže radove dok nije klonula, iznemogla.

Tako je dospela u Aušvic, logor smrti.

Na pregledu, lekar Mengele pokazao joj je prstom da ide levo. Levo se nalazio blok 25 - koji vodi u gasnu komoru. 

Ana Dvorah je čak bila i uvedena u gasnu komoru sa svim drugima, ali je jedina ostala živa. Čudom?

Ne, kaže ona, ludom srećom.

Kad su došli u veliku halu pred gasnom komorom, gde su gole čekale na red, nju je spazio jedan Jevrejin, njen školski drug i prijatelj, čije ime neće da kaže. 

Taj Jevrejin je pripadao "Zonder komandi", koju su gestapovci organizovali od mladih, snažnih Jevreja da bi obavljali za njih najteže i najgore poslove, kao vađenje zlatnih zuba sa žrtava i drugo, u nadi da će sačuvati sopstvene živote.

Taj njen prijatelj izmolio je njen život od komandanta gasne komore.

U komori, kad je gas već bio pušten, ona je, upola ošamućena začula svoje ime i digla ruke uvis, pa je tako izvučena napolje. 

Jedan izraelski novinar rekao nam je docnije da je njen slučaj poznat i proveren i da su oni pisali o njoj.

Pitamo je šta je bilo s prijateljem koji joj je spasao život.

Likvidiran je u toj istoj gasnoj komori od tih istih Nemaca kojima ja pomagao pri uništavanju Jevreja.

Njen život mogao je da spase, svoj nije.

Neće da kaže kako se zove, nije to rekla ni pred komisijom za istraživanje nacističkih zločina - čuva ga u srcu kao tajnu svog života.

Pitamo je šta misli o Ajhmanu, o suđenju. Ne zna šta da kaže, ali misli da nije dobro ubiti ga.

Osveta nije najbolje sredstvo. Treba naći nešto što će ljude oplemeniti i odvratiti ih od ubijanja.

Tako o svojim ubicama može da govori samo onaj koji je preživeo smrt.

Napisao: Predrag Milojević, obrada: Yugopapir (Ilustrovana, maj 1961.)



Podržite Yugopapir: FB TW Donate