Mirko Sandić, stranica mog života: Okrenuo sam se publici i pokazao im rogove. Poludeli su! (1980)




Bazen je ogromnim mrežama bio odvojen od gledališta, kako publika ne bi pala u iskušenje da nas gađa i kako se ne bi dogodilo da neko bude povređen. Međutim, publika je upravo počela da podleže ovom iskušenju

Mirko Sandić rođen je 9. maja 1942. godine, u Beogradu, gde je završio osnovnu školu i gimnaziju. Završio je Visoku školu za spoljnu trgovinu. Vaterpolo je počeo da igra 1957. godine u beogradskom "Partizanu".

Član državne reprezentacije postao je 1959. godine, a prvo "vatreno krštenje", kao reprezentativac, doživeo je u Moskvi: susret Jugoslavija - SSSR.

Trinaest godina bio je član državne reprezentacije. Poslednju utakmicu odigrao je 1972. godine, kada je branio boje Jugoslavije na Olimpijadi u Minhenu.

Po završetku sportske karijere zaposlio se u JAT. Proveo je pet godina kao predstavnik JAT u Singapuru. Sada je referent putničke prodaje u Beogradu.


*****



IGRALI smo Kup šampiona, u Milanu, 1966. godine, kada je "Pro Reko", iz Đenove, osvojio prvo mesto. Izgubili smo utakmicu sa 1:0. Bilo je očigledno da nam je to sudija namestio. Mi smo u ono vreme zaista mnogo značili u svetskom vaterpolu, a rezultat utakmice bio je veoma karakterističan, da ne bi bio i protumačen kako treba.

Dakle, znali smo da je rezultat namešten, ali to, konačno i nije bilo mnogo važno. Ovaj rezultat nema veze s ovom pričom, osim što je takvo stanje stvari otvorilo nekakve druge apetite i namere u italijanskom vaterpolu.

Međutim, jedan drugi talijanski klub, "Kanotieri di Napoli", hteo je po svaku cenu da dokaže da je bolji od šampiona "Pro Reka", a u Kupu šampiona nije mogao da igra - nije mogao da se takmiči sa svojim rivalom - zato što nije imao titulu.

Titula je pripala "Pro Reku".

Tako je došlo do toga da je ovaj klub smislio čitav plan, pripremio čitavu strategiju kako bi uspeo u nameri. 

Organizovan je turnir na koji su pozvani: "Partizan", kao jugoslovenski prvak; mađarski prvak, bugarski prvak i naravno - pored ambicioznog organizatora turnira - i italijanski šampion "Pro Reko".

Namera je bila da se po svaku cenu dokaže da su bolji od "Partizana", a samim tim i od "Pro Reka". Sve je bilo udešeno: Bugari su bili pozvani zbog rezultata, tj. gol-diferencije. Dakle, izvršene su sve pripreme.

Tako je započeo ovaj turnir.


*****



PRI KRAJU turnira, situacija je, naravno, bila znatno nepovoljnija za nas: za to su se potrudile sudije. "Partizan" je morao da pobedi, da bi osvojio prvo mesto, a "Kanotierima" je bio sasvim dovoljan i nerešen rezultat.

Tako je na samom početku odlučujuće utakmice stvorena jedna užarena atmosfera, gledalište je bilo veoma zagrejano, izgledalo je da tribine varniče od želje da izgubimo utakmicu.

Počelo je, međutim, suprotno željama italijanskih navijača.

Odmah u početku utakmice mi smo poveli sa 1:0. Sudija Italijan odmah je isključio jednog našeg igrača i Italijani su izjednačili na 1:1.

Mi smo u nastavku odmah poveli s 2:1 - Italijani su izjednačili na 2:2. Ponovo smo poveli sa 3:2 i... Strasti su počele da se razbuktavaju.

Igrali smo u Napulju, pred više od 5.000 posmatrača koji su činili sve što je dopušteno i nedopušteno kako bi ohrabrili svoje igrače i kako bi ovi rešili utakmicu u svoju korist. Sve je bilo veoma napeto i pod naponom. 

Bazen je ogromnim mrežama bio odvojen od gledališta, kako publika ne bi pala u iskušenje da nas gađa i kako se ne bi dogodilo da neko bude povređen.

Međutim, publika je upravo počela da podleže ovom iskušenju...


*****



ONDA se dogodilo nešto neočekivano.

U situaciji, kada smo već vodili sa 3 : 2, izvršili smo protivnapad i ja sam u ovom kontranapadu dobio loptu.

Krenuo sam prema italijanskom golu...

Bio je to za Italijane veoma kritičan trenutak: mi smo već bili u prednosti i bilo je očigledno da će se rezultat za koji trenutak povisiti na 4:2. 

Imao sam loptu i bilo je više nego izvesno da ću da je iskoristim u našu korist. U tom trenutku sudija me je vratio natrag, a ja sam mu  - počelo je već da me nervira očigledno pristrasno držanje sudije - odmahnuo rukom u znak omalovažavanja.

Sudija, naravno, nije oklevao: isključio me je iz igre.

U dvorani je počelo da vri...

Stajao sam iza gola, čekajući da ponovo uđem u igru i gledalište je počelo da me gađa. 

Više to nije bilo nasumce: publika se sada okomila isključivo na mene.

Gađali su me svim i svačim što je moglo da prođe kroz mrežu: sitnim novcem, ključevima, kamenčićima, ali najviše cvećem koje su kidali iz ukrasnih žardinjera.

Bio sam zasut pravim kartečom raznih predmeta i konačno, reagovao sam i ja.

Okrenuo sam se publici i pokazao im rogove. Bio sam veoma, veoma iznerviran.

Poludeli su. Gledalište je eksplodiralo od besa, a u celoj toj masi koja je galamila i zasipala me raznim projektilima, najednom sam ugledao jednog čoveka koji je, stisnutih pesnica, očigledno s namerom da me napadne silazio tribinama prema meni.


*****



KONAČNO, i meni je dozlogrdilo. Namešten rezultat, navijanje sudije, izbacivanje iz igre, ruganje publike, gađanje s tribina - sve me je to razbesnelo i sad, na kraju svega, evo još i jednog manijaka koji je krenuo da me bije...

Bilo mi je dosta.

Iskočio sam iz bazena i bacio se na njega. 

To je trebalo videti. Publika, igrači, rezervni igrači, policija, igrači drugih ekipa koji su posmatrali utakmicu - sve se to izmešalo i pokušavalo da me otrgne.

Utakmica je, naravno, prekinuta, a svim ovim ljudima, uključujući i policiju, trebalo je oko dvadeset minuta da me otrgnu od publike i izvuku iz gužve.

Mnogo su se namučili da me vrate u bazen.

Ja, inače, nisam ratoboran. Nikad nisam izazivao neprilike, ni s igračima ni s publikom. Važio sam za mirnog igrača koji ne faulira, koji nije agresivan.

Ovo je, međutim, bilo nešto drugo: prvo Kup šampiona, onda ovaj turnir, nameštanje rezultata, nekorektnosti raznih vrsta i sve ostalo - izgleda da me je sve to veoma zamorilo, iscrpelo, nervi su mi verovatno trpeli više nego obično.

Tako je došlo do ovog pražnjenja, a najveću zaslugu za to svakako je nosio onaj nepoznati tip koji je stisnutih pesnica krenuo da me bije...


*****



UTAKMICA se završila s rezultatom 3:3. Posle incidenta, igra je bila nastavljena i završila se nerešeno. To je Italijanima bilo dovoljno za osvajanje prvog mesta. Otišli smo u svlačionicu i ja sam se za razliku od mojih drugova zadržao nešto duže.

Bio sam poslednji koji je napustio svlačionicu: nije više bilo ni mojih ni protivničkih igrača.

Krenuo sam prema izlazu i tek posle nekoliko koraka primetio da je publika, koja je prisustvovala utakmici, prisutna još uvek.

Više nisu bili na tribinama.

Stajali su u velikom špaliru, kojim je trebalo da prođem i očigledno čekali na mene!

Pomislio sam: sada će se svi baciti na mene.

Iz gomile sam čuo uzvike:

"Sangue di San Genaro! Sangue di San Genaro!"

San Đenaro je čuveni napolitanski svetac i po legendi: kad iz noge San Đenara poteče krv, onda se obavezno događa nešto veliko, sudbonosno.

To je ujedno i uzvik koji izražava strah, strahopoštovanje.

Krv Svetog Đenara - to je ujedno i uzvik priznanja, poštovanja, odobravanja.

Ja, međutim, nisam umeo da ga protumačim. Ne u to vreme. Pomislio sam na najgore i odlučio da se skupo prodam. Stegao sam zube, namrštio sam se - mora da sam strašno izgledao - i krenuo kroz taj uzburkani špalir...

Međutim, dogodilo se nešto veoma neobično.

Moj strašni izgled verovatno je pokolebao one najbliže meni, pošto su ljudi kojima sam se približavao tokom hoda, uzmicali i mrmljali:

"Io ero buono" (bio sam dobar) ili "Sono stato buono".

Kako sam odmicao špalirom uzvici o krvi Svetog Đenara bivali su sve glasniji, a ja sam u njima otkrivao sve više odobravanja i poštovanja.

Tako sam prošao ceo špalir. Ništa se nije dogodilo. Ali u uzvicima o krvi Svetog Đenara osetio sam da su me prihvatili. Primili su me kao svog. Imponovao sam masi.

Kasnije, svaki put kada bih došao u Napulj s reprezentacijom, s "Partizanom", ili privatno, najveći dnevni list obavezno je izveštavao na svojoj prvoj strani:

"Gospodin Mirko Sandić, danas je stigao u Napulj".

Tako smo se zbratimili.

Napulj i ja.

Napisao: Mirko Sandić, pripremio: Predrag Živančević, obrada: Yugopapir (TV novosti, oktobar 1980.)

Podržite Yugopapir: FB TW Donate