Posebno je bio omiljen "zimski postupak". On se sastojao u tome što su nagi logoraši morali da se tuširaju vrelom vodom, a posle toga da stoje satima na betonu, obično na temperaturi od minus 10 stepeni. Zatim je sledilo tuširanje ledenom vodom i opet dugotrajno stajanje. Kada bi se pretvorili u ledene kipove, esesovci bi razbijali sekirama led i odvozili ih u krematorijume
- Ola, Jugoslavo!
- Zdravo, Velaskez!
- Sećaš li se one utakmice kada si mi
skoro slomio nogu?
- Ma, sam si kriv, naleteo si na moju
"fintu"!
Razgovor naizgled svakodnevan, ali
okolnosti u kojima se sve to događalo bile su tragične.
Tako su se, naime, pozdravili španski
i jugoslovenski internirac kada su se posle više od tri decenije
sreli na Apelplacu, na dan oslobođenja logora Mauthauzen.
Predstavljajući svoje supruge i decu, koje su poveli da im pokažu
"fabrike smrti", prisetili su se onih okrutnih utakmica,
koje su dokonim esesovcima služile za zabavu.
Svake godine, 5. maja, preživeli
logoraši, njihove porodice, omladinci i mnogi građani dolaze u
Mauthauzen da bi još jedanput pričali istoriju i oživeli sećanja
na ovu grobnicu Evrope u kojoj je nestalo pet miliona ljudi.
Ove
godine, povodom 40-godišnjice ustanka naroda i narodnosti Jugoslavije
i 36-godišnjice oslobođenja logora Mauthauzen, Ebenze, Guzen i
Melik, sekcija bivših logoraša pri Republičkom odboru SUBNOR-a SR
Srbije organizuje posetu ovim logorima na Dan pobede nad fašizmom i
nacizmom, da bi se položili venci i odala pošta onim drugovima koji
su ostali na stratištu ili nestali u dimu brojnih krematorijuma.
Zimski postupak
Najozloglašeniji nacistički Mauthauzen, nalazio se
30 kilometara od grada Linca pored Dunava. Kao i najveći broj
koncentracionih logora u nacističkoj Nemačkoj, osnovan je avgusta
1938. godine, da bi u njega bili dovođeni uglavnom politički zatvorenici, najpre nemački
komunisti i drugi protivnici nacizma, a kasnije pripadnici pokreta
otpora gotovo svih evropskih naroda.
Nacističke vlasti klasifikovale
su Mathauzen u logor trećeg stepena, što je značilo kao "fernihtungslager" (logor za uništavanje). Povratak iz
ovog logora smatrao se "nepoželjnim".
Oko 13 hiljada
Jugoslovena nije sačekalo dan da se iz ovog pakla vrati u domovinu.
Figura "carskog orla" nad
kukastim krstom, koja je stajala na glavnim vratima logora,
hipnotisala je porukom "Vi koji uđete, napustite svaku nadu".
Hiljade Rusa, Poljaka, Jugoslovena, Italijana, Španaca, Čehoslovaka
i drugih antifašista, ne znajući šta ih čeka, ulazilo je u ovu
najveću klaonicu na svetu.
Kada se kroz "kapiju smrti"
uđe u logor odmah se vidi "apelplac" (mesto za prozivku).
Tu bi se postrojilo nekoliko desetina hiljada zatvorenika. Scenario
dočeka uvek je bio isti. Pridošlice su najpre morale satima da stoje
pored "zida plača" licima okrenutim prema zidu, puni
neizvesnosti šta ih očekuje.
Stojeći na mrazu, ponekad dan i noć,
mnogi taj prvi susret sa logorom nisu preživeli.
Posle te "terapije"
preživelima bi čula potpuno otupela i dalje komande bi se
izvršavale bez pogovora. Sledilo bi skidanje odeće, šišanje.
Zatim se odlazilo u kupatilo, posle čega su deljena robijaška odela
i brojevi uz posebne oznake zemlje iz koje je robijaš.
Različitim
bojama obeležavani su "vinklovi" (trouglasta tkanina),
politički krivci (crvenom bojom), kriminalci (zelenom), asocijalni
tipovi (crnom), homoseksualci (ljubičastom)...
Oni robijaši, koji po oceni esesovaca nisu bili dovoljno snažni za
rad u kamenolomu, ili za njih jednostavno nije bilo dovoljno mesta u
logoru, upućivani su u gasne komore.
Posebno je bio omiljen "zimski
postupak". On se sastojao u tome što su nagi logoraši morali
da se tuširaju vrelom vodom, a posle toga da stoje satima na betonu,
obično na temperaturi od minus 10 stepeni. Zatim je sledilo
tuširanje ledenom vodom i opet dugotrajno stajanje. Kada bi se
pretvorili u ledene kipove, esesovci bi razbijali sekirama led i
odvozili ih u krematorijume.
Franc Cirajs, komandant logora i
filijala Mauthauzena, napravio je rođendanski poklon svom sinu u
duhu vrednovanja ljudskih života, koje je važilo u logoru.
Poređao
je 40 robijaša u jednu liniju. Stavio sinu revolver u ruku, kako bi
pucao u jednog po jednog robijaša. Sin je trebalo da nauči da gađa
u žive mete!
- Ma čist ćar je ovo što sada živim - kaže Miloš Rajšić Španac, pričajući o strahotama Mauthauzena.
On je jedini Jugosloven koji je preživeo pet godina u fabrici smrti.
Ovaj sin našeg iseljenika, krojački
radnik a kasnije službenik u SSIP, imao je 26 godina kada je
dobrovoljno krenuo iz Buenos Airesa za Španiju.
Mladog španskog
borca, kapetana španske republikanske vojske, fašisti su posle
sloma Republike prebacili sa 40 drugova u francuski logor Girs,
odatle u nekoliko nemačkih zatvora, da bi jedne hladne oktobarske
noći 1940. godine u Mauthauzenu dobio broj 796.
- Do tada sam prošao dosta barikada,
zatvora, gladi i batina, ali uvek u nadi da ću preživeti. Sve se
to, međutim, ugasilo kada sam stigao u Mauthauzen. Počeli su teški dani rada u kamenolomu. U
koloni izmrcvarenih skeleta nosio sam na leđima teško kamenje
prelazeći sa drugovima 186 strmih stepenica od majdana do
gradilišta.
Od 40 drugova sa kojima sam deportovan u logor, jedini
sam ja ostao živ.
Dva puta osuđen na smrt
- Kako je uspeo da preživi u uslovima
kada je, prema rečima nekih logoraša i krvoločan nemački pas bio
vredniji od zatočenika, pitamo Miloša Rajšića?
- Dva puta sam bio osuđen na gasnu
komoru. U januaru 1941. godine bio sam u baraci broj 16. Stiglo je
naređenje da niko ne ide na rad u kamenolom. Oko 600 robijaša,
koliko nas je bilo u baraci, moralo je do gola da se skine.
Mastiljavom olovkom počeli su na grudima da nam ispisuju robijaške
brojeve. Odmah smo znali da nas šalju u gasnu komoru, jer je to bio
uobičajeni postupak obeležavanja pred odlazak u smrt.
Tako nagi
čekali smo 48 sati.
Jedan 19-godišnji mladić potpuno je osedeo za
to vreme.
Preko svojih veza saznali smo da je najavljen dolazak novog
transporta od 500 ljudi, pa pošto u logoru nije bilo mesta, odlučeno
je da nas likvidiraju.
Na našu sreću, taj transport je otišao u
drugi logor i mi smo preživeli.
Drugi put kada sam uspeo da
izbegnem smrt, radio sam u podrumu punom vode i gulio krompir. U
takvim uslovima povredio sam prljavom kantom nogu i ona se zagnojila
i natekla, tako da nisam mogao da hodam.
Otišao sam u bolnicu, gde
mi je noga zaista lečena, ali izgleda po esesovskoj logici, sa
namerom da bi me zdravog ubili.
Doktor, esesovac, isterao nas je
napolje da bi kapou pokazao one koji su sposobni za rad i one koji
treba da ostanu u bolnici.
Kada je video moju nogu, rekao je da treba
da ostanem na "lečenju".
Klikeri su mi odmah proradili.
Mislim se, kapo nigde nije zapisivao šta je doktor rekao.
Neki su se
radovali što će ostati u bolnici da se odmore, međutim, ja sam
kapou rekao da me je doktor odredio za rad.
Kada je izdata naredba
"antreten" (pokret), marširao sam ne osećajući bol u
nozi, a koju u stvari do tada nisam mogao da pokrećem.
Kad smo
zamakli iz vidokruga kapoa, nisam mogao da se pomaknem i jedva sam se
dovukao do barake. Svi koji su ostali na "lečenju" posle
jednog sata su likvidirani.
Posle toga imao sam još jedanput sreću,
jer me je Maks Rapolt, austrijski komunista-logoraš ubacio u
"šnajderaj" i time mi pomogao da preživim...
Svi su pomagali jedni druge koliko su mogli
- Ne volim da pričam o logoru, jer
ljudi to sa nevericom slušaju, a i ne volim da se prisećam tih
strahota - kaže Dragomir Stojković Lala, logoraš na kome su
obavljeni i eksperimenti.
Isprobavano je koliko logoraš može da
radi ako mesecima ne jede hleb. Neke su brijali do glave, i ograđene
ih držali na suncu, da bi se ustanovilo kada će ko da umre.
Moral je jedino mogao da se održi
pričom o skoroj slobodi i vestima sa fronta. Skrivene radio stanice
bile su izvor informacija logoraša. Jedan nemački politički
zatvorenik odmah je streljan kada mu je u slamarici pronađena radio
stanica.
Međutim, uvek je odnekud stizala nova,
sastavljena na najprimitivniji način.
U logoru je formiran
internacionalni komitet, a svaka nacija je imala svoje ilegalne
aktive. Svi su pomagali jedni druge koliko su mogli.
- Ja sam određen da radim u kuhinji.
Tako sam mogao da iznosim hranu za drugove. Kuvali smo rezance od
stočne repe i spanać. Bar stotinu njih je preživelo zbog te
kradene repe - priseća se Jovica Nešković, koji je kao dečak od 15
godina deportovan u Mauthauzen.
Opusteli grad
Pošto su savezničke vojske brzo
napredovale, starešine logora nisu stigle da unište sve
zatvorenike, svedoke monstruoznih dela. Krematorijumi su radili do
usijanja, lešine su se gomilale i opet nije bilo vremena da svi
napuste logore kroz dim.
Esesovci su bežali, a logoraše su čuvali
"trećepozivici", stari vatrogasci i ostali nesposobni
Hitlerovi vojnici.
Kada su saveznički tenkovi
stigli u logore, mnogi su umirali na rukama svojih drugova sa rečju
"sloboda" na usnama.
- Pošto smo se već pre dolaska
oslobodilaca dobro organizovali, odmah smo počeli da radimo na
pripremi povratka kućama.
Amerikanci su u svim logorima dali 48 sati
bezvlašća da bismo se obračunali sa mučiteljima.
Nažalost,
većina je na vreme pobegla. Svaka narodnost je dobila svoj blok i
birala je starešinu.
Ja sam tada izabran za starešinu bloka broj 6
u kojem su bili Jugosloveni - priča Miloš Rajšić. - Glavni problem
je bio da se obilje hrane, koje su doneli oslobodioci, tako podeli,
da niko ne umre zbog "prejedenosti".
Mnogi su u tom prvom
naletu utoljavanja gladi, platili životom svoje prve prave obroke.
U Ebenzeu, filijali logora
Mauthauzen, esesovci su planirali da sve logoraše zatvore u rudarska
okna i tako ih 6. maja, uoči oslobođenja unište.
U planinama, koje
okružuju 1ogor u Ebenzeu, napravljen je ceo podzemni grad. Izgrađeni su tuneli i fabrike. Svaki kamen, kao i u
kamenolomu Mauthauzena i stepenicama smrti,
zaliven je krvlju logoraša.
- Tih dana znali smo da se približavaju
oslobodioci. Avioni su stalno nadletali logor - priča Ratko Đokić. - Esesovci su nas izveli na apelplac i rekli da svi moramo da idemo u
rudnik. Međutim, još ranije je predsednik našeg ilegalnog aktnva
(pokojni novinar Hrvoje Macanović) rekao da nikako ne idemo u okna.
Na komemoraciji koja će se održati
ovih dana u Ebenzeu, o tim zadnjim trenucima uoči oslobođenja,
govoriće bivši logoraš Miodrag Janković:
- Sa osmatračnica i puškama "na
gotovs", esesovci su držali sve logoraše na okupu. Komandant logora je govorio o zaslugama logoraša, koji su svoj rad ugradili u
temelje Trećeg Rajha. Da bi nas navodno "zaštitili",
naredili su da krenemo u okna.
Među nama se pronosio šapat "In
štolen najn" (ne u okno) "in štolen najn".
Za tili
čas svi su bili obavešteni da ne treba napuštati logor.
Neposredno
posle toga esesovci su morali da pobegnu, a saveznici su ušli u
logor.
Tako smo preživeli i dočekali da vama mladima poručimo da
ne dozvolite da se više nikada ne ponove Aušvic, Dahau, Buhenvald,
Mauthauzen, Jasenovac, Sajmište i ostala stratišta smrti.
Sve je manje bivših zatvorenika koji
mogu da krenu na ovaj put da se poklone senima svojih drugova i da
pokažu drugima mesta gde su robovali zajedno sa pripadnicima još 16
drugih naroda.
Ove godine na put će krenuti delegacija SUBNOR-a
Jugoslavije, bivši logoraši, kao i umetničke grupe
Kulturno-prosvetne zajednice iz Titovog Užica. U Austriji će im se
pridružiti i predstavnici jugoslovenskih klubova radnika na
privremenom radu.
- Mauthauzen treba da vidi što više
ljudi - poručuju bivši logoraši.
Kao i svake godine, sa glavnog trga,
ispred zgrade opštine u Mauthauzenu, okupiće se bivši internirci
da krenu na "marš ćutanja" prema logoru. Postrojeni po
pet u redu, kolona duga nekoliko stotina metara kreće se u najvećoj tišini kroz opustele ulice
Mauthauzena.
Stanovnici ovog idiličnog austrijskog gradića, prosto
nestanu, kada krene ova kolona.
Na apelplacu, u središnjem delu
logora, biće položeni venci na sarkofag, a prigodan program biće
održan ispred jugoslovenskog spomenika, koji je rađen prema
projektu arhitekte Bratislava Stojanovića.
Skulpturu je radio vajar
Nandor Glid, bivši logoraš Mauthauzena.
Reljef predstavlja pet
izmučenih i gladnih interniraca.
- Spomenik je rađen od našeg belog
venčačkog mermera - ponosno govore jugoslovenski logoraši.
Zvuci himne "Hej, Sloveni", a
zatim "Lenjinovog posmrtnog marša", biće iskaz večitog
sećanja i čuvanja uspomene na stradanja, prkos i otpor logoraša.
*****
Da bi se poklonio senima svojih
drugova, Sveto Petrović iz Kragujevca uvek ponese svoje očuvano
robijaško odelo. Neko je sačuvao nanule, neko porciju, neko kapu,
ali svi su sačuvali uspomenu na svoje pale drugove.
Mnogi će ovog
maja prvi put posle 1945. godine doći u Mauthauzen i već sad strepe
od šoka, koji obuzima ne samo bivše logoraše, nego i sve koji dođu
u logor-muzej.
Izložena tašna od ljudske kože, skelet jednog
invalida (učitelja iz Holandije) i krematorijumi opomena su svima da
pamte šta pomračeni umovi, zadojeni zverstvom i mržnjom mogu da
učine.
Napisala: Zorica Konić, obrada: Yugopapir (TV novosti, maj 1981.)
