Deep Purple, YU intervju (1. deo): Jadranka Janković sreće junake svoje mladosti! (1987)


Budimpešta me dočekuje hladnom košavom i snegom. Večeras sviraju Deep Purple. Deset dugih godina sam čekala na ovaj momenat i nije ni čudo što mi se ruke tresu, a znoj klizi niz leđa dok čekam da neko od slavnog kvinteta dođe i odgovori na moja pitanja

Davne 1974. sedela sam u sobi i šila lutki haljinicu. Iz daljine je dopirao zvuk pesme koju sam već znala napamet - duplo stariji komšija ju je puštao svakog dana, na opšti užas stanara. Nisam znala ni ko je svira, niti sam razumela tekst, ali je zato osnovni rif pokretao u meni gomilu emocija i neki čudan nemir.

Godine 1977. sam saznala da taj rif "pripada" Ričiju Blekmuru i pesmi "Smoke On The Water".

Kupila sam sve ploče grupe Deep Purple koje sam mogla da nađem i žalila što nisam rođena dvadeset godina ranije, jer bih tada bila dovoljno odrasla da odem na neki od njihovih koncerata.

Ovako sam propustila poslednju priliku da ih gledam uživo pre raspada.

Zima 1984. Nakon velikih glasina, zvanično je potvrđena informacija da su se Deep Purple reoformili u svojoj najboljoj postavi. Album "Perfect Strangers" i rasprodata svetska turneja potvrđuje da nije u pitanju okupljanje legendi samo radi novca.

Januar 1987. godine. Budimpešta me dočekuje hladnom košavom i snegom. Večeras sviraju Deep Purple. Deset dugih godina sam čekala na ovaj momenat i nije ni čudo što mi se ruke tresu, a znoj klizi niz leđa dok čekam da neko od slavnog kvinteta dođe i odgovori na moja pitanja.

"Žao mi je, nema intervjua!" odlučno kaže menadžer.

"Večeras im je prvi koncert u turneji i svi su strahovito nervozni. Čak smo i foto reporterima zabranili da slikaju. A sa kim si imala nameru da pričaš?"

"Sa Ričijem Blekmurom."

"Molim?! Pa on nikada ne daje intervjue, zar nisi čula priče o njemu..."

"Jesam, ali mislim da on u suštini nije tako opasan kao što drugi tvrde."

"Nije?! A je 1' znaš da je malopre insistirao da mu celu svlačionicu ofarbamo u crno i umesto sijalica, upalimo ljubičaste sveće?"

"Možda upražnjava neki crnomagijski ritual..." 

"Neee, po njemu je to samo neophodna atmosfera za naštimavanje gitare pred koncert! I molim te, ne pokušavaj da bilo koga pitaš za intervju, jer će te redari u rekordnom roku izbaciti iz hale!"

A redari su k'o gorile, i sve što mi preostaje je da žalosno konstatujem da nikada neću dobiti intervju koji sam najviše želela.


Iznenadna poseta mlade dame



"Ima li nekog normalnog čoveka ovde?!" čujem ljutiti glas.

Dižem glavu i vidim čuvenog "Čoveka u crnom".


Obučen u, naravno, crnu trenerku, ulazi u prostoriju i očigledno traži nekog, jedan od roudija dotrčava i zadihano kaže: "Tražili ste me, gazda?"

"Da! Ima li nekog normalnog ovde?"

"Kako to mislite?"

"Ima li nekog normalnog ko bi sa mnom odigrao dvadeset minuta fudbala?"

"Pa zar ne znate da je napolju pet stepeni ispod nule?"

"Znam, ali isto tako znam da nisam igrao fudbal sedam dana!"

"Ali..."

"Znam, koncert je večeras i baš zato što je koncert, moram malo da se rasteretim. Mislim, ova hrana je užasna, i jezivo je hladno i ljudi naokolo tako brzo i nerazumljivo pričaju... I sve to mogu da podnesem, ali bez fudbala... "

"Mislite li da je hala dovoljno dugačka..."

"Ko je pomenuo halu? Pa odmah tu je stadion!"

"Ali, trava je prekrivena snegom, a mi nemamo opremu i..."

"Dosta! Znao sam da nema normalnog..."

Roudi zbunjeno odlazi, a ja još zbunjenije gledam u Ričija, razmišljajući o tome da bih po pitanju fudbala jedino mogla da mu pomognem kao posmatrač. I nisam čestito ni zakoračila ka njemu, a on je već nestao u nekom od mnogobrojnih hodnika "Sportcsarnok" hale.

Rešila sam da se igram žmurke sa njim i počela redom da otvaram vrata svlačionica. U jednoj od njih sam zatekla Jana Gilana (Ian Gillan), kako sedi i čita novine.

- Čemu mogu da zahvalim za ovako iznenadnu posetu, mlada damo?

- Činjenici da sam novinar i da bih želela da radim intervju sa tobom.

- Nije li ti menadžer rekao da ne dajemo intervjue?

- Jeste, ali...

- Šta ali?

- Doputovala sam iz Jugoslavije samo da bih gledala koncert i uradila intervju.

- Iz Jugoslavije? (usta se razvlače u širok osmeh). Kako je u Jugoslaviji? Je l' još uvek pravite tako dobro pivo? Je l' narod čuo da smo izdali novi album?

- Mogli ste da dođete, pa da se uverite kako je i koliko ste popularni.

- Pa hteli smo, prvobitna ideja je da dođemo u Dubrovnik na pripreme za svetsku turneju. Ja sam izrazio želju da se kod vas uvežbavamo, jer ste srdačni ljudi, imate dobro pivo i hranu, a i devojke su vam lepe... Ali na kraju je ipak odabrana Budimpešta i šta sad da radimo... (sleže ramenima)

- Održite barem jedan koncert.

- Planirali smo 13. februara (tada nam je slobodan dan!) da dođemo i odsviramo koncert u Ljubljani. Međutim, naknadno smo ustanovili da 12. sviramo u... negde u Italiji, a 14. u Švajcarskoj i teoretski je nemoguće da održimo bilo kakav koncert u vašoj zemlji.

Ali, Budimpešta nije daleko od Beograda, je l' tako? Verovatno ima ljudi koji su došli da nas vide... Možda ćemo doći iduće godine, kada završimo sa turnejom, ko zna... E, kad se setim 1983...

- Bio si mnogo deblji i imao dužu kosu...

- Kosa mi je bila do polovine leđa kada smo se reoformili, ali su zato svi ostali bili kratko podšišani pa mi je bilo glupo da štrčim. A debljinu mi ne pominji - non-stop sam na dijetama i po saunama. Šta ćeš, godine donose svoje i ne možeš izaći na scenu k’o bure sala.


Klinac u crkvenom horu



- Godine donose i bore, a tvoje lice je čudesno glatko...

- Naravno, to nam je porodična tradicija - niko u mojoj porodici nije osedeo pre pedesete i... (zastaje u pola reči, skuplja obrve): Hej, da nisi time aludirala da sam se možda podvrgao "fejs liftingu"?

- Što da ne, znam mnoge koji su to obavili još u tridesetoj...

- Ne, ja to nikad ne bih mogao da uradim, ne bih imao hrabrosti da odem pod skalpel. Kud' ti to pade na pamet?

- Palo mi je onog momenta kada sam videla Jana Pajsa (Ian Paice) sa gomilom kose na glavi.

- Šta ima loše u tome ako čovek želi da presadi kosu? Ian je bio nesrećan jer je svakim danom gubio sve više kose i Riči mu je predložio da presadi kosu poput njega. Prošao je kroz niz komplikovanih operacija da bi izgledao ovako kako sada izgleda.

Znaš, i da nećeš da se opterećuješ svojim izgledom, ljudi iz menadžmenta će ti sugerisati neke promene... Kad smo već kod njega, želeo bih nešto da ti objasnim: i moje i njegovo ime se čita: "Ian", a ne "Jan". Tebi je to možda isto, ali meni mnogo znači kada me neko zove pravim imenom.

- Ian, koliko je tvoja muzička porodica uticala na odluku da se baviš pevanjem?

- Činjenica je da me deda impresionirao svojim neverovatnim baritonom, ali nisam imao neku posebnu želju da krenem njegovim stopama. Kao klinac sam pevao još u crkvenom horu, ali nisam dugo izdržao tamo. Zamarali su me suvoparni tekstovi, a i uvek bih se potukao sa nekim vršnjakom, pa su časne sestre ustanovile da od mene nema vajde.

Onda nisam pevao sve do momenta kada sam napustio školu - bilo mi je petnaest, šesnaest godina i sve što sam želeo je da budem član nekog benda. Najpre sam osnovao svoj bend, a onda sam išao iz grupe, u grupu. Stekao sam neku reputaciju solidnog pevača, ali mi ona nije bila dovoljna kao preporuka za neki veći bend. 

A većim bendom se tada smatrao onaj bend, čiji su svi članovi imali svoj instrument i barem jedno pojačalo. Dobro sam se zezao i uživao u svemu tome - ukapirao sam da se devojke strahovito pale na muzičare, i to mi je jedno vreme strahovito bilo važno (smeh).

Da mi je neko tada rekao da će mi pevanje jednog dana biti posao, rek'o bih mu da je lud!

- Kada si ozbiljnije počeo da razmišljaš o sebi kao pevaču?

- Uuh, čekaj da se setim... (zamišljena faca, mrmlja:) "Jess Thunder And The Moonshiners", "Javalins", "Wainwrights Gentlemen"... Ako bih morao da preciziram, onda bi to sigurno bio "Episode Six", gde sam svirao sa Gloverom. Posle je došao Purple i ostale znaš...

- Nisi baš oduševljen idejom da pričaš o starim danima?

- Nisam... Znaš, o tome se toliko pričalo, pisane su kniige... Mi smo svugde prikazivani kao pioniri heavy zvuka, osnivači, utemeljivači nekog načina pevanja i sviranja, legende... Tada je to imalo smisla, i tada su nastajali dinosaurus-bendovi - imao si i Zeppeline, i Stonese i Who...

Danas je sve drugačije - muzika je sve manje važna, ljudi sviraju samo zbog love, gube se prave vrednosti...

Meni niko nije verovao da sam rešio da se reoformimo samo iz iskrene želje za radom, velike ljubavi prema muzici. Svi su me pitali koliko sam love dobio i to me je bolelo, jer lova mi nikada nije bila važna.

- Kako je konkretno došlo do reformiranja Deep Purple?

- Od momenta kada sam napustio Purple, osećao sam veliku prazninu u sebi, koju ništa nije moglo da ispuni. Rad sa Gillan Bandom me čini srećnim, ali ne i zadovoljnim - znao sam da smo progresivni, ali sam isto tako znao da mi ništa ne može zameniti Deep Purple.

S druge strane, Rainbow i Whitesnake su takođe postizali lepe uspehe i izgledalo je da je svako našao sebe u nekom vlastitom domenu. Međutim, neki crv me kopkao i jednostavno sam ih jednog dana sve pozvao telefonom.


Štampa može da te laže



- Priča se da su svi odmah pristali, osim Ričija...

- Nikada ne veruj pričama... Riči je čudan čovek za one koji ga ne poznaju, ali jako jednostavan za one koji sa njim provedu neko duže vreme. On je jednostavno u to vreme radio na novom Rainbow albumu i nije hteo da se izjašnjava dok ne završi posao koji je započeo.

Kada je doneo odluku, javio se telefonom i nedelju dana kasnije Ian, Džon, Riči, Rodžer i ja smo se okupili u Grenviču.

- Kako si se osećao kada si ih video na okupu, nakoo toliko godina?

- Zbunjeno, srećno i smešno. Znaš, kao kada sretneš bivšu devojku i shvatiš da je još uvek voliš, ali nisi siguran da li i ona oseća to isto prema tebi. Deep Purple je bio najbolji bend u kojem smo ikada svirali i svi smo toga bili svesni. 

Pa ipak, niko od nas nije znao šta onaj drugi misli i počeli smo da pričamo o nekim sporednim temama ne bi li nekako "iz daljine” došli do poente našeg susreta.

Tu se tek otkrilo koliko je svaki od nas razmišljao o reoformiranju jer Džon je npr. u svakom momentu znao gde sam i šta radim, a ja sam, pak, pomno pratio Ričijev rad.

Rodžer je razbio led time što je počeo da nas podseća na neke interesantne događaje iz prošlosti i u onom smehu i zezanju, spontano je došlo do želje da zasviramo par pesama zajedno.

- Sećaš li se pesme koju ste prvu odsvirali?

- Naravno, bila je to "Smoke On The Water". Svako od nas ju je svirao ranije sa svojim bendom i svako je morao malo da prilagodi aranžman tadašnjem pevaču ili gitaristi. Sećam se samo kako sam osetio radost i olakšanje kada sam ustanovio da je iza mene ona ista ekipa uz koju sam oduvek najbolje zvučao.

- Koliko dugo je pripreman album "Perfect Strangers"?

- Negde oko godinu dana... U stvari, Riči, Rodžer i ja smo još pre reoformiranja imali neke ideje za Purple pesme. Sve što je trebalo da uradimo je da ih nekako spojimo u jednu celinu, a to nije bilo teško, jer Riči i Rodžer su praktično ostali u formi pišući zajedno pesme za Rainbow.

Jedina dilema je bila hoćemo li napraviti klasični Purple album ili ćemo modernizovati zvuk.

- Da li si zadovoljan tim albumom?

- Tada sam bio zadovoljan, ali sada i ne razmišljam o njemu. Sada sam zadovoljan sa "The House Of Blue Light". Jesi li čula neke od pesama?

- Jesam...

- A sada mi reci iskreno: koja ti je bila prva asocijacija kada si čula muziku?

- Konstatovala sam da ste napravili "povratak korenima"..

- Da, "The House Of Blue Light" je tekstovno dobar, a muzički još bolji, svež je... Imali smo dugačku pauzu između prošle turneje i snimanja novog albuma, pa su te dve godine uticale na našu kreativnost i pomogle nam da napravimo album sa dušom, a ne samo obično parče plastike.

- Ono što mi je odmah palo u oči je činjenica da sam sve nazive pesama već negde čula.

- Kako to misliš?

- "Black And White", "Hard Lovin' Woman", "Dead Or Alive", "Call Of The Wild"... Sve su to poznati nazivi, odmah ti uđu u uvo.

- A gde si, recimo, čula "Black And White”?

- Ukoliko se ne varam, to je marka jednog poznatog engleskog viskija...

- Da, ali pesma ne bi trebalo da te asocira samo na viski (smeh). "Crno i belo" je engleski izraz za istinu - kada kažeš da je nešto "crno na belo", onda to mora da je istina. A "Black And White" u ovom kontekstu se odnosi na štampu. Poenta pesme je da "crno i belo" nisu neophodni i da i štampa može da te laže.

razgovarala: Jadranka Janković (Rock, mart 1987.)



Kraj 1. dela intervjua - 2. deo je OVDE



Podržite Yugopapir na društvenim mrežama :-)