Aleksandar Đorđević, stranica mog života '78: Sećanje na najdramatičniji dan na sremskom frontu

April 1978: Reditelj televizijskih serija "Otpisani" i "Povratak otpisanih" Aleksandar Đorđević i sam je bio jedan od mnogobrojnih beogradskih omladinaca koji su oktobra 1944. godine dočekali oslobođenje rodnog grada, a zatim masovno krenuli na sremski front. Jednom od dramatičnih događaja sa sremskog fronta posvećena su ova sećanja Aleksandra Đorđevića:

Za istoričara, to je samo kratak podatak. Sedamnaesti januar 1945. godine: na sremskom frontu - snažan protivudar Nemaca.

Za mene, to je bio najduži dan u životu. Upamtio sam, čini mi se, gotovo svaki njegov minut... 

I svaku stopu koja je u dubokom snegu ostala iza mene... I stabla u prostranoj sremskoj šumi iza kojih sam se zaklanjao... Čistinu preko koje smo pretrčavali, i padali, i gde su mnogi ostali, tihi, nepomični, da nikad više ne ustanu...

Upamtio sam dobro onaj nasip železničke pruge Beograd - Vinkovci... Uzdizao se iznad ravnice, težak i nedostupan, kao bedem s ove strane života, kao poslednje utočište i poslednja, varljiva nada... Mnogo sam puta, docnije, prolazio tom prugom, i uvek, između Šidskih Banovaca i železničke stanice Đeletovo, gledao iz voza tamnu ivicu šume:

"Eno! Kod onog žbunja... Tu sam stajao! Odatle sam počeo da trčim... "

Pamtim, kao da mi je još uvek u rukama, ruski automat sa dobošem, okrvavljenog kundaka... I torbicu, punu municije sa kojom sam bio zadužen... Umesto da ih bacim i spasavam glavu, nosio sam ih i čuvao kao kakvu svetinju... I kad su me, klonulog, stavljali u seljačka kola, ja sam još mislio na zaduženje i smešno insistirao, gotovo buncajući:

"Automat... Municija... Razdužite me!"

Upamtio sam kola, i zapenušene konje, i plećatog seljaka iz Tovarnika kome nikad nisam doznao ime... Bio je preplašen, kao i ja...

"Eto ih Nemci" - vikao je panično, pa ipak, bio je pribran i bistar i, spasavajući se, nije mislio samo na svoju kožu.


POČELO JE oko šest sati ujutru. Spavali smo, raspoređeni po kućama, dok su nam se veš i odela parili u vrelim kazanima. Naš drugi bataljon Prve proleterske brigade bio je te večeri povučen sa prve vatrene linije. Na kratak predah. Koliko da se odela očiste od gamadi.

Probudila nas je pucnjava i kratka komandantova zapovest:

"Na vatreni položaj!"

Između Šidskih Banovaca i fronta bila je prostrana šuma, i mi smo trčali prema njoj. Naša, još vlažna odela, pucketala su na mrazu. Iz daljine je gruvala neprijateljska artiljerija, ali puščana vatra bila je sasvim blizu.

Usred šume, zaustavili su nas Nemci. Skriveni iza stabala, ogrnuti belim čaršavima, čak i lica zamaskiranih, zasuli su nas rafalima iz automata. Oko pola sata trajala je borba prsa u prsa. Verovatno bismo suzbili tu isturenu nemačku jedinicu, ali smo u međuvremenu shvatili da se napred nema kud. 

Front je bio probijen. Glavnina nemačke pešadije dolazila nam je čak s boka, zaokruživala šumu, već ulazila u Banovce i odsecala nam odstupnicu na istok, prema Tovarniku i Šidu. Ostalo nam je jedino da se pod borbom povlačimo prema južnoj ivici šume, pa da zaštićeni železničkim nasipom krenemo dalje.

Tako smo stigli do čistine koja je delila šumu od nasipa. Ali, trebalo je sada tih stotinak metara pretrčati pod žestokom neprijateljskom paljbom. Ne časeći, mnogi su potrčali hrpimice, ali su ih nemački rafali sustizali i obarali kao otkose trave.

Ja sam stajao uz ivicu šume, kraj žbunja, nešto dalje od glavne grupe naših i gledao taj užas... 

Samo, ni ja nisam mogao dugo da čekam. I ja sam morao na brisani prostor. I upravo sam se spremao da potrčim, kad me zaustavi komandantov glas:

"Ne! Ne tamo!"

Zatim je nešto mirnijim glasom objasnio:

"Ne treba pretrčavati u grupama, nego pojedinačno, da bismo bili manja meta. Prvo pucaj u njih, isprazni ceo doboš, a onda trči sve dok ne počnu da te gađaju!"


POSLUŠAO SAM komandanta. Otišao sam uz ivicu šume još istočnije, bliže nemačkoj glavnini, i pošto sam ispraznio automat, krenuo sam sam, kroz dubok sneg, preko čistine. Negde na pola puta, zapraštali su oko mene kuršumi. Bacio sam se u sneg, i dok sam, zadihan, jedva hvatao vazduh, desno od mene čuo se ropac naših boraca.

Dok sam ležao, kuršumi oko mene nisu padali, i shvatio sam da će me gađati jedino kad počnem da trčim.

"Treba trčati kratko!" - zaključio sam. - "Po desetak metara u jednom zaletu."

Ali, nisam učinio ni pet-šest koraka, a nešto me je najednom zaustavilo. Nisam osetio bol. Bio je to lak udarac, kao iz praćke. Kao da sam se za trenutak zalelujao u vazduhu, izgubio sam ravnotežu i pao. Ležao sam tridesetak sekundi mirno, i kad osetih da mi se cokula puni vodom, najednom shvatih:

"Ja sam ranjen!"

To je bila poslednja pribrana misao. Za njom su odmah usledile mnoge panične:

"Neću pobeći... Zarobiće me... Ubiće me na licu mesta!"

Ipak, bol nisam osećao. Pokretao sam ranjenu nogu, probao da se oslonim na nju, i uspevao sam iako se oko cokule sneg počinjao lagano da crveni.

"Od sada ću još kraće" - naredio sam sebi. - "U skokovima! Po dva tri koraka."

I nastavio sam. Nasip se približavao, rastao u visinu, već se i sa njega pucalo na Nemce. Video sam borce Treće krajiške kako mi mašu sa nasipa. I požuruju me:

"Ajde! Još malo! Ne oklevaj!"


IZNENADA MI je palo na pamet da su Nemci svakako već prozreli moj sistem i da mi već spremaju zamku. I zamišljao sam kako se sigurno dvojica njih klade koji će me pre definitivno zbrisati. I zaista, više nisu oko mene prštali rafali, već pojedinačni meci.

Nisam uspeo ni da ustanem, tek što sam bio podigao ruku, a automat mi odlete u stranu. Začas mi je desna ruka bila sva oblivena krvlju.

"Dobro je što sam levak!" - doletela mi je odnekud u glavu neverovatna misao.

Dohvatio sam automat levom rukom, prebacio ga preko ramena, pored torbice sa municijom, i počeo da puzim. Nasip je bio već sasvim blizu, glasovi naših boraca bili su mi, tako reći, pored uva, ali znao sam da najteže tek dolazi: kako preći tih desetak koraka uz nasip? Tek tada postajem Nemcima prava meta.

Dugo sam ležao ispod nasipa, čak pomišljao da tako i ostanem, i pustim da me zarobe. Ali, naši
sa nasipa, spremajući se za povlačenje, požurivali su me. Ustao sam i, nagnut napred da bih savladao težinu municije i automata, krenuo tromo, lagano, čak ne žureći. Jedan korak, dva, tri...

"Sad će, sad će..." - govorio sam u sebi, i čekao taj treći, konačni udarac, u potiljak...

Noge sam, čini mi se, jedva pomerao. Kuršumi su pljuštali oko mene, cvrčeći, još vreli u snegu. Jednog trenutka, vidim kako mi između nogu bije mlaz svetlećih kuršuma, ali sam koračao i dalje. Najzad, klonuo, padoh s druge strane nasipa.

"Sanitet! Brzo sanitet!" - čuo sam glasove oko sebe, ali više nisam imao snage, ni volje, da brinem o sebi, niti da bilo o čemu mislim. Jedino, dok su me smeštali u seljačka kola, gotovo buncajući, tražio sam da me razduže sa oružjem i municijom.

Odvezli su me u Tovarnik, u divizijsku bolnicu.


MALO JE NAS uspelo da se domogne nasipa. U bolnici sam našao komesara. I čuo da je i komandant bataljona uspeo da pređe čistinu između šume i pruge.

Savladan umorom, i bolom koji se najednom pojavio, ubrzo sam zaspao. Već je padao mrak kad me je probudila strašna buka i tutnjava napolju. Nekoliko trenutaka ništa nisam uspevao da shvatim: ni pucnjavu, ni zlokobnu tišinu u bolnici... 

Sestara nije bilo. Jedino su teški ranjenici uokolo ječali... Brzo sam ustao, i hramljući, pošao napolje. Tek na ulici, konačno probuđen, kao ošinut munjom, shvatio sam svoj položaj, i svoje beznađe. Nemački tenkovi čuli su se u susednoj ulici. Samo poneki naš borac, izostao, pretrčavao je od kuće do kuće, i nestajao iza ugla.

"Znači, kraj je, ipak, tu!" - pomislio sam, bespomoćan.

Najradije bih se ubio, ali više nisam imao ni oružje.

I dok sam tako stajao u kapiji, nem i sleđen, iz susednog dvorišta, možda iz poprečne ulice, ne znam tačno, izletela je konjska zaprega. Kočijaš, krupan čovek, unezveren, uspaničen, zategao je dizgine, da bi, za trenutak, pogledao kuda da krene. I tada je opazio mene. Nije me dugo zagledao: skočio je sa kola, i pritrčao mi.

"Nemci! Eto ih Nemci!" - vikao je usplahireno i kao da je time hteo da se opravda što me hvata oko pojasa, podiže uvis, lako, kao perušku, i baca u taljige.

U kolima su već bila dva ranjenika. Obojica u veoma teškom stanju. Jedan me je sve vreme držao za ruku i jecao nemoćno:

"Brate, ne daj me!..."

"Ovi tvoji teško da će preživeti!" - tvrdo reče, posle duge ćutnje, vozač.

Osam sati smo jurili. Prvo prugom, preko presečenih pragova, pa onda preko njiva i jaruga. Najzad, oko ponoći, zaustavilo nas je jedno:

"Stoj!"

Bila je to naša patrola na ulazu u Šid.


TIME SE, ZA MENE, završio sedamnaesti januar. Koliko znam, bolnicu u Tovarniku Nemci su zbrisali sa lica zemlje. Malo je ko iz nje ostao među živima. Ona dva ranjenika iz kola, nisu izdržala do Šida. Znam to po tome što je neko, dok su mene prebacivali u nosila, pitao mog seljaka:

"Što si dovezao ova dva mrtva?" 

Ne znam ko su bili, kao što nikad nisam doznao ni ime seljaka koji me je onako jednostavno, kao uzgred, pokupio sa bolničke kapije... 

Mnogo sam se puta, docnije, nosio mišlju da ga tražim. Ali, ne znam kako, odakle da počnem...

Napisao: Aleksandar Đorđević, pripremio: Radovan Tomašević (TV novosti, 1978.)



Podržite Yugopapir na Patreonu * Donate