Ne
ulazeći u ocenu verodostojnosti ovih memoara, naš saradnik -
književnik Kosta Dimitrijević, koji je prvi 1962. godine za
"Politiku" intervjuisao Crnjanskog u Londonu, objaviće u
nekoliko nastavaka, na osnovu tada vođenog dnevnika svoja sećanja
na zanimljive susrete s pesnikom-emigrantom.
O
nastanku ovih razgovora Dimitrijević kaže: "Zbog objavljenog
pisma iz Londona, intervjua sa Crnjanskim, u Politici od 15. jula
1962. godine, doživeo sam mnoge neprijatnosti. Iako objavljeni u
nepotpunoj, skraćenoj verziji, ovi naši razgovori u Londonu,
odjeknuli su u Beogradu, kao i u celoj zemlji senzacionalno, mada sam
uvek težio da izbegnem ovakav način pisanja. Taj moj članak
prenela je i emigrantska štampa, jer je Crnjanski prvi put
nepovoljno govorio o njoj, zatim i o svom teškom životu u
londonskom podzemlju, o pisanju "Romana o Londonu" i
memoara "Embahade". Kažu da o mrtvima uvek treba govoriti
lepo. Ali, pitam se, da nije potrebnije i o mrtvima kao i o živima,
najpre govoriti istinu. To pokušavam u ovim sećanjima na velikog
pisca, ali na žalost problematičnog čoveka ..."
*****
1. deo feljtona: Na
pogrebu Miloša Crnjanskog, jednog od najvećih književnika ovog
stoleća, koji je "ispunio svoju sudbinu", drugog decembra
1977, neprestano je vejao, sitan, beli sneg. Napolju je bilo hladno,
a ispred najveće kapele na beogradskom Novom groblju stajali su, pod
snažnom vejavicom, nemi ljudi. U tami kapele gde nije bilo ni mnogo
cveća, ni upaljenih sveća, pognute glave poštovaoci velikog pisca,
ćutke su prolazili pored počasne straže oko izrezbarenog kovčega.
U znak saučešća oni su pružali ruku ženi u crnini, koja je,
stara i nemoćna, skrhana bolom, sedela na stolici, usamljena ...
Znao sam da je to pesnikova supruga Vida, kojoj se on celog života
divio, i odavao joj hvalu.
Nestašni,
beli sneg je padao i kada su izneli kovčeg ispred grobljanskih
arkada da bi ga posle zvaničnog oproštaja u ime građana Beograda,
crnim pogrebnim "mercedesom", preneli uz pratnju do Aleje
zaslužnih građana. I tada, dok se od velikana naše literature
opraštao Vladimir Stojšin, a glumac Banićević potresno govorio
labudovu pesmu Crnjanskog Lament nad Beogradom, snežna vejavica nije
prestajala.
I u
tišini, koja je tada vladala dok su odjekivali snažni pesnikovi
stihovi ljubavi prema Beogradu i istovremeno potresne, lične,
tragične ispovesti, setio sam se da je i za Rjepina, glavnog junaka
njegovog Romana o Londonu, kao i za samog Crnjanskog, sneg bio samo
"neka bela tišina koja pokriva svet". A ovaj posle Laze
Kostića najdarovitiji i najoriginalniji pesnik naš, koji nas je
nekad sasvim ozbiljno uveravao da život nije vidljiv i da zavisi od
oblaka, rumenih školjki i zelenih trava čak na drugome kraju sveta,
pričaju da se u svojim poslednjim danima kao umorio od života, kao
da beše željan tišine, one o kojoj je, nekad, u najboljim
godinama, na balkonu hotela "Aurora" u volšebnoj Firenci,
pevao da će ga, na kraju, stići:
Lutam, još, vitak, sa šapatom strasnim i otresam članke, smehom prelivene, ali, polako, tragom svojim slutim, tišina će stići, kad sve ovo svene, i mene, i mene.
Nastupio
je posleđnji trenutak oproštaja u potpunoj, snežnoj tišini i dok
su pesnikov kovčeg spuštali u grobnicu, odjeknuše, iznenada, kao u
njegovim "Seobama", brodske sirene, verovatno, sa ušća
Dunava i Save. I u ovom, slučajno simboličnom oproštaju sa velikim
pesnikom, ispunilo
se njegovo svagdašnje uverenje da je život uvek "nešto više
od literature".
Odiseja mojih razgovora sa Crnjanskim
Grob
pesnika strasti, bola i tuge, ljudi su polako napuštali, a ostao je,
na kraju, samo jedan stariji čovek i mladić sa devojkom koja,
suznih očiju, na kamenu, zapali sveću. Neodlučan, stajao sam još
neko vreme pokraj groba Miloša Crnjanskog, sećajući se naših
susreta s proleća 1962. godine u Londonu, kada sam preko lista
"Politika" i časopisa "Bagdala", posle nekoliko
decenija, obavestio jugoslovensku javnost o teškom pesnikovom životu
u tuđini.
Moji razgovori sa Crnjanskim, iako objavljeni u
nepotpunoj, skraćenoj verziji, imali su velikog odjeka u Beogradu, a
i u celoj zemlji. Ovakav odziv javnosti nije bio čudan, s obzirom da
sam, posle tolikog vremena, o "usamljenom" pesniku koji je
otišao "uveren" da je bez ikoga i da ga ne "prati ni
pas", kako je sam Crnjanski pisao u napomenama svojih pariških
"Odabranih stihova", objavio svoje istinito svedočanstvo.
Latinska
izreka savetuje da o mrtvima treba govoriti uvek lepo. Ali, pitam se,
da nije potrebnije i o mrtvima kao i o živima, najpre, govoriti
istinu. Za ovo se i sam Crnjanski zalagao rekavši jednom mom kolegi:
"Treba reći ono što je bilo, što je istina. A ne samo lepo o
mrtvima".
Iz tog razloga sam rešio da iz svog "Londonskog
dnevnika" prenesem potpuni tekst razgovora sa Milošem
Crnjanskim, ali, pre toga, moram, napomenuti da je i ona skraćena
verzija objavljena u "Politici" izazvala mnoge kritike.
Naime, kako je Crnjanski u razgovoru sa mnom oštro kritikovao
emigraciju, ovaj moj tekst iz "Politike" preneo je Fotićev
i njihovi, preko Okeana, ostali listovi.
Oštro su zamerili
Crnjanskom što je meni izjavio da želi da "Politici"
uputi čitavu seriju članaka o emigraciji, kao da nije niz godina
primao pomoć od njihovih odbora i udruženja, dobijao pakete od ledi
Pedžet kod koje je izvesno vreme i stanovao, bio jedno vreme
predsednik Udruženja srpskih pisaca u emigraciji, itd.
Što
emigracija napada Crnjanskog koji je, sticajem životnih okolnosti,
zaista bio prinuđen da sedi na dve stolice, nije ni čudo, ali kako
se pesnik stalno odlažući svoj povratak u zemlju izvlačio od
odgovornosti bilo je žalosno. Čitajući, kasnije, prepisku
Crnjanskog po ovim osetljivim pitanjima, bilo mi je sasvim jasno
zašto je on često otvoreno izjavljivao "da nije anđeo",
ali o tome kasnije.
Najpre,
moram da istaknem da nisam u Englesku putovao, kao što su
pretpostavljali neki kritičari, poput Vasilija Kalezića, da u
svojim londonskim razgovorima sa Crnjanskim izrazim "izvesnu
saučesničku nežnost prema pesniku koji je u daljni, pod teškim
uslovima ... patio u poznim godinama ..."
Nije mi bila namera, a
ni želja, da pripremam put za pesnikov povratak, nego sam polazeći
na izlet u London, preko turističke agencije "Putnik", s
grupom članova Srpskog lekarskog društva, rešio da tamo,
neizostavno, nađem Crnjanskog i napravim nešto o tom susretu za
"Politiku", kao što
sam
se sa Dragoslavom-Zirom Adamovićem, urednikom tada zapaženog
Kulturnog dodatka, nešto ranije, dogovorio.
Vodio
sam mnogo razgovora (i oni su objavljivani u našoj štampi) sa
ljudima raznih profesija, od seljaka-narodnih umetnika, preko
radnika-pisaca, do uvaženih profesora univerziteta i akademika, ali
moram priznati da je po načinu svog govora, žustrog i u isti mah
oporog, Miloš Crnjanski ostavio na mene poseban, neizbrisiv utisak.
Niko kao on nije bio spreman da odmah, direktno odgovori na sva
pitanja i da to istovremeno toliko podseća na ono što on piše.
Svi
koji su vodili razgovore s ovim jedinstvenim stvaraocem, veoma
nadarenim piscem, ističu da to sa Crnjanskim nije bilo ni lako ni
jednostavno činiti. Navedimo samo primer književnika Branimira Ćosića, koji je pre četiri decenije, kao jedan od prvih sagovornika
Crnjanskog u svojoj pionirskoj knjizi "Deset pisaca - deset
razgovora" doslovce zapisao:
" ... Crnjanski je revoltiran, borben, praskav ... Osećao sam jedan skoro fizički bol od te pokretnosti piščeve, njegovog malo rskavog i oštrog govora, njegove eksplozivnosti... Moram priznati da nisam nikad imao više muke oko pisanja jednog razgovora nego ovog puta. Uzrok leži možda u obostranoj nervoznosti..."
Ovo
što je zabeležio Ćosić zaključio sam i ja, jer se Crnjanski nije
mnogo izmenio ni u starosti. Ostao je isti i pri našim susretima u
Londonu: otvoren, lucidan, prkosan, zajedljiv, podrugljiv, pun žuči.
U traganju Kvinsvej ulicom
U
Londonu, glavno mi je bilo da već sutradan, odmah po obilasku
turističkim autobusom ovog velegrada, potražim meni tada dragog i
zagonetnog Miloša Crnjanskog, pisca čija sam dela obožavao.
Poznato
je da adresa u Londonu dosta kazuje o imetku, položaju i zanimanju
njegovog žitelja. Dobijena adresa Crnjanskog od njegovih najbližih
rođaka u Beogradu, bila je dobra. I više nego to, jer stanovati u
Kvinsvej ulici, pored kraljevskih Kensingtonskih vrtova, znači biti
u srcu Londona. Samo, upitao sam se odmah, šta ćemo sa pričama
koje smo dotad slušali u Beogradu da se Crnjanski u tuđini užasno
muči, da živi u bedi?
Da bi
se snašao u Londonu, dobio sam od prijatelja, pred polazak na ovaj
put, kartu podzemne železnice. Na ovoj šarenolikoj karti, koju sam
sačuvao, podvučena mi je stanica na kojoj treba da siđem i
potražim Miloša Crnjanskog u kući-hotelu zvanom Kvinskort.
Moram
priznati da sam mislio da ću bez ikakvih teškoća uspeti da nađem
Crnjanskog. Ali, na žalost, tako nije bilo. Kada sam pošavši od
Padington stanice, posle promene dva podzemna voza i mnogog guranja,
nošen masom sveta, najzad, oko pet po podne, pokretnim stepenicama,
izašao na svetlo dana stanice Kvinsvej, obreo sam se u istoimenoj
veoma živopisnoj i prometnoj ulici, načičkanoj visokim kućama
većinom iz viktorijanske epohe, u čijem su se prizemlju nalazile
mnogobrojne radnje. Odmah sam počeo da tragam za hotelom u kojem je
Crnjanski stanovao.
Ali, sve je bilo uzaludno. Nigde
oznake Kvinskorta sa nizom brojeva.
Posle dugog obilaska počeo sam i
prolaznike da zapitkujem. Onaj, pred bioskopom, samo je slegao
ramenima, piljar - raširio u čuđenju ruke, moler na lestvicama
dalje je radio svoj posao. Već sam počeo da gubim svaku nadu.
Najzad, prišao sam jednom prodavcu južnog voća i pokazao mu
traženu adresu. On se osmehnuo i desni kažiprst uperio u susednu,
sivu višespratnicu. A onda mi je objasnio da je ta kućerina
početkom zidanja progutala mnogo brojeva, koje sam uzaludno tražio
u Kvinsvej ulici. Dok je piljar to meni pričao, dečak koji je u tom
trenutku kupovao banane, reče da on stanuje u toj kući i odvede me
pravo do vratara. Ovaj dežmekasti čovek u crvenoj livreji, na moj
pomen imena Crnjanskog samo pokaza na lift i reče kratko i jasno:
-
Treći sprat, soba osamdeset tri...
Praćen
nepoznatim dečakom, po izlasku na treći sprat, zastao sam
neodlučan, u labirintu hodnika obloženih mekim tepisima i sivim
plišom. Ali, dečak me je poveo onim pravim, koji vodi ka
Crnjanskom, i bez reči me ostavio u polumraku pred jednim vratima.
Nisam stigao ni da mu se zahvalim ...
Na
pokazanim vratima nema nikakve oznake. Pritisnuo sam zvonce, ali bez odgovora.
Opet sam zvonio dugo i nervozno, gledajući u nestrpljivom
iščekivanju po dugom i pustom hodniku. Već sam hteo da pođem,
kada se začulo okretanje ključa u bravi, vrata su se odškrinula i
preda mnom se ukazao dobro poznati lik sa korica knjige "Itaka i
komentari".
Bio je to sada stariji čovek srebrne kose, plavih
kao nebeski svod očiju, oštrih crta lica sa kojeg se čitalo
nepoverenje. Posmatrao me je gotovo uplašena pogleda, kada smeteno i
suvišno upitah:
Susret u hotelu
- Vi
ste Crnjanski, zar ne?
Umesto
odgovora, Crnjanski je još više pritvorio
vrata na kojima lanac obezbeđenja nije bio ni skinut, a onda, po
svoj prilici, u želji da me se što pre otrese, reče:
-
Izvinite, imam goste na ručku ...
Tek
tada primetih da je ovaj sedamdesetogodišnjak
opasan čistom, belom kuvarskom keceljom, čiji je gornji deo, poput
dečje portikle, vrpcom vezan oko vrata dok mu je donji dopirao do
ispod kolena.
Moram da priznam da nisam očekivao da ću ovako videti
Crnjanskog, jer sam ga po pričama zamišljao kao snažnog, robusnog
čoveka. A sada se preda mnom, iza lanca, skrivao neodlučan starac
koji, činilo se, nije želeo da se upusti u bilo kakav razgovor.
Ipak, nisam hteo da odstupim. Predstavih mu se u dve rečenice, ali
Crnjanski kao da je prečuo da sam upravo stigao iz Beograda u želji
da napravim s njim razgovor, sumnjičavo mi je rekao:
- Šta
vi hoćete? Rekao sam vam da imam goste na ručku. Kakvi razgovori!
Da li ste vi iz onog hotela preko puta?
-
Kako? - začuđeno izustih. - Pa, rekao sam vam da dolazim sa grupom
turista iz Jugoslavije. Odseli smo u hotelu "Darlington"
kod Padington stanice. A vašu adresu dobio sam od rođaka iz
Beograda. Želim da napravim razgovor za "Politiku", gde
objavljujem članke i feljtone iz naše kulturno-istorijske prošlosti.
Ponovivši
Crnjanskom svoje ime i prezime, kao i to da sam spoljni saradnik
"Politike", ovo kao da ga je naglo odobrovoljilo. Crnjanski
je izvukao lanac obezbeđenja i široko otvorivši vrata, radosno,
rekao:
- Pa,
što odmah ne kažete da niste iz onog prokletog emigrantskog hotela
i da pišete za "Politiku", na koju sam pretplaćen? Sada
baš čitam vaš feljton povodom stogodišnjice rođenja Janka
Veselinovića. Pratio sam i druge vaše stvari. Mi smo već stari
poznanici ...
Most
sporazumevanja je, odjednom, stvoren, a odbojnost Crnjanskog sasvim
nestade. On nastavi s upozorenjem:
-
Dobro je da niste odseli u onom hotelu preko puta, ima svakojakih
tipova. Znate, emigracija, koja danas teško tavori i živi većinom
u bedi, za Engleze je veliki i nerešljivi problem. Mnogo je
poniženih i uvređenih emigranata u svim krajevima sveta, to je
ogromna tuga ... Žive od pomoći dobrotvornih udruženja, nekih
komiteta, odbora, šta ja znam, javljaju se na berzu rada, bolesni su
i izumiru. Neki se i ubijaju. Doživeo sam od njih užasne stvari, pa
zato ne želim da ih vidim. Ima, tamo u tom hotelu, mnogo onih koji
špijuniraju, pišu dostave ...
Prvo vam obećaju zlatne kule i
bregove, a posle - ništa. Dovedu vas i ostave na cedilu, na prosjačkom
štapu, proglase ludim. Ali, ova gospoda uvek znaju kome će se
privoleti carstvu, a za jednog ukletog pisca koji nije umeo da se
snađe u ovom kiklopskom velegradu baš ih briga. Jedva čekaju da
crknem, pa da me slave ...
Sasvim je drugi slučaj bio u vezi sa
Vladimirom Dedijerom ... I on je ovde legalno došao, skuplja neku
građu, istorijsku ... Odseo je tu, nekoliko hotela niže ... On je najbolji
biograf predsednika Tita čiji me životopis veoma interesuje. Baš
ovih dana u biblioteci Britanskog muzeja proučavam neke knjige
vezane za ovog državnika ...
Dok
Crnjanski ovo govori, odnekud, odjekuje zvučan sopran od koga se naš
pisac stresa i ne skrivajući ljutnju u glasu, kaže:
-
Eto, vidite, kako živim! To je moja radna "idila". U
komšiluku, probi mi uši operska primadona. Bar da je talenat, da
ima sluha. A kada joj kucam metlom u tavanicu, ona, podgovorena od
emigracije preko puta, još glasnije urliče. I, zamislite samo, čim
počinjem da kucam na pisaćoj mašini, onaj njen nervozni idiot,
podgovoran od mojih neprijatelja odozgo, besomučno, meni nad glavom,
lupa. To je da čovek poludi!
Dok
govori, na licu Crnjanskog primećujem neku čudnu gestikulaciju,
podrhtavanje, a onda, naglo strgavši sa sebe belu kecelju, upita:
-
Dobro, da li ste spremili pitanja?
Predajem
Crnjanskom spisak pitanja koja
sam napisao još u Beogradu, jer sam znao da je on to isto zahtevao
i od Branimira Ćosića, koji ga je nekoliko decenija ranije
intervuisao za magazin "Reč i slika". Uzevši list s
pitanjima koja, u onoj polutami hodnika, nije mogao ni da pročita,
Crnjanski mi reče ljubazno:
-
Izvinite, moj stan je mali, pa ne mogu da primam posete. Znate, to je
samo jedna soba. Budite dobri pa me pričekajte dole, u holu. Silazim
za deset minuta.
Crnjanski
više nije pomenuo goste na ručku, jer je znao da mi je odmah bio
jasan njegov izgovor. A meni ništa drugo nije ostalo nego da se
liftom spustim do svetlog hola i tamo smestim u udobnu fotelju,
očekujući dolazak našeg pisca. Nasuprot lifta, kroz staklenu
pregradu, nazirem lik lepuškaste devojke nagnute nad pisaćom
mašinom, po svoj prilici sekretarice hotela, dok je portir u
paradnoj uniformi sa zlatnim širitima tamo-amo šetao.
Razgovor u holu
Tačno
u zakazano vreme preda mnom iskrsnu Crnjanski sa crnim, filcanim
šeširom u ruci, odmah mi obraćajući pažnju na svoj stari,
iskrzanog okovratnika, kišni mantil:
-
Znate, u ovom kaputu, podvaljujem Englezima. Kada ovde obučete
dotrajali kaput, svi misle da ste iz one više, dobrostojeće klase,
Jer, ovde postoje tri staleža: obični radnici, činovnici sa "belim
kragnama" i oni zvani "bolji". Sve su to gluposti, ali
se ovde bez podele na staleže život ne može zamisliti.
A ja sam po prirodi gord čovek. Znam da je bolje biti umiljat kao jagnje, skroman čovek, skrušen, koga svi vole. Šta mogu što sam usamljen kao stepski vuk. I veoma ohol, što ljudi ne vole, naročito kada sam zajedljiv.
Mnogo sam zbog toga pretrpeo, doživeo razne neprijatnosti, proglasili me i ludim, pa izbegavam emigraciju. U ovoj čudnoj, vavilonskoj varoši, svašta se dešava ...
A ja sam po prirodi gord čovek. Znam da je bolje biti umiljat kao jagnje, skroman čovek, skrušen, koga svi vole. Šta mogu što sam usamljen kao stepski vuk. I veoma ohol, što ljudi ne vole, naročito kada sam zajedljiv.
Mnogo sam zbog toga pretrpeo, doživeo razne neprijatnosti, proglasili me i ludim, pa izbegavam emigraciju. U ovoj čudnoj, vavilonskoj varoši, svašta se dešava ...
(Kraj 1. dela feljtona - 2. deo je OVDE )
