Žana Moro, zvezda čiji sjaj ne tamni: Talentu je potreban uspeh, kao što je biljci potrebna voda (1974)

Maj 1974: Ima 46 godina i nikad nije  činila ništa da ih sakrije, naprotiv. Maše njima kao zastavom. Lepa nikad nije ni bila; ni telo nije baš telo vampa. U nekim trenucima njeno je lice tako staro, umorno i uvelo da podseća na antičku masku izlivenu u tužnoj ravnodušnosti. A, ipak, ako govorimo o lepoti, ljubavi, ženskom zavođenju - ne možemo a da ne spomenemo nju, Žanu Moro. 

Njen pogled otežan plavim podočnjacima, njena večno gorka usta, to njeno lice, tako ruinirano i tako jedinstveno, raspaljuju maštu miliona muškaraca. 

Odavno je prati fama slobodne žene bez predrasuda; njen život je bio vrtuljak ljubavi proživljenih bez licemerja, velikih ljubavi.

Žena koja vlada sobom, za koju život znači brigu za druge: ne podleći navikama, udisati zeleni vazduh sela, puniti oči njegovim bojama: 

- Ostala sam kći seljaka - kaže ona.

Ovih dana, petnaest godina pošto je igrala u "Kraljevskom ručku" Felisijena Marsoa, Žan Moro se vratila pariskoj pozornici, pozornici supermodernog teatra "Espos" (vlasnik mu je Pjer Karden) da bi zaigrala u avangardnom komadu mladog Austrijanca Petera Handkea "Pohod na Kostancino jezero". 

Mišljenja o komadu bila su podeljena, publika nije bogzna kako razumela taj nemački ekspresionizam. 


Uprkos tom, relativnom, neuspehu Žan je rekla: 

- Za mene je posao strast. Jasno je da imam i ružnih uspomena. Film "Voz", na primer, koji je bio očajan. Pa, onda Antonionijev film "Noć". To je više mora nego uspomena. Najteže mi je bilo kad sam otkrila da je Antonioni nesposoban i za najmanju emociju. 

Da je bar Englez, ali Italijan...! 

Ta činjenica činila je celu ekipu nesrećnon, svi smo bili užasno sami. Jedini koji su međusobno razgovarali bili smo Mastrojani i ja...

Žana Moro 1974. godine (foto: RTV revija)


Kobna zavodnica?



Upravo tom prilikom, Marčelo Mastrojani je on njoj rekao: 

- Mnogi muškarci se zaljubljuju u Žanu. Ponekad, ona im tu ljubav uzvraća. Voli ih na svoj način. Ali, samo do kraja snimanja. Posle toga... Ćao! 

- Ja uvek tražim ljubav - kaže Žan Moro, protagonistkinja tolikih ljubavnih filmova. - Tačno je, nažalost, da na svom putu ostavljam mnogo žrtava. Ali, ja u ljubav verujem. Ljubav je sve. Život. Međutim, ja ne verujem u samo jednu ljubav, već u mnogo velikih ljubavi. 

I - uživa u njima slobodno, željna smeha, zabave, spremna da se sva preda toj svojoj novoj sreći. Svaki put za nju je to slika koja uvlači u kovitlac srce, um, misli i iznad svega, čula. Nešto potpuno, nešto složeno. 

Nije joj važno da li traje malo ili mnogo. 

Ne haje ako je ljudi smatraju kobnom zavodnicom. 

- Kao žena, već niz godina živim u ilegalnosti - kaže Žan. - Ili, ako tako više volite, u slobodi. Ipak, ta sloboda je uvek neka vrsta ropstva. Muškarac i žena su stvoreni da žive zajedno. Ma šta ja mislila, prinuđena sam da igram igru tog zajedničkog života. Ja sam apsolutno protiv one vrste rasizma koja stavlja muškarca protiv žene i obrnuto. Uverena sam, na primer, da brak kvari prijateljstvo. Da i ne govorim o ljubavi...

Uprkos tome, Žan Moro je jednon bila udata: venčala se tačno 24 časa pre nego što je na svet došao njen sin Rišar.

- Ja sam želela da rodim dete i da dalje živim sa svojim mužem koji nije bio moj muž. Ali, umešale su se porodice, prijatelji, milion stvari. Dozvolila sam im da me ubede. 

I - dobro je što je bilo tako. Ženi je teško da sama odgoji dete. I posle razvoda ostala sam s ocem svog deteta u divnim, prijateljskim odnosima.

Žan govori polako, birajući pažljivo svaku reč.

- Dešavalo mi se da zaspim zaljubljena u jednog muškarca i da se probudim pored drugog, nepoznatog. Englezi, kod kojih histerija nije baš česta pojava, kažu: "Jednog jutra, čaj više nema isti ukus". 

Međutim, kad prestanem da budem zaljubljena u nekog muškarca, ja ne prestajem da ga volim. U meni postoji velika nežnost prema svim muškarcima koji su mi u životu nešto značili. 

Nikada nisam razumela one osobe koje, kad prestane ljubav, sipaju drvlje i kamenje na bivše ljubavnike. Svaka uvreda tog tipa samo je osuda samoga sebe. 

Žan Moro nikad nije spadala one glumce koji jure iz filma u film, iz posla u posao. Više od svega volela je da uživa u životu, minut po minut, u najobičnijim stvarima, kao da je poslednji put. 

- Slast cigarete posle dobrog ručka, osmeh prijatelja, ruža koje se rascvetala, svetlost, dodir, miris, stalno interesovanje za druge, za reči, za stvari - to sam ja! Zatim, pohlepa. Pohlepna sam za mnogim stvarima! Kad volim, na primer, moji su prohtevi ogromni. Tiranija je moje prirodno stanje. U stvari, nepodnošljiva sam.  



Na film zbog opklade



Pre nego što je došla na film, Žan je bila pozorišna glumica.

- Postala sam ličnost zbog jedne opklade sa samom sobom - priča ona. - Kladila sam se sa sobom da ću uspeti na filmu iako me niko nije hteo. Zatvorena vrata u meni su uvek budila radoznalost. Teške stvari neodoljivo su me privlačile. Moj život je uvek bio bitka protiv mediokritetstva. Ili - gluposti. 

Počev od detinjstva, siromašnog detinjstva u jednoj zgradurini Monmartra i i krčme tate Moroa iz koje su dopirali urlici pijanaca zajedno sa mirisom prženih krompira. 

Zatim, svađe mojih roditelja: zle i preteće. 

Pa, majka koja se sa sestrom vratila u rodnu Englesku i ja koja sam ostala sa ocem. Bio je to strahovit udarac: Toliko sam patila da sam neprestano bila bolesna. 

Da bih pobedila dosadu dugih dana provedenih u krevetu, počela sam da čitam sve što mi je dolazilo pod ruku, a, da bih imala društvo, glasno sam ponavljala ono što bih pročitala. 

Najpre sam gutala Rasina, pa Zolu, Molijera, Dimu, Žirodua, Bodlera... Tako sam počela da se interesujem za glumu. 

Učila sam da živim svoje snove kao da su već stvarnost, da stvaram svoj "zakonik" onog što je pravda i onog što je nepravda. Naučila sam da budem slobodna, nezavisna; da budem ja. 

Žan je na uspeh čekala dugo. Želela ga je svim srcem i zato se borila svim silama. Strpljenje je tu bilo presudno. Žan je jednostavno verovala da je uspeh nešto što joj pripada i - čekala ga je. 

Kad je stigao, nije izgubila glavu. Doneo joj je samo potreban mir. 

- Ima osoba koje veruju da je uspeh štetan - kaže Žan Moro. - Ja sam, međutim, uverena da je talentu potreban uspeh kao što je biljci potrebna voda. Meni je uspeh bio potreban, ne zbog novca koji mi je doneo, već zbog opklade sa samom sobom. Bila je to teška opklada i ja sam želela samo jedno: pobedu! 

Uspeh je za mene danas mogućnost da kažem ne: ne glupim scenarijima, ne skučenim rediteljima, ne netalentovanim partnerima. 

Žan Moro već nekoliko godina živi u nežnom prijateljstvu s poznatim pariskim kreatorom i "zaštitnikom umetnosti" Pjerom Kardenom (Karden u Parizu ima svoje pozorište, svoj bioskop i nekoliko umetničkih galerija). 

Često se govorilo o njihovom braku ali, sudeći po Žaninom shvatanju ove institucije, neosnovano. 

- Karden je moj divni prijatelj - kaže glumica. - shvatate li šta se može osećati prema nekom ko vas nikad nije razočarao? Nekom ko je u svakom trenutku svestan svojih postupaka, ko brani mišljenje, ljubav, mržnju. Ja to obožavam. Samo imbecili menjaju mišljenje. 

Veoma je važno da muškarac bude tu kad mi je potreban. Ja sam uvek tu kad sam potrebna. Mislim da nikad nisam izneverila to pravilo. Karden to zove  - "biti uvek na domaku srca"...

Obrada: Yugopapir (RTV revija, 1974.)





Podržite Yugopapir na Patreonu * Donate