Prele, sećanje na beogradsku Euridiku: Bi-bap je kružio kao Aladinov duh još usnulim Beogradom...

Avgust 1987: Beogradska Čubura se oduvek ponosila kafanom "Tabor" u kojoj ste mogli da pijete u društvu mangaša, džeparoša, nakupaca, neobrijanih seljaka koji su čekali da proradi Kalenić pijac, ali i sa pesnicima, književnicima svih fela, ministara i neizbežnih supovaca.

Čubura se dičila i svojom ulicom Orlovića Pavla, iz koje su potekli vrhunski ćemanisti i golubari, zatim momcima žestokih pesnica, "Kikevcem", portom i crkvom Svetog Save.

Ali još jedan kraj šćućurio se u tom lepom kraju grada.

Bio je to prvi hram džeza "Euridika" u Molerovoj ulici.

U prizemnoj kući jedne predratne beogradske gospođe, ponikli su neki od najznačajnijih beogradskih džez muzičara: Rade Smiljanić-Kabaljero, Saša Radojčić-Kraba, Vlatko Stanković, Darko Valčić, Lale Tošić, Eti Juven, Nada Knežević, borili su se sa senkama Dizija Gilespija i Čarlija Parkera.


Bi-bap je kružio kao Aladinov duh još usnulim Beogradom.

Letnja bašta prigrlila je tih godina prelepe cure i momke, kojima džez nije bio baš najjasniji, ali koji su osećali da je to muzika vredna poštovanja i pažnje. 

Mile Lisac, Srba i ostali jaki momci iz kraja bili su tu da se muzika ispoštuje i ne preraste u provincijsku igranku sa pucanjem.

Oni su isto toliko deo atmosfere koliko i virtuozi instrumenata, koji to možda u to vreme nisu bili, ali koji su u toj baštici odlučili da to postanu.

Mnogi od njih jesu.

Lale je posle zamornih virblova na rasparenom bubnju, večerao trešnje koje su rasle odmah pored male bine kraj zida. To mu se, kako priča, nije odbijalo od inače skromne gaže.

Saša je vodio društvo posle svirke u svoj dom, čašćavajući ih teglama slatka i ljutim feferonima. Posle dve tegle feferona bez hleba, seo bi na lambretu zajedno sa Ljubom Knedlom i vozio u krug oko Trga Slavije otvorivši usta, ne bi li ih vetar rashladio.

Those were the days! 


Džez je polako regrutovao svoje gerilce



Nada Knežević (foto: RTV revija)
U toj bašti zaljubio sam se u muziku Wesa Montgomeryja i Billa Evansa, sanjajući dan kada će mi stariji muzikanti dozvoliti da prigrabim mikrofon.

Mika Oklop i Tirke, šunjali su se senovitim stazama šacujući bubnjara, ne bi li mu oteli neku maljicu, koju bi posle čuvali kao relikviju u svojim momačkim sobičcima.

Sećam se večeri kada je doplivala na oblacima prelepa Eti Juven!

Bilo je to nešto najlepše što je do tada viđeno u Molerovoj. Danas joj se verovatno divi Boston u kome živi, nadam se sretno, sa bivšim američkim skijaškim šampionom. 

Iz te bašte kretalo se u svet da se oproba sreća i eventualno okusi čar uspeha.

Mnogi su nestali u prostranstvima evropske muzičke scene, drugi su preplivali veliku vodu, a neki su posle desetak godina dolazili na mesto zločina u sjajnim cipelama, taunusima i folksvagenima, uglavnom, kupljenim na kredit.

Džez je polako regrutovao svoje gerilce i polako se kretao ka centru grada. I dalje. Ali, to se desilo mnogo, mnogo docnije.

Danas među nama nema Kabaljera i Darka; Ljuba, Eti i još poneko ostali su u belom svetu, a ostali?

Jedno pleme džezera razočarano u grad koji ih nije prihvatio, latilo se prozaičnih poslova, a oni tvrdoglaviji i dan-danas se bore sa provincijskim mentalitetom koji je, na žalost, zavladao Beogradom.

Ali, meni će zauvek u srcu ostati Kabaljerov "For Heaven's Sake". Jer Euridika je zauvek začarala svoje Orfeje.

Napisao: Dušan Prelević, obrada: Yugopapir (RTV revija, 1987.)





Podržite Yugopapir na Patreonu * Donate