Miodrag Zdravković, stranica mog života: Saveti za 17-godišnjeg partizana pred prvu borbu sa Nemcima

Mart 1979: Jedan od veterana beogradske televizije, Miodrag Zdravković, važi za spikera izuzetnih kvaliteta. Ovim poslom počeo je da se bavi pedesetih godina.

Prvo na Radio Beogradu, a odmah po osnivanju TV Beograda, prvo honorarno, a zatim stalno, prelazi na televiziju. 

Danas je novinar-spiker RTV Beograd koji se drži svoje maksime:

"Sa ekrana mora da iziđe informacija, a nikada onaj koji je saopštava".

Stigli smo na položaj pred samo veče. Čitav dan usiljenim maršem smo sekli obronke Miroča, držeći se njegovih stoletnih šuma, dok je ispod nas, putem prema Donjem Milanovcu tutnjao jedan krak divizije "Princ Eugen".

Nemci su se povlačili kroz Istočnu Srbiju, ali su i u povlačenju bili - Nemci.

Prethodnica, bočne zaštitnice, čvrste kolone, sve po svim mogućim i nemogućim pravilima ratne veštine i propisima ratnih zakona.

Zadatak moje čete koja je pripadala IX srpskoj brigadi bio je da "po svaku cenu zaustavi povlačenje Nemaca i omogući našim jačim snagama da pristignu i zadaju snažniji udarac neprijatelju." 

Tako nam je bilo saopšteno na sastanku čete, pred polazak u borbu. 

Naš položaj - bezimena čuka pokrivena šumom na potezu puta između Klokočevca i Donjeg Milanovca. 

Bio je kraj oktobra 1944. godine. Ne sećam se datuma, ali znam da smo na položaj stigli u subotu uveče. Na putu je još živeo dan. Stoletna stabla našeg bezimenog visa senkama svojih krošnji uveliko su najavljivala noć. 

Nemci su se zaustavili. Noć nije dobra za povlačenje. I danju, naše snage su ih neprestano uznemiravale, njihovo novo "skraćivanje bočne zaštitnice" ometale i usporavale njihovo novo "skraćivanje frontova". Marš kroz noć bio je preveliki rizik za njih. Ulogorili su se. 

Naš je bilo premalo da bismo mogli i pomišljati da preduzmemo neku noćnu akciju većih razmera. Iskoristili smo poslednje trenutke dana da zauzmemo položaj. 

Bio sam pomoćnik nišandžije na puškomitraljezu. Našli smo se na krajnjem levom krilu čete, dobili jedan deo kose da kontrolišemo i ukopali se, već u potpunom mraku. 

Jednostavno - nisam ni mogao da biram. Moje selo, Rgotina, već je pre rata imalo nekoliko članova Komunističke partije, jaku skojevsku organizaciju, jednom reči bilo je poznato kao "crveno selo". Tako je i ušlo u rat i revoluciju. 

Rekao bih - spremnije nego mnogi gradovi. 

Sa nepunih četrnaest godina ušao sam u krugove skojevaca, u petnaestoj sam već imao prve zadatke, sa šesnaest sam i sam postao skojevac. Navikao sam se na revolver u džepu, na prenošenje letaka i partijskog materijala, na najrazličitije akcije u Zaječaru. 

Na tu vrstu strahova, ilegalnih rekao bih, jer čovek ne može, a da ne strepi, navikao sam. 

Ali, tamo je uvek postojala mogućnost da ne budem otkriven. Ovde, na položaju, u ranu nedelju, trebalo je pokazati drugu vrstu hrabrosti, trebalo je, pod mecima od kojih je svaki mogao da nosi moju smrt, ubijati i držati se se sve dok ne dođe naređenje za povlačenje, odnosno do... sopstvene smrti.

Kako je to - poginuti? Kako zviždi metak? Boli li smrt?

Saznao sam da je bilo nekih drugova koji su iz prve borbe pobegli. I znao sam kako su skupo plaćali taj trenutak pomanjkanja samokontrole. Ne, nisu oni zvanično osuđivani ili kažnjavani, bar ne oni koje sam ja znao, ali je na njima i u njima zauvek, činilo mi se tada, ostao jedan neizbrisivi žig nepouzdanosti. 

Neki od njih izbrisali su taj žig tek sopstvenom smrću u drugim borbama. 

Neki ga nikada nisu izbrisali.

Hoću li i ja pobeći?

Zaspao nisam, to znam sigurno, ali sam valjda nekako obamro, nekako se isključio iz stvarnosti, okrenut onim unutarnjim mukama, tako da je moj vodnik Živko morao dobro da me prodrmusa da bi me, kako je kasnije govorio, "prizvao sebi". 

Živko je bio krupan, dobroćudan Bosanac, iskusan borac koji je prokrstario gotovo čitavu Jugoslaviju idući iz borbe u borbu, nikad se ne rastavljajući od puške koju je prvu zarobio. Za njega nisu postojali automati, revolveri, nije mario za tu vrstu partizanskog nakita za kojom smo čeznuli svi, pogotovu mi najmlađi i najzeleniji.

Čučao je iza mene, sa tom puškom u ruci, i ja sam shvatio da je noć za nama. 

Na putu je jutro počelo da živi, iako je pod krošnjama još vladao mrak.

- Slušaj, mali - rekao je Živko - nemamo mnogo vremena...

Znao sam to vrlo dobro.

- Prva ti je borba, mlad si, skojevac si... Ne bih voleo da ti vidim leđa kad pripuca, razumeš li?

Razumeo sam ga, i te kako dobro...

- Dok si bio ilegalac mislio si, sigurno, da je nama u šumi lakše. Zajedno smo, naoružani, ima nas mnogo, znaš ko je tvoj a ko neprijatelj. Sada, kad si ovde, čini ti se da je tamo bilo mnogo lakše. Ipak, nije se stalno pucalo, nije svaka akcija bila tako teška, imao si veze kod kojih si mogao da se skloniš, a ovde ti je jedina veza dobar zaklon... Shvataš li?

Nisam ga baš sasvim dobro shvatao, ali mi se činilo da jedan deo onog tereta koji me je svu noć pritiskao lagano nestaje.

- Vidiš, od tebe niko ne očekuješ da u prvoj borbi postaneš narodni heroj. Nemoj da razbiješ bataljon Nemaca, nemoj da uništiš deset tenkova, nemoj da zarobiš nemačkog generala, nemoj, ako ne moraš, ni da pucaš. Jednostavno se drži tog zaklona, pomaži oko mitraljeza i povremeno gledaj šta ja radim. Biću tamo - pokazao je rukom - iza onog stabla.

Uveliko je već zajutrilo kada su se oglasili minobacači. Jutro je, do prvog praska bilo divno. Bio je jedan od onih sunčanih oktobarskih dana, utoliko lepših i milijih što su ređi, blag povetarac je pokretao suvo lišće, mirisalo je na kasnu jesen...

Specifičan zvuk minobacačkih granata razbio je idilu jesenjeg jutra. 

Nemci su samo naslućivali naš položaj, tako da vatra bacača nije postigla bog zna šta. Imali smo i dobar zaklon, debela stabla šume, tako da bi veću štetu granate mogle da nanesu samo kada bi izravno pale, recimo u zaklon. 

Negde, sasvim desno od mene, čuo sam zapomaganje. Bilo je ranjenih.

Bacače su zamenili mitraljezi. U naš rov počelo je da pada lišće.

Zatutnjao je, pored mog uha, naš puškomitraljez. Nabio sam nos u zemlju, stegao zube i podigao glavu tek da bih udahnuo punim plućima. 

Grlo, jezik, pluća, opekao mi je oštar i sladunjav i nakiseo miris sagorelog baruta. 

Godinama posle rata bilo je dovoljno samo da čujem pucanj, bilo gde, pa da u grlu osetim taj neprijatni ukus.

Stresao sam glavom. Setio sam se reči svog vodnika: 

"Biću tamo... "

Pogledao sam i našao Živka.

Stajao je iza jednog debelog stabla, pažljivo osmatrao put, zatim mirno, pribrano, podizao pušku, nišanio, ispaljivao metak i opet osmatrao, dok je lišće padalo po njemu.

Gledao sam i gledao. Vezao je svu moju pažnju. Miran, pribran, staložen čovek koji poznaje svoje mogućnosti, koji zna na koga i zašto puca, koji zna zašto se bori.

Nemci su nastupali kao na manevrima. Prva vrsta bi pretrčala nekoliko koraka uz kosu, dok ju je druga štitila vatrom, i zalegla, pa opet ispočetka.

Živko bi video gde je Nemac zalegao, sačekao da ovaj ustane, nanišanio i pucao... 

I tako redom, dok su se meci zabijali u stablo koje ga je štitilo i sekli lišće iz okolnih krošnji. Dok sam gledao šta Živko radi, prebrojao sam četvoricu ili petoricu Nemaca koji su bili na njegovom pravcu, a koji se više nisu podigli da nastave juriš.

Setio sam se da i ja imam pušku...

Desetak godina kasnije, u sasvim drugoj životnoj situaciji, setio sam se svog vodnika.

Opet je bio oktobar, čini mi se da je taj mesec do sada za mene bio izuzetno značajan, ja sam živeo u Beogradu, u koji sam došao iz Zaječara kao odličan đak da bih postao loš student, a preda mnom je bilo opet jedno životno biti ili ne biti. Istina, u ovoj borbi nisam mogao da poginem, ali sam mogao mnogo toga da izgubim.

Sa studijama je bilo gotovo. Nije išlo - i to ti je. Kako sam već, zahvaljujući reditelju Filmskih novosti Aci Mitroviću, čitao neke tekstove za filmske žurnale, shvatio sam da bih najradije počeo da se bavim tim poslom. 

Da bih voleo da budem spiker. 

I, činilo mi se tada, da imam za to dovoljno talenta.

Radio Beograd je u to vreme raspisao konkurs za spikere i ja sam, sa još trojicom, ušao u uži izbor. 

S tim što mi je rečeno jasno i glasno - da sam primljen jer sam ostavio dobar utisak, jer imam odgovarajući glas, ali da imam i najmanje šansi - jer je moj naglasak, pokupljen u mojoj Rgotini, pretio da bude nesavladiva prepreka na putu do položaja profesionalog spikera.

Upućen sam, kao i tri preostala člana ovog spikerskog kvarteta, na Institut za srpski jezik i predat na staranje Radmili Vidak, danas lektoru Radio Beograda, a onda asistentu Instituta. 

Radmila me je preplašila: njena predavanja o brojnim akcentima, o kojima do tada nisam znao ni da postoje, o pravilnom izgovoru pojedinih reči, o izuzecima koji postoje, tako da se ispostavilo da je gotovo više izuzetaka no pravila, pa je izuzetak postao pravilo - totalno su me sludela. 

Ona, mlad stručnjak, ambiciozan i divan, kojoj je rad sa našom grupom bio jedan od prvih zadataka, želela je i činila sve da bi mi pomogla, da bi me naučila. 

Ja - opterećen svim tim novim saznanjima i svojim, urođenim naglaskom, jedostavno se ni po cenu najvećih napora nisam snalazio.

Vreme je prolazilo - a mi nismo uspevali ništa da napravimo sa mojim izgovorom. 

Došao je kraj. 

Ne znam kome je bilo teže - Radmili ili meni. 

Ona je shvatala koliko sam truda ulagao, moj neuspeh je pripisala, delimično, i sebi, a onda nije volela, kao što ni danas ne voli, da jedan posao ne obavi kako treba. Ja sam znao da je sa studijama gotovo i da, ukoliko se sada ne pokažem kako valja, imam samo jedan izlaz: povratak u selo. 

A, ni seljački posao nisam znao...

Čini mi se da je bilo malo i suza, tom prilikom, ali smo zaključili: probajmo još jednom, još samo nekoliko časova ...

Vraćajući se kući, listao sam po svom životu. 

Činilo mi se da veće prekretnice u njemu, od te tadašnje, nije bilo. Onda sam se nekako, setio one svoje prve borbe, svog vodnika i njegovih reči, njegove pribranosti i samosvesti.

Neću da želim da, odjednom, naučim sve. Počeću lagano, akcenat po akcenat, pravilo po pravilo, izuzetak po izuzetak da učim. Jer, ja znam da taj posao volim, znam da bih ga dobro radio, znam da imam snage da naučim sve što znaju moje kolege, sve što je potrebno da se taj posao korektno obavlja. 

Shvatio sam da je, i ovog puta, najvažnije ne pobeći...

I, na svoju sreću, ni tada nisam pobegao.

Napisao: Miodrag Zdravković, pripremio: Nino Milenković, obrada: Yugopapir (TV novosti, mart 1979.)