Aleksandar Sajfert priprema naše vaterpoliste za OI '68 / Mirko Sandić o zlatnoj olimpijskoj medalji




Snaga reprezentacije očituje se u koncepciji igre. Moja je deviza jasna: igrat ćemo svi za jednoga ako mu toga dana pođe, ali sutra tu ulogu može preuzeti bilo koji drugi igrač. Jačanje kolektivnog duha naš je glavni zadatak, jer svi izabranici znaju gotovo sve u vaterpolu

Za Aleksandra Sajferta kažu da je izvrstan trener i izvanredan vaterpolo-sudac, ali da je najbolji savezni kapetan kojega smo ikad imali. Ovaj smo podatak dobili od samih reprezentativaca.

Aleksandar Sajfert (foto: Arena)
Aleksandar Sajfert postao je savezni kapetan nakon velike bure u vaterpolu, na početku 1967. godine. Prihvatio se zaista nezahvalna posla.

Otad je naša reprezentacija odigrala 29 internacionalnih utakmica i, osim šest neodlučnih, iz svih je drugih izašla kao pobjednik.

Na popisu pobijeđenih nalaze se sve svjetske velesile: Mađarska, SSSR, Italija, DR Njemačka i Rumunjska.

U tom razdoblju naši su igrači pobijedili na Mediteranskim igrama i Trofeju Jadrana, a bili su najbolji i na Maloj olimpijadi u Meksiku, iako nam je nepravilno oduzeta zlatna medalja.

Posljednja pobjeda na Turniru nacija u Holandiji govori nam da Sajfert i dalje vodi naše momke prema cilju - toliko željenom osvajanju zlatne medalje na Olimpijskim igrama u Meksiku.

Na posljednjim utakmicama Sajfert nije mijenjao državnu reprezentaciju.

Odabrao je jedanaest igrača: Stipanića, Hebla, Trumbića, Bonačića, Poljaka ("Mladost"), Jankovića, Sandića, Perišića, Marovića ("Partizan"), Lopatnog ("Medveščak") i Miškova ("Jadran").

Sajfert kaže:

- U reprezentaciji su pored ove jedanaestorice vrata otvorena svakom. Najozbiljniji kandidati su Dabović ("Partizan"), Rudić (Jadran") i Bandalović ("Mornar") ili možda neki drugi ako se iskažu svojom igrom.

Snaga reprezentacije je očita.

Nekada smo možda imali i bolji pojedinačni sastav, ali nešto je nedostajalo.

Sajfert je tražio rješenje i našao ga:

- Snaga reprezentacije očituje se u koncepciji igre. Moja je deviza jasna: igrat ćemo svi za jednoga ako mu toga dana pođe, ali sutra tu ulogu može preuzeti bilo koji drugi igrač. Jačanje kolektivnog duha naš je glavni zadatak, jer svi izabranici znaju gotovo sve u vaterpolu.


Naša reprezentacija - u pravim rukama



To govori čovjek koji vaterpolo ima u malom prstu. 

Aleksandar Sajfert navršio je 44 godine.

Igrao je prije rata u zagrebačkom "Maratonu", a poslije rata u "Mladosti" i "Naprijedu".

Aktivnim igranjem završio je 1956. godine.

Neprekidno, punih dvadeset godina, trenirao je omladinske i seniorske ekipe.

Najveći uspjeh postigao je s mladom ekipom "Medveščaka", koja je 1966. godine bila pobjednik na zimskom prvenstvu Jugoslavije.

Savezni kapetan Sajfert spada u red najboljih svjetskih sudaca. 

Selektorski rad trenutno ga je udaljio od zviždaljke, ali uspjesi se ne zaboravljaju.

Dva puta, 1961. i 1965. godine, bio je proglašen najboljim sucem Trofeja Italije, jednog od najzapaženijih svjetskih vaterpolo-turnira.

Sajfert ipak smatra za svoj najveći uspjeh u suđenju to što je njega jedinog od jugoslavenskih sudaca dosad pozvala Evropska vaterpolo-federacija da vodi prvenstvo Evrope u Utrehtu.

Baš suđenjem, izvrsnim vođenjem susreta, poštivanjem korektnosti u bazenu i izvan njega, Sajfert je stekao povjerenje.

On je i poslovno vezan uz sport.

Pomoćnik je direktora Zimskog bazena u Zagrebu i rukovodilac nastave plivanja, pa svakodnevno obavlja sportske poslove.

Oženjen je, a njegov dvanaestogodišnji sin Davor pošao je očevim stopama i već nastupa na plivačkim takmičenjima.

Kad smo upitali Sajferta što mu je hobi, bio je kratak:

- Vaterpolo i ništa više.

Govoreći o saveznom kapetanu, moramo, na žalost, spomenuti još jedan podatak.

U nas se često javljaju "dobronamjerni kritičari".

Baš su ovih dana na Sajfertov račun iznesene neke neargumentirane kritike koje zapravo nisu vrijedne ni spomena.

Stoga ponovimo: ostavimo saveznog kapetana da radi kako najbolje zna. A s obzirom na njegovu stručnost, znanje i korektnost - a to su mu aduti - naša reprezentacija nalazi se u pravim rukama.

napisao: V. Zulić, obrada: Yugopapir (Arena, maj 1968.)

Za nekoliko meseci - vlasnici zlatnih olimpijskih medalja: stoje - Bonačić, Lopatni, Marović,
Sandić, Trumbić, Perišić; čuče - Hebel, Miškov, Janković, Stipanić, Poljak (foto: Arena)


*****


Na kraju "zlatne" 1968, Mirko Sandić osvrće se na veliki uspeh YU vaterpola:

  

Skoro 20 godina se čekalo na zlatnu olimpijsku medalju u vaterpolu. Jugoslovenski vaterpolo spada u red najboljih na svetu, ali to nikada do sada, nigde nije bilo zvanično potvrđeno.

Mirko Sandić, vaterpolista i nesuđeni novinar - ovo je
njegov tekst o zlatu vaterpolo reprezentacije na OI 68
Od Olimpijade u Helsinkiju na sve turnire do sada, naši vaterpolisti bili su ispraćeni kao glavni favoriti, a skoro se uvek vraćali sa srebrnom medaljom. 

Do konačnog uspeha nedostajao je vrlo često samo jedan jedini gol. 

Godinama se stvarao izvestan kompleks, ako tako mogu da kažem, među jugoslovenskim vaterpolistima: da li smo uopšte sposobni i da li posedujemo takve kvalitete đa stanemo na najviši vrh svetskog vaterpola?

Često smo se vraćali kao moralni pobednici, ali ...

Ispraćaj u Meksiko nimalo se nije razlikovao od prethodnih, kada smo putovali u Rim i Tokio. 

Svi su ponovo govorili da smo glavni favoriti za zlatnu medalju, ali sada i sa dozom ironije. 

Mislim da nisam jedini, koji je osetio ovakvu atmosferu pri ispraćaju.

Ovakvo raspoloženje povredilo je ponos naših vaterpolista i zlatna medalja je plod i našeg inata.

Svima je poznato šta predstavlja zlatna olimpijska medalja. Dodeljuje se pobedniku u određenoj sportskoj disciplini svake četiri godine, na najvećoj svetskoj sportskoj manifestaciji. 

Dugo sam mislio da zlatna medalja predstavlja samo to. 

Ali, kada mi je 26. oktobra, Boris Bakrač, član Međunarodnog olimpijskog komiteta, stavio medalju oko vrata, dopunio sam svoje mišljenje. 

Činilo mi se da na tom komadiću metala vidim sve ono što sam doživljavao godinama igrajući vaterpolo. 

Video sam ispisanu celokupnu istoriju jugoslovenskog vaterpola, setio se naših velikana Kovačića, Kurtinija, Štakule, Ježića, Cipcija, Muškatirovića i mnogih drugih. 

Znao sam da je ona samo moje vlasništvo. 

Ali, znam da ona pripada i njima, jer su oni pre mene godinama utabali stazu do ovog svečanog i nezaboravnog trenutka.

Po povratku iz Meksika video sam šta za nas vaterpoliste znači osvojiti srebrnu, a šta zlatnu medalju. 

Povratak iz Tokija bio je tužan i propraćen oštrom kritikom javnosti. Svi su smatrali da je drugo mesto neuspeh i to samo zbog jedne propuštene šanse ili jednog primljenog gola više.

Godine 1961, samo nekoliko meseci posle neuspeha u Rimu, izvršena je smena generacija u našoj vaterpolo reprezentaciji, pod vodstvom trenera Boška Vuksanovića

Tada su mladi igrači imali prednost. 

U tom periodu stasali smo Janković, Bonačić, Stipanić, Lopatni i ja. 

Stvoren je jugoslovenski stil igre, stvoreni su igrači, koji se vrlo često nalaze na listama najboljih svetskih vaterpolista. 

Olimpijski turnir u Meksiku samo je potvrdio i zvanično dokazao da se u Jugoslaviji igra i dobar i atraktivan vaterpolo.

Posle neuspeha na Evropskom prvenstvu u Utrehtu 1966. godine, osvojili smo treće mesto, došao je za saveznog kapitena Aleksandar Sajfert i godinu i po dana nismo izgubili nijednu utakmicu.



Da li da primorci pređu u Mladost i Partizan?




I kod Sajferta mladi igrači dobili su šansu. Marović, Poljak i Dabović uklopili su se sa starijim drugovima.

Završetak Olimpijskih igara obično najavljuje i smenu generacija. 

Da li će se to dogoditi i sa našom reprezentacijom? 

Sudeći po godinama i sposobnostima jedanaestorice iz Meksika, koji su još uvek glavni oslonci u svojim klubovima, odnosno u Mladosti i Partizanu, izgleda da neće doći do velikih promena. 

Mladima će se ukazati prilika da zaigraju, samo kada standardni reprezentativci budu zauzeti obavezama ili sprečeni bolestima.

Ako pogledamo pojedince u vaterpolo reprezentaciji, videćemo da su svi sem Trumbića, koji je profesor fizičke kulture i Hebla, koji je inženjer elektrotehnike, studenti, da još nemaju sigurnu egzistenciju i da neredovno polažu ispite na fakultetima. 

Na jednom sastanku posle Meksika svi su obećali da će u Minhenu 1972. godine braniti boje naše reprezentacije.

Jedini se uzdržao Trumbić, koji je najstariji u ekipi, ima 34 godine.

Pohvalno je što svi žele i misle isto, što se žrtvuju za kolektiv, pogotovo, ako se zna da su danas u vrhunskom sportu obaveze profesionalne, a materijalna primanja amaterska. 

Međutim, postoji opasnost kada dođe do neminovne smene generacija, najverovatnije posle Olimpijade u Minhenu, kako će se naši mladi naslednici snaći u novoj situaciji.

Ranijih godina se do poslednjeg trenutka nije znalo kojih jedanaest igrača putuje na turneju, jer je izbor igrača bio mnogo veći. 

Sada je jugoslovenski vaterpolo došao u situaciju da se ekipa zna već prvog dana priprema.

To ipak ne znači da sada nemamo kvalitetan podmladak. 

Ali, zimski bazeni u Zagrebu i Beogradu daju veliko preimućstvo klubovima sa "kopna" da treniraju preko cele godine, dok se mladi talentovani igrači većinom nalaze u klubovima sa mora i primorani su da rade samo onda kada to klimatski uslovi dozvoljavaju, a to praktično znači tri do četiri meseca godišnje. 

Jedini izlaz iz ovakve situacije jeste da primorci pređu u Mladost, odnosno u Partizan

Takav je slučaj bio sa Dabovićem i Marovićem. 

Postoji još jedno rešenje, a to je da Plivački Savez Jugoslavije povede više računa o obezbeđivanju susreta mladih i "B" reprezentacija, gde će mlađi igrači imati prilike da steknu međunarodno iskustvo, da treniraju preko cele godine i da pokažu svoje vrednosti.

Ako se o mladima povede više računa, jer Jugoslavija ima dosta talentovanih vaterpolista, onda će smena generacija proći bez velikih potresa.

Napisao: Mirko Sandić, obrada: Yugopapir (Tempo, januar 1969.)


Aleksandar Sajfert (foto: Tempo)

Podržite Yugopapir na društvenim mrežama :-)