Retro FEST: Dušan Makavejev - Voleo bih da radim ovde iz sve snage (1986)

FEST 1986: Tražila se karta više za Istvudovog "Bledog jahača", Zemekisov "Povratak u budućnost", Virovog "Svedoka". Prema izboru jugoslovenskih kritičara, proglašen je najbolji film prikazan na Festu u prvih petnaest godina - u žestokoj konkurenciji, pobedio je "Andrej Rubljov" Tarkovskog. I dok je Želimir Žilnik na beogradskom Sajmištu snimao "Lepe žene prolaze kroz grad", njegov kolega Dušan Makavejev promovisao je na Festu svoj novi film "The Coca-Cola Kid", te o njemu i svojoj karijeri razgovarao sa novinarkom "Studija"... 


"Australijanci su veliki individualisti, vrlo svojeglavi ljudi, često pomalo usamljenici i pustinjaci. Nisu mnogo govorljivi. Njihovo je druženje kad dva čoveka sednu u bar i popiju deset boca piva, ne progovorivši ni reči, a zatim se raziđu i smatraju da su se sjajno družili"


Dušan Makavejev - foto: Goranka Matić
Film beogradskog redatelja Dušana Makavejeva Coca-Cola Kid bio je zapažen na FEST-u, ali ne samo po svojim dobrim stranama. No, oprečna su mišljenja uvijek stimulativno djelovala na »nezaustavljivog« Makavejeva.

Stalno mjesto boravka Dušana Makavejeva jest Pariz, pa se može reći da je na FEST-u u Beogradu bio »u prolazu«. Na toj manifestaciji prikazan je i Coca-Cola Kid - treći (nakon Sweet Movie i Mister Montenegro) Makavejevljev film realiziran u inozemstvu, ovoga puta u Australiji.

Prošle je godine taj film prikazan u službenoj konkurenciji kanskog festivala, a i francuska ga je kritika relativno povoljno ocijenila. Prilično se razlikuje od dosadašnjih Makavejevljevih filmova, pa nije čudno da je u Beogradu dočekan s potpuno oprečnim mišljenjima. To je djelo prilično čvrste priče, zanatski korektno ispričane, iz koje vrlo jasno probija osnovna ideja filma, ali bez snažne budućnosti, ironijskog pomaka i nježne duhovitosti, na koje smo kod tog autora već tako razmaženo navikli.

Kompanija Coca Cola zadužuje mladog i fanatično »programiranog« poslovnog čovjeka da poboljša poslovanje u njenu australskom ogranku. Glavni junak utvrđuje da postoji područje u Australiji u kojem neki stari industrijalac proizvodi svoje voćne sokove (na zastarjeli način) i već godinama uspješno zaustavlja prodor coca-cole.

Uvod ovom intervjuu, na žalost, ne pruža dovoljno prostora analizi i usporedbi Coca-Cola Kida s ostalim Makavejevljevim filmovima, od kojih prva tri - Čovek nije tica (1965), Ljubavni slučaj ili tragedija službenice PTT (1967) i Nevinost be zaštite (1968) i danas suvereno stoje pri vrhu jugoslavenske kinematografije. 

Godine 1971, Makavejev radi W. R ili Misterije organizma, no tadašnjom službenom osudom jugoslavenskog kritičkog filma, tzv. »crnog vala«, kojemu pripada i taj autor, domaća je publika izgubila priliku da legalno vidi taj film, a Makavejev odlazi u »gastarbajtere«. Misterije postižu u inozemstvu uspjeh, da bi Sweet Movie (1975), sljedeći Makavejevljev film, godinama bio na stalnom repertoaru jednog pariškog kina i time stekao kult-status.

Vodeći leksikoni i filmske enciklopedije, uz obaveznu fllmografiju, posvetili su Makavejevu poprilično velike tekstove koji sadrže analize njegovih filmova, te visoke i laskave ocjene pojedinih djela, kao i cjelokupnog opusa.


* Kako to da već cijelo desetljeće ne snimate u Jugoslaviji? Je li riječ o vašem izboru, ili o nekoj vrsti prisilnog »gastarbajterstva«?

- Mislim da kod nas ne postoji neki specifičan embargo na bilo koga, no postoji velik problem u ekonomskoj situaciji. Ne znam nikoga tko ide iz filma u film, osim Čalića s njegovim serijalom Došlo doba da se ljubav proba u bezbroj nastavaka.

"W. R. - Misterije organizma" (1971): Ivica Vidović, Jagoda Kaloper i Milena Dravić

Svi su na nekom belom hlebu, a specifični i ekstremni primer takve situacije jest Berkovićeva karijera. On do Ljubavnih pisama s predumišljajem godinama nije snimao, i upravo je zato dirljivo s koliko su entuzijazma, majstorstva i veštine Pisma napravljena. Malo je teško kad čovek izađe iz ove naše sredine i kada se na Zapadu nauči profesionalizmu koji je za naše pojmove san.

Svako je delo optimalno urađeno, snimanje se planira - i kako je planirano, tako se i uradi. Svi rade svoj posao, i onda vam ne preostaje ništa drugo nego da režirate. U takvoj situaciji, čovek se razmazi Kod nas režiser, umesto da radi, mora da ide i da kuka za pare, ili da pijanoga glumca stavlja pod tuš.

* Kako danas gledate na prekid vašeg rada u Jugoslaviji, izazvan svojedobnom osudom »crnog vala«?

"Sweet Movie" (1974)
- Od svoje kino-klubaške faze, pa preko dokumentaraca do kratkog i igranog filma, imao sam neki prirodan razvitak. Čovek stekne prijatelje i saradnike, ide iz filma u film, zna gde je bilo kritičkih primedbi, a šta se ljudima prošli put dopalo, pa se i prema tome razvija i menja. Ipak, stvaralaštvo ide kao neka reka koja dobiva svoje prirodne meandre. 

No, rez koji je nastupio sedamdesetih godina i bukvalno preko noći poslao u inostranstvo Sašu Petrovića, Želimira Žilnika, Boru Šajtinca, mene i još neke ljude koji su bili manje poznati, taj je rez bio toliko nagao da je trebalo mnogo snage i živaca da se novi rad uspostavi.

Imao sam sreću da sam u tom trenutku raspolagao već gotovim scenarijem. U Dunav-filmu spremali smo Slatki film s Milenom Dravić, Zoranom Radmilovićem i glumcima koji su pre toga igrali u Misterijama. Slatki film bio ie napisan kao neka vrst nastavka. Milena je imala glavnu ulogu.

Njoj je ljubavnik (Ivica Vidović) u trenutku strasnog zanosa odsekao glavu. Pošto su telo našli još vrelo, neki ju je hirurg čudotvorno zašio. Ostala je živa, ali s nekim smetnjama u živčanom sistemu i s malim tragom na vratu. Smetnje su je učinile podeljenom ličnošću, tako da je postojala neka zlatna, crvena, crna i siva Milena.

Cela ta satirična igra, kakva je Slatki film trebao biti, bila je zasnovana na našim karakterima i situacijama. Tada smo imali 30 posto novaca iz francuske i 30 posto iz nemačke koprodukcije, ali jugoslavenski novac nikako se nije mogao skupiti ili pokrenuti, tako da sam ja, praktično, otputovao sa svim tim ugovorima ispod miške.

Rekao sam sebi: »Idi u beli svet i pokušaj da konstruišeš film!« Otišao sam u Minhen, gde mi je bilo potvrđeno da će se film raditi s Francuzima, a zatim do Vincenta Mallea (brata redatelja Louisa Mallea), francuskog producenta, koji mi ie također dao zeleno svetio za početak rada.

Onda sam napravio još nekoliko verzija scenarija, pa je to na kraju, ispao jedan sasvim nov film s istim naslovom - Sweet Movie - i sličnim kreativno-problemskim intencijama. Treći dio financijskih sredstava (umesto jugoslavenskih) našli smo u Kanadi, tako da smo dobili francusko-kanadsko-nemačku koprodukciju.


* Kako to da ste Mistera Montenegra snimili u švedskoj produkciji?

- Sedam godina nakon filma Sweet Movie nisam snimao, radio sam na scenarijima s prekidom od godinu dana kada sam na bostonskom Harvardu predavao film. Bo Jonsson, producent Montenegra, godinama je bio moj prijatelj.

Kao samostalni producent, počeo je raditi u otprilike isto vreme kada sam ja počeo režirati. Bio sam u Argentini na festivalu sa Čovek nije tica, a on je bio sa svojim filmom Dear John, tada vrlo poznatim i dobrim filmom. Proveli smo neko vreme zajedno u Argentini, a onda smo se iduće godine našli u Pesaru, na festivalu »novog filma«, gde sam ja bio s Ljubavnim slučajem.

"Montenegro" (1981)
I, tako smo se viđali od festivala do festivala, od Cannesa do Cannesa. On je uvek bio mali producent koji je radio za nekog velikog, ali u jednom trenutku, nakon sto je bio teško bolestan, odlučio se naglo na sopstvenu produkciju. Krenuo je s komedijom od šest tipova koji su pozvani na vojnu vežbu, a već su malo zašli u godine.

Priča o šest matoraca na vojnoj vežbi postala je uspeh svih vremena u Švedskoj, i on je naglo zaradio velik novac. Već prvog dana igranja filma, on okrene moj broj u Parizu i kaže: »Slušaj, film mi je sjajno krenuo, sada ću imati nešto novaca. Dođi da zajedno radimo!« 

Doletim u Švedsku i počnem da se muvam uokolo. On je hteo da radim neku komediju o jugoslovenskim restoranima u Švedskoj. Naime, svi su vodeći najlepši i najluksuzniji restorani u Stockholmu jugoslovenski, ali uglavnom imaju neka strana imena, kao Verona. No, kada sam malo ušao u tu priču oko jugoslovenskih restorana, otkrijem da tu ima kriminala.

Zapravo, što je još zanimljivije, ima tu nečega što za naše pojmove nije kriminal, a za njihove jeste. Dođu Jugovići, otvore jedan restoran i na kraju godine vlasnik ne plati porez. On odlazi u zatvor, ali tada još u švedskim zakonima nije postojao paragraf o konfiskaciji imovine, jer nije bio potreban. Naime, za njih, kada je poslovni čovek kažnjen i najmanjom kaznom zatvora, on toga trenutka gubi ugled i propada. S njim nitko više neće da radi, i to je dovoljno da ljudi u Švedskoj i ne pomišljaju da urade nešto protiv zakona.

Naš čovek, na ogromno zaprepašćenje Šveđana, mirno odlazi u zatvor na godinu dana, a za to vreme njegov se lokal zatvara. Ali novcem od neplaćenog poreza, koji je ogroman, njegova dva brata otvaraju dva nova restorana. Jedan od dva brata opet ne plati porez, a za to vreme prvi od dva brata vraća se iz zatvora i radi npr. kao kuvar u nekom od vlastitih restorana, jer sve je to zajednički posao!

Švedska je vlada shvatila, sa zakašnjenjem, da su oni najmlađeg brata blagovremeno poslali da studira pravo, pa im je on pronašao rupu u zakonu kako se na najbolji način može zaraditi novac. U cenu tog posla oni su uračunali da jedan ili dva brata odsjede po godinu dana u zatvoru. Na kraju, restorani su uhodani, dobro rade, a braća postaju poštena, više neće da podvaljuju i redovito plaćaju porez.

Krajnji je rezultat da imaju sjajne restorane u centru grada. Bilo je više takvih slučajeva, i svaki put kada su Jugoslaveni radili, uvek su radili nešto novo, tako da su Šveđani često menjali razne zakone, dobrim delom prema onom što su Jugovići radili. Šveđani zato vrlo visoko cene naše ljude jer su uneli mnogo dinamike u posao, a i lako se uklapaju. Nisu, recimo, kao Turci, koji su ipak jedna druga civilizacija. Naši se žene Šveđankama, snalaze se i imaju vrlo dobar renome. Prvo sam se uplašio te teme, jer sam osetio te razne »senke«. No, posle nekoliko godina, priča Montenegra spontano se pojavila.


* Čini se da u našoj sredini postoji neki neslužbeni zahtjev da svaki autorski projekt režisera vaše generacije bude »na nivou« vaših radova iz šezdesetih godina. Smatrate li da je to, zapravo, nedovoljna tolerancija spram vaših eventualnih želja za režijskim i svjetonazornim »pomacima«?

- Da, uvek se očekuje nivo jednog »slavnog i svetlog« trenutka iz prošlosti. Mislim da je takav stav posledica nostalgije za vremenom kada smo imali prodor kritičkog filma, nakon što smo već imali čitav niz filmova iz rata o našoj slavnoj prošlosti, pa i neku vrst psihološke drame. Dakle, zanat je bio usvojen, a onda je došla grupa nas mladih koji smo se sakupljali u kino-klubu.

Nismo mogli da uđemo u film zato što su oni koji su držali pozicije bili od nas stariji svega pet godina, a bili su tu već nekih petnaest godina. Razlika je bila u tome što su oni bili u ratu, a mi nismo. Oni su vrlo mladi došli na film, svoje prve filmove dobili su s dvadeset godina i Puriša Đorđević, i Voja Nanović, i Vlado Pogačić, i drugi, tako da smo mi dosta dugo trebali da čekamo na svoj trenutak.

"Čovek nije tica" (1965)
Onda je došlo do one ekonomske reforme šezdesetih godina, kada je Ratko Dražević, koji je bio neverovatno karizmatična ličnost - bivši udbaš, avanturista, veliki ljubavnik i svetski čovjek, došao i rekao: »Šta mi ovde radimo - četiri filma godišnje!? Mi moramo da radimo deset filmova godišnje!« I ne samo da je to rekao, nego je uspeo da iskopa sredstva, da pojeftini proizvodnju i da dovede nove ljude.

U tom naglom stvaranju otvorili su se prostori i za nas. Tako sam ja dobio film Čovek nije tica, film koji je te godine finansiran iz nekog specijanog novca za debitante. Uletali smo jedan za drugim - Žika Pavlović, Kokan Rakonjac, ja i razni drugi autori, kao Bata Čengić u Sarajevu. Za to vreme, slično se događalo u Zagrebu i u celoj zemlji.

Generacijski smo ušli u igrani film, imajući za sobom već dosta dokumentaraca. Oni su bili neki naši prvi prodori u stvarnost. Bili su to filmovi o običnim ljudima, o kriminalcima, o čudnim ljudima, o kriznim momentima društva. To je bio jak prodor, ali treba shvatiti da u to vreme nije bilo televizije. Sve što su sadržavali ti dokumentarci danas postoji u bezbroj televizijskih emisija - i takve priče i teme, a i kritička misao!

Bio je naš tzv. kritički dokumentarni film zanimljiv i iz drugih razloga - on je nosio neku specifičnu vizuelnost, glumu i intenzitet, ali tematski, dobri deo toga danas je zastupljen po svim mogućim revijama i novinama, na radiju i televiziji. U izvesnom smislu, sada bi trebala ne znam kakva nova koncentracija i energija da bismo došli do nekih tematskih prodora za koje još uvek ne znamo koji su.

* Koliko je stil rada u Australiji utjecao na konačni izgled Coca-Cola Kida?

- Moram da kažem da sam, na primer, u filmu Sweet Movie opet imao šanse da iz sve snage napravim jedan film. Postoje ti filmovi koji se rade iz sve snage, a i oni koji se rade zanatski. Znam da sam Sweet Movie radio iz sve snage, dok je Montenegro već bio »umiveni«, bolje balansiran, ali je i u njemu također bilo neke snage.

U Coca-Cola Kidu otišao sam na drugu stranu sveta, tamo gde žive antipodi - ljudi koji hodaju naopačke, kako Australce nazivaju Englezi. To je sasvim drugi svet. Film je (nakon deset godina pregovora, prepiske i više od 11 varijanti scenarija) stopostotno finansiran australskim novcem, a jedini stranac u produkciji bio sam ja kao režiser i glavni glumac koji je došao iz SAD, jer on glumi stranca, Amerikanca.


- Uz ogromne bitke sa sindikatima i raznim institucijama, dobio sam odobrenje za rad u Australiji, za razliku od Line Wertmueller, Josepha Loseya, Richarda Fleischera i nekih drugih. Prošao sam kroz iglene uši, verovatno zato što su znali sve moje filmove sa festivala u Melbourneu i Sydneyu, te što nisam došao iz velike zemlje koja ih ugrožava.

Shvatili su me kao kolegu, ali zato sam prihvatio obavezu da treba da napravim potpuno australski film. I to sam i uradio! Trudio sam se da uzmem najbolje australske glumce i da ih učinim što osobenijim. Australci su veliki individualisti, vrlo svojeglavi ljudi, često pomalo usamljenici i pustinjaci. Nisu mnogo govorljivi.

Njihovo je druženje kad dva čoveka sednu u bar i popiju deset boca piva, ne progovorivši ni reči, a zatim se raziđu i smatraju da su se sjajno družili. Teško mi je bilo svladati svoj mediteranski ukus, pa sam kukao da mi daju nekog Grka ili Jevrejina u film. 

Australci su zanimljivi, ali na način kao što je zanimljiv čovek s neobičnim šeširom. Gledaš ga, to je zgodno, ali nema daljnje komunikacije, jer on ne progovori ni reč. Zato sam odlučio da će se u filmu svakih pet minuta pojaviti netko drugi - jednom je to onaj kelner terorista, jednom šerif na kamili, a jednom bivši muž koji pije votku. Potrudio sam se da vidim koje su tamo životinje zgodne i kako ih mogu upotrebiti na filmu. Našao sam neke lepe pejzaže i napravio sam australski film.

* Čini se da se vaš film vrlo dobro uklapa u relativno nov trend bavljenja sudarom dviju kultura, dva načina razmišljanja, dvije civilizacije. Riječ je o filmovima poput Lokalnog junaka Billa Forsythea ili Svjedoka Petera Weira.

- Danas, kada svet postaje jedan, ima sve više takvih filmova, evo, i film Smaragdna šuma Johna Boormana, koji smo videli na FEST-u, pokriva jednu od takvih tema. U mom filmu susreću se dva kapitalizma, od kojih je jedan bliži srcu, premda je u pitanju jedan stari despot, lokalni tiranin koji proizvodi svoj voćni napitak, i kojega, dakako svi obožavaju, jer je on mali »Godfather«

On se sukobljava s mladim biznismenom koji ruši sve granice i predstavlja taj večiti progres. U tom filmu, mnogi ljudi nisu primetili analogije s nekim našim situacijama - s nečim što bih nazvao »nestrpljiva utopija«. Reč je o političkom programu koji hoće da menja ljude, ne vodeći računa o tome da ii su oni za to zainteresovani. Kako se ono kaže: dosta je sada malih ribarskih čamaca, ima sada svi da budemo članovi jednog kolektiva, da lovimo jednim brodom, i to veliku ribu! 

Dobar je primer za to u sjajnom filmu Ciguli Miguli (režiser Branko Marjanović) gde umesto puno malih orkestara mora postojati jedan koji treba planirano da svira, pa onda, na kraju, nema nijednog. To je onaj večiti sukob između unitarizma i pluralizma.

Čovek iz Coca-Cole predstavnik je unitarističkog principa, pa on čak dođe i kaže: »Ja vam donosim bratstvo i jedinstvo, bit će vam divno s nama! S nama ćete više zaraditi, celi svet je povezan Coca-Colom, svi se mi volimo."

"The Coca-Cola Kid" (1985)
* Vidljivo je da ste u filmu brižljivo pazili na formalne karakteristike. Na što ste posebno obratili pažnju?

- Artistička strana filma najjača je u brizi za boju. Filmovi u boji vrlo su često drečavi, i to je onda jedan vašar boja. S bojama je teško raditi, i one se moraju redukovati da bi zvonile kao boje. Prvoga dana rada rekao sam snimatelju da hoću da rad s kamerom bude ljubavno pismo Kodaku, to jest da hoću da žuta bude žuta, plava plava itd, jer Kodak ima te divne boje, i to smo uspjeli dobiti na filmu.

Imali smo izvanrednog kostimografa, koji je odlično naglasio kako se profesije uniformišu, premda ljudi ne nose uniforme, ali na ulici ipak razlikujete profesora od radnika, službenika od biznismena itd. Na dekor smo također posebno pazili - posvuda su znakovi Coca-Cole - sat od Coca-Cole, domino od Coca-Cole i npr. crvene Coca-Coline pepeljare na crnim stolovima. 

Tko zna da ja volim i često koristim kombinaciju crne i crvene boje, shvatit će odakle je to. S druge strane, Coca-Cola ima svoju kombinaciju bele i crvene, kao boje kompanije. S tim u vezi, u filmu je prokrijumčaren jedan politički vic. Kelner se udvara našem junaku, jer misli da ovaj radi za CIA-u i donosi mu prvo jedan cvet, a zatim dva - beli i crveni karanfil. 

U jednom filmu Karolya Makka postoji politička situacija u kojoj su neki seljaci zatvoreni u hotel i ne mogu da izađu dok se ne uključe u zadrugu. Tamo se u jednoj čaši pojave dva cveta - beli i crveni karanfil. Ja pitam Makka što znači to cveće, jer shvatam da se tu radi o nekom kodu, i on mi kaže: »Pa to su boje Solidarnosti!« 

Crvena i bela su, naime, boje poljske zastave. A ja u filmu imam tog smešnog kelnera koji hoće da sprovodi neku revoluciju, ili antirevoluciju, kako hoćete, i ovog nesretnog coveka iz Coca-Cole smatra velikim špijunom. I zato mu stalno podmeće ta dva cveta. No, belo i crveno su također i boje Coca-Cole. Dopao mi se taj apsurd, da nešto što neki percipiraju kao boje Solidarnosti i slobode, pa im zbog toga zalupa srce, službeniku Coca-Cole također jače zakuca srce jer su to boje njegove kompanije.


* Kako je film prošao u svijetu?

- Film je uspeo u raznim gradovima - u Los Angelsu, Chicagu, San Franciscu, Bostonu, Hustonu itd., ali prijem se generacijski mnogo razlikuje. Kod mladih Amerikanaca opazio sam veliko zadovoljstvo tim raznim simbolima Coca-Cole. Na svaki su znak reagovali, i mislim da je to veoma dobro. Verujem da je to zato što opet postoji obnova stripa, i jedna je generacija ponovno vizuelna, bliža konceptualnoj umetnosti i hiperrealizmu.

Moderna generacija, opet, razume stilizaciju, što sa starijim generacijama nije bio slučaj. Onima koji traže bogate i konkretne detalje, te razvedenu problematiku, moj se film može činiti praznim, malo suviše »umivenim«, no upravo to je bio cilj. To, naravno, ne znači da ću i dalje tako raditi filmove. Jednostavno, to je bio jedan takav film!

1986: I dalje je tekla legalizacija "Misterija organizma"

* Postojali su neki problemi oko isporuke vašeg filma W. R. ili Misterije organizma na veliku retrospektivu jugoslovenskog filma u pariškom Beaubourgu?

- Da, bilo je dosta natezanja, pa su onda prvo pušteni Žilnikovi Rani radovi, a zatim i Misterije. Sada je u toku proces, da tako kažem, lagane legalizacije Misterija organizma. Samim tim što je zatraženo da se prikazuje u okviru retrospektive jugoslavenskog filma u Parizu, konačno je i ovde prihvaćena situacija da je to naš film i da je deo naše historije.

No, još postoji pitanje tog legalnog momenta. Cenzorni karton bio je osporen i još nije dobijen, ali, kao što mi je rečeno prošle nedjelje - u toku je proces da taj film dobije pravo svog izlaska u javnost. Traži se da budemo strpljivi, a pošto sam bio strpljiv petnaest godina, mogu još malo.

* Namjeravate li slijedeći film snimati u Jugoslaviji?

- Vjerujte mi - ne znam! To i mene veoma interesuje. Voleo bih da radim ovde iz sve snage, ali pojavi se npr. producent i kaže: »Bilo bi dobro da radiš, ali znaš, onako, neku laku komediju!« Vidim da pola u šali pokušava da me »smiri«, jer verovatno misli da ću ja da pravim ne znam kakve »vatromete«. No, ozbiljno govoreći, ako producent nije spreman da od reditelja uzme onu najbolju energiju, onda ne vredi ni raditi.

Alemka Lisinski




Podržite Yugopapir na društvenim mrežama :-)