Januar 1976: Visok i punačak, velike šake i
krupnog stasa, prosede kose i živih očiju, snažnog glasa i dečjeg
osmeha.
Rođeni komičar. Često na telefonske pozive odgovara
promenjenim glasom.
Tek kada utvrdi da je s druge strane prijatelj
otkriva da je to on, Felini, a ne njegova kućna pomoćnica.
Kada
snima film, zna sve uloge napamet i u pauzi imitira glumce. Zabavlja
se. I zabavlja druge.
Hrabro priznaje da nikada
ništa nije čitao, ali zna iznenada, kada je raspoložen, da citira
Frojda, Prusta i Pirandela!
Kada je umoran ili bolje reći kada se
nađe u jednom od "njegovih stanja", Felini, ne
obaveštavajući nikoga, seda u voz i putuje u Rimini, mesto svog
detinjstva. Odlazi pod prozore starih prijatelja, baca kamenčiće u
staklo da ih obavesti da je došao. Zagrljaji, oduševljenje i
slavlje. Grupa starih dobrih drugara upućuje se ka moru. Na obali,
uz laganu šetnju, naviru uspomene.
Kada je odlazio iz Riminija, nadajući
se da će u Rimu naći pravi svet, nije ni slutio da će onaj koji je
napustio ući u njegove filmove.
Sećanje na detinjstvo i vreme
provedeno u Riminiju srećemo i u filmu "Amarkord", koji se
može prevesti u dijalektu i kao "Sećam se" i kao "Gorko
sećanje". Ovaj film je Feliniju doneo četvrtog Oskara
(proglašen za najbolji inostrani film i jedan je od najboljih na
Festu 1974.) i izazvao različite polemike.
Prisustvovala sam snimanju nekih scena
u Ćinećiti gde je Felini leta 1973. konstruisao Rimini iz svoje
mašte. Tada mi je poverio kako je nastao film "Amarkord".
- Dugo sam nosio u sebi neke ličnosti
i neke priče koje nisam uspeo da prenesem na filmsko platno, a ni da
ih se oslobodim. Jednoga dana, dok sam razgovarao sa Toninom Guerom,
mojim zemljakom, on je u nekim mojim tipovima, koje sam mu opisao,
prepoznao neke svoje prijatelje i slične situacije. Posle toga priča
se dopala i drugima i došlo je do predloga da snimimo film čija se
priča odvija ne samo u Riminiju već u bilo kom gradu italijanske
provincije u kojoj su dominirali crkva i fašizam.
- U prvoj verziji filma, koji sam
videla u Rimu, napravili ste drugačiji završetak. Posle suvenir-fotografija Gradiskinog venčanja,
pisalo je:
"Većina ovih fotografija bile su na prašnjavim policama fotografa i vremenom su izbledele".
Kasnije, kada sam film videla u Jugoslaviji, primetila sam da ste kraj filma
promenili.
- Da, prvobitna zamisao je bila takva,
ali ni u scenariju mi se takav završetak nije dopao, ni kada je film
bio montiran. Maglovitost i melanholija koju bi izazvale ove
fotografije već se provlače kroz ceo film. Nisam želeo da se film
i na kraju optereti pesimizmom. Promenio sam kraj i mislim da je tako bolje.
- "Amarkord" tretira
prošlost, vreme vašeg detinjstva. Jednom ste rekli i ovo: "Prošlost
je nešto što ne postoji".
- Da li sam zaista rekao tako nešto?!
U redu. Možda sam rekao da treba tretirati prošlost tako da nam ne
truje sadašnjost i da nas očuva slobodnim za budućnost. Mislim da sam uvek nastojao da je tako prikažem u svojim filmovima.
Zabeležila: Ljupka Lazić (TV novosti, 1976.)
