Branislav Surutka, "prvi glas Jugoslavije": Smatrao je da lep i čist jezik mora ostati privilegija radija i TV

Maj 1979: "U Srpskoj akademiji nauka, u Institutu za fonetiku i patologiju govora, časove nam je davao profesor Đorđe Kostić. Mi kojima je lep govor bio san, odlazili smo zbog toga u SAN!"

Tako je, pričajući o teškoćama i lepotama svog poziva, govorio čovek koji je svojim glasom, svojim govorom, označio epohu, školu, stil na našem radiju i televiziji. Tako je govorio Branislav Surutka, spiker.

Zbog sna, odlazio je u san!

I kako je u taj san o jednoj lepoj profesiji ulazio polako, studiozno i dostojanstveno, tako je polagano i odlazio iz njega, teško i dramatično... Da bi neočekivano otišao i iz života. Prerano, jer, po godinama, nije bio star.

Rođen je u Banjaluci 4. aprila 1925. godine. Gimnaziju je završio u rodnom gradu, a u Beograd je došao na studije. Još kao dečak, pričao je nekad, želeo je da postane glumac. Sa dečacima iz ulice priređivao je prave male predstave. U gimnaziji je bio član dramske družine. Ali, posle kolebanja između poziva glumca i lekara, možda po nekom unutrašnjem nesporazumu, opredelio se za studije prava. Napustio ih je pošto je, 1948. godine, postao spiker Radio Beograda.

Na radio talasima postao je prava spikerska zvezda. Plenio je milione slušalaca prijatnim, toplim glasom, pravilnim i tečnim izgovorom, skladom izgovorenih reči, zbog čega su pamćeni i neki "sasvim rutinski tekstovi", kako je to jednom zabeleženo.

Tako je postao jedan od najpolularnijih naših spikera. 

Stekao veliku slavu. Slavu, prolaznu, kao što je svaka slava, i sam je toga bio svestan. I zato, kad je trebalo da priča o sebi, radije je govorio o slavnim spikerima koji su mu prethodili, od kojih se učio, kojima se divio. 

Govorio je o zaboravljenoj Jeleni Bilbiji, zvezdi predratnog radija, tužnoj i uvređenoj starici. Govorio je o nestalom Fingerhutu, najlepšem glasu koji se, činilo mu se, ikad čuo na radio talasima.

Jedino nije mogao da shvati da je i sam poziv kojim se bavio, prolazan. Suočavao se, međutim, sa tom činjenicom godinama. I to je bila neminovna tragika njegovog života.

Tanan i krhak, preosetljiv na grubosti, uzaludno se suprotstavljao novinama koje je nametala svakodnevna televizijska praksa. 

Maštao je o školi za spikere, koja bi bila otvorena pri nekom narodnom univerzitetu. Mislio je da će tu školu jednoga dana pohađati i televizijski i radio novinari. Smatrao je da lep i čist jezik mora ostati privilegija radija i televizije.

Otišao je možda razočaran. Možda opterećen sumnjama da se bavio poslom uzaludnim i nekorisnim. 

Ta zabluda je možda najveća tragika njegovog ličnog života. 

Jer, njegov tridesetogodišnji boravak među slušaocima radija i gledaocima televizije svakako nije protekao bez trajnih posledica po našu kulturu. Možda samo u ovom trenutku još ne umemo jasno da vidimo te posledice.

Ali, sutra, preksutra, kad se pitanja spikerske profesije, kojoj je Surutka posvetio sav život, razbistre, jasnije će se videti i ono što je "prvi glas Jugoslavije" ostavio za sobom.

(In memoriam, TV novosti, 1979.)


Sećanje novinara Džavida Husića: Branislav Dostojanstveni



Mart 1985: Preteško je kad smrt otme prijatelja.

Promicao je snijeg dok smo, početkom 1979. godine, ispraćali na beogradskom Novom groblju još jednog druga iz šireg kruga poznanika. Elegantan i ozbiljan, u pozi naučnika, Branislav Surutka je došapnuo:

- Ko li je od nas sljedeći?

- Jezik pregrizao! - dobacio je vječito vedri i raspoloženi Vojin Božović "Škoba", predratni fudbalski reprezentativac. - Ja, bogami, ne mislim još, a vi se dogovorite!

Poslije sahrane popili smo po čašicu za dušu umrlog. Brana mi reče:

- Razmišljao sam da nas dvojica napišemo jedan feljton, ili čak i tv seriju, o starom Beogradu. O Skadarliji, zapravo.

- Možete, ali samo o kafanama! - šalio se i dalje Božović. - Biću vam stručni konsultant!

- Odakle da nas dvojica Bosanaca pišemo o starom Beogradu? - začudio sam se.

- Sakupio sam materijal i pomislio na tebe! Ali da odemo na Jahorinu i u miru, natenane, započnemo!

Viđali smo se gotovo svakodnevno, obično oko podna u bifeu "Bohinj". Brana bi nailazio prav kao strijela, dostojanstven. Ljudi su se okretali za njegovom vitkom i visokom pojavom, obradovani da vide najboljeg poslijeratnog radio spikera. 

Ostale su nazaboravne njegove riječi dok je vodio "Vremeplov" na televiziji. Bila je to pjesma u prozi. Govorio je veličanstveno. Ali ga je vremenom bivalo sve manje, pogotovo posljednjih godinama.

Nosio je ovaj tihi, ponosni Banjalučanin tešku tugu u sebi. Razveo se od prve supruge razumno i prijateljski i sa drugom, mnogo mlađom ženom, dobio dvoje djece. 

Tada su naišli nesporazumi. Brana je počeo da pije i supruga je sa djecom otišla u Švajcarsku. Doajen spikera ostao je sa staricom majkom, višestruko rastrzan. Niti je zaboravio, i prežalio, Tijanu niti je opraštao Dori. Jednom me je zamolio:

- Hajdemo u Cirih na rođendan mog sina!

- Hoću ako mi obećaš da na putu nećeš piti? - rekoh.

Umjesto u Švajcarsku otputovali smo u Herceg-Novi na zimsku proslavu berbe mimoza. Brana je morao ranije da se vrati i mimoze nije ni vidio, a u Beograd i za mikrofon stigao je u stanju koje je dovelo do njegovog pravog sukoba sa strogom ustanovom RTV. 

Otišao je na liječenje u Sloveniju i još čuvam razglednicu na kojoj je pisao:

"U nedelju su nas prvi put pustili u grad, ali mene to nije radovalo".

Proveo je nekoliko nedjelja i na Sokocu, na Romaniji, i vratio se pun zdravlja, preplanuo i kao preporođen.

Svi su se obradovali, jer ne znam živog stvora koji nije poštovao i cijenio njegovu ličnost. Bio je to ponovo onaj znani Brana, blag prema svima, strog prema sebi. 

Znao sam koliko se otimao, ali demon je bio jači. 

Veoma teško pala mu je prerana smrt radio reditelja Branka Bogićevića, čija jetra nije izdržala, a za stolom u "Bohinju" ostale su mnoge sijede glave.

Tu je bio i Branin kraj. Beograd ga je ispratio sa suzama, u nijemom dostojanstvu.

Džavid Husić (Svijet, 1985.)


Branislav Surutka u Dnevniku TV BG 29. XI 1969.



Podržite Yugopapir na Patreonu * Donate






No comments:

Post a Comment