Montevideo 1930: Kako je beogradska štampa izveštavala o velikoj pobedi Jugoslavije nad Brazilom

Jul 1988: Ispratili smo ih, blago rečeno, u neizvesnost. I vest je onda dugo putovala, a kako li se tek naporno stizalo do tog dalekog Montevidea...

Znali smo:

Naša reprezentacija u glavnom gradu Urugvaja igraće svoju prvu utakmicu u ponedeljak posle podne po tamošnjem vremenu, to jest u ponedeljak uveče po našem. Objašnjeno je: ako se utakmica završi u 19 časova po njihovom vremenu, kod nas će u tom trenutku biti ponoć između ponedeljka i utorka. 

Kako telegram otud, rečeno nam je pre tog susreta, treba da putuje bar dva do tri sata, a ponekad i više (televizijo-televizijo!), prvi se izveštaj može očekivati tek u utorak rano izjutra...

To, rano izjutra (u utorak), odnosilo se na... Beograd i ne mnogo dalje od njega... a onamo gde se "Ćirom" putovalo dve noći i dan... Kad, tamo?

Kako zaboraviti izgled sportske strane "Politike" od 15. jula 1930. godine, za neki dan će 58 godina, kada je to nešto najlepše što se upamtilo iz dečaštva...

Preko cele strane, na svih pet stubaca, stajalo je u nadnaslovu: "Uspesi Evropljana u Montevideu", u naslovu: "Jugoslavija tukla Braziliju sa 2:1 (2:0)" i podnaslovu: "Za Jugoslaviju su golove dali Tirnanić i Bek..."

Izveštaj prenosimo u celini:


Montevideo, 14. jula (radiogram)



"Danas po podne u 3 časa po američkom vremenu otpočela je utakmica između reprezentacija Jugoslavije i Brazilije. Utakmica je odigrana na velikom novom stadionu pred ogromnim brojem publike. Pojavu naših igrača publika je pozdravila oduševljenim pljeskanjem a isto tako i tim Brazilijanaca koji su izveli svoje najbolje igrače za ovaj susret.

Pošto su izvršene uobičajene formalnosti oko izbora strana, otpočela je igra živim tempom. Naši igrači su izvanrednim elanom krenuli odmah u napad. Nervoza se osećala i s jedne i s druge strane. Međutim borbenost i volja za pobedom kod naših igrača ispoljila se u tolikoj meri da se već u prvim trenucima prvog poluvremena moglo nagađati da će odlični brazilski tim imati u našoj reprezentaciji jednog opasnog, žilavog protivnika.

Reprezentacija Jugoslavije izašla je na teren u plavom dresu sa državnim grbom na grudima. Brazilijanci takođe u košuljama svoje boje.

Naš tim pojavio se u najjačem sastavu:

Na vratima: golman Jakšić.

Bekovi: Ivković i Mihailović.

Half linija: Arsenijević, Stevanović, Đokić.

Navala: Tirnanić, Marjanović, Bek, Vujadinović, Sekulić.

Prvo poluvreme nesumnjivo je pripalo timu Jugoslavije, ali i Brazilijanci su izvršili čitav niz ozbiljnih napada na naša vrata. Naizmeničnim navalama, koje su se redale, naši su često bivali nadmoćniji, i ta nadmoćnost Jugoslavije utvrđena je sigurnim rezultatom 2:0 u prvom poluvremenu.

Posle drugog gola Jugosloveni su potpuno zagospodarili poljem. Brazilijanci pokušavaju u više mahova da ugroze naš gol ali odlučna odbrana čisti uspešno sve opasne situacije pred kapijom.

Inače u odbrani naročito su se istakli bekovi. I Ivković i Mihailović izvanredni kako u razbijanju protivničkih navala tako i u odbojnom udarcu.

Golman Jakšić odličan. Uspeva da brani vrlo opasne lopte i bravurozno čisti.

Half-linija je bila nešto slabija. Primećena je njena nehomogenost u akciji, iako su pojedinačno Arsenijević, Stevanović i Đokić bili dobri, videla se nepovezanost njihovog rada u pojedinim potezima. Ipak se može reći da je ona izvršila svoj zadatak kako je najbolje mogla. Kada se ima u vidu da je to najbolje mesto u našem timu, ipak treba priznati da je ovaj trio najbolje dejstvovao kako je najbolje mogao i umeo.

Navala je u svojoj igri pokazala veliku efikasnost. Situacije koje je mogla da iskoristi ona je uspešno i ostvarila.

Najbolji navalni igrač na terenu bio je nesumnjivo Ivica Bek. Njemu svojstvenom prodornošću i snažnim poletom uspevao je da celu navalu poveže i vodi napred.

U 23. minutu prvog poluvremena jedna zajednička akcija desne strane Marjanović - Tirnanić završila se prvim golom za Jugoslaviju. Gol daje sjajnim šutom desno krilo Tirnanić. Odmah zatim naši ponovo navaljuju. I sedam minuta docnije pada i drugi gol za nas. Ovaj drugi gol dao je Ivica Bek.

Do kraja prvog poluvremena igra ostaje kod ovog rezultata.

U drugom poluvremenu naš tim popušta, povlači se u odbranu, trudeći se da očuva rezultat 2:0. Tim Brazilije pokušava svim silama da probije front odbrane Jugoslavije. To mu u više mahova polazi za rukom, i posle nekoliko učestalih napada uspeva da u 17. minutu drugog poluvremena da počasni gol.

Igra je završena rezultatom 2:1 u našu korist.

Utisak je bio sjajan. Publika, koja je Braziliju smatrala za favorita, pozdravlja oduševljeno pobedu Jugoslavije. Naša kolonija, koja je na igralištu predstavljala značajan deo navijača, na rukama je iznela naše igrače.

Ovom prvom utakmicom Jugoslavija je osigurala učešće u finale."


Odjek pobede



Bora Jovanović, specijalni "Politikin" izveštač sa Prvog šampionata sveta u fudbalu, u svom citiranom hitrom izveštaju saopštio je sve najvažnije što je trebalo da čujemo. Tek na kraju usudio se da utroši dragoceno vreme da bi opisao i odjek te pobede...

U zemlji nije bilo potrebe ništa da se štedi. To sutradan verno prenosi "Politika" u nepotpisanoj belešci "Posle velike pobede Jugoslovena u Montevideu":

" ... Prve vesti, pune iskrenog čestitanja upućene su našoj jedanaestorici koji su, moramo priznati, preko svakog očekivanja, uspeli da u divovskom poletu savladaju tako silnog protivnika kao što je Brazilija.

Ovde se sa strepnjom očekivao prvi sudar naših. Ne može se reći da je to strahovanje bilo neosnovano. Otisnuti se na tako daleki put da reprezentuju zemlju i pasti iz prve na Braziliju, čiji je sportski prestiž tako visoko cenjen, nije dopustilo da se optimistički sačeka jučerašnji dan. 

Ali se, ipak, pritajena nada nekako "stidljivo" ispoljavala da bi se pretvorila u beskrajno oduševljenje po saznanju radosnog ishoda iz Montevidea.

Vest je delovala tako silovito da se u prvi mah skoro s nevericom primila. Većina je spontano i u razdraganom raspoloženju pozdravila ovaj divan uspeh naših izabranika i time jasno dokazala koliko se iskreno raduje ovoj veličanstvenoj pobedi."

Naši ljubitelji fudbala, i ne samo oni, verovatno tada prvi put, i u najudaljenijim prostorima zemlje, kao ozebao sunce, očekivali su tih dana "Politiku..." - zbog Montevidea!

Izvrsno je Bora Jovanović dočarao našu prvu pobedu u svom drugom izveštaju sa naslovom "Iznenađenje koje je Jugoslavija priredila Americi" i podnaslovom: "Naš dopisnik saopštava s kakvim je divljenjem primljena naša sjajna pobeda na Brazilijom". 

Evo tog izveštaja:


Pre polaska na igralište, u hotelu, igrači su pevali i igrali



"...Sa najvećim nestrpljenjem očekivana je ovde naša igra sa Brazilijom.

Brazilijanci već pet godina nisu igrali u Montevideu, a za njih su ipak svi znali da igraju odličan fudbal i da su veliki favoriti za titulu prvaka sveta.

Za nas, međutim, iako su nas sa najvećom simpatijom dočekali, u Montevideu se smatralo da ćemo biti žrtve Brazilijanaca, sa kojima i urugvajska reprezentacija nije mogla najčešće izaći kao pobednik...

Neobično borben duh je vladao u našem logoru, u hotelu... Pre polaska na igralište, u hotelu, igrači su pevali i igrali. Raspoloženje odlično. Čileanci nam se čude i vrte glavom. Amerikanci, koji su dan ranije tukli Belgijance, poželeli su nam uspeh i sreću i upozorili da se dobro čuvamo... 

Nekoliko telegrama pre utakmice dobili smo iz raznih krajeva Južne Amerike... Oči naših iseljenika bile su uprte u nas sa velikom radošću i nadom da ćemo širom Amerike proneti slavu i ime Jugoslavije...

Na igralištu, u svlačionicama "Nasionala", sekretar JN Saveza i jedan od vođa puta g. dr Andrejević održao je igračima jedan dirljiv govor i skrenuo im pažnju na značaj borbe i potrebu da pobedimo svog velikog protivnika. 

Govor je bio sjajan... Igrači su ga gotovo bez daha slušali. Suze su mnogima pošle na oči i duboko u srcu su im se urezale reći g. dr Andrejevića...

Velika borba je počela tačno u 3 časa po podne (po beogradskom vremenu u 7,20 časova)..."


Mi se čudimo oduševljenju jednog urugvajskog žandarma



Iz Jovanovićevog iscrpnog izveštaja pod naslovom "Ludo oduševljenje" izdvajamo nekoliko impresivnih opisa:

" ... Kraj igre ... Publika u delirijumu od radosti. Kape, šeširi lete u vazduh. Urugvajci se raduju jer je od Jugoslavije nokautiran jedan protivnik sa kojim su oni mnoge igre izgubili, te bi im u ovim borbama mogao najozbiljnije ugroziti prvenstvo.

Jugoslovenski iseljenici plaču od radosti. Lete na teren, grle, ljube igrače. Ovakav dan neće skoro doživeti.

Jedan Urugvajski žandarm, sa šlemom na glavi, trči isto tako na teren, grli naše igrače. Dolazi i do nas, čestita nam sav blažen. Mi se čudimo oduševljenju jednog urugvajskog žandarma. Ali, on nam govori našim jezikom...

Igrači naše reprezentacije optrčavaju oko aut linije i pozdravljaju publiku. Ona im burno otpozdravlja pljeskanjem i klicanjem...

Nikada jugoslovenska reprezentacija nije imala protiv sebe ovako jakog protivnika. Oni koji nisu gledali Brazilijance ne mogu zamisliti kako su oni dobro i snažno igrali i koliko je trebalo našim volje i energije da sa ovakvim protivnikom izdrže borbu i potuku ga...

Jakšić je bio junak dana, nepobedljiv. Branio je gotovo sve. Sa 2, 3, 5 i 10 metara. Posla je imao mnogo...

Opšti utisak bio je više nego sjajan. Mi smo pokazali moderan sistem, efikasan fudbal, sjajnu igru u bekovskom prostoru. Najbolji tim koji je došao u Montevideo..."


Kako je Jakšić primio taj jedini gol?



S razlogom je Bora Jovanović u svom drugom javljanju od svih igrača pomenuo jedino Jakšića. Jer, pronašao sam u luksuzno opremljenoj publikaciji "Prvi svetski šampionat u fudbalu" (objavljenoj 1930. u izdanju Urugvajskog fudbalskog saveza) i ovaj citat (na 46. strani):

" ... Jugoslovenski tim bio je bolji od protivničkog (Brazilije, primedba B.Đ.St)... Jugoslovenski golman bio je sjajan. Bio je najbolji čovek na terenu... "

Kako je Jakšić primio taj jedini gol?

Ovo su njegova sećanja:

" ... To ja ni danas danji ne znam. Sećam se samo prilično dugog opsedanja našeg gola, sećam se njihovih burnih naleta i... više se ničega ne sećam. Težak pad me je ponovo doveo k svesti, a kad sam pogledao video sam da ležim sa loptom u rukama u golu. Preko i pored mene ležalo je svih pet navalnih igraća Brazilije. 

Nije li taj gol nepravilno postignut? Bila je moja prva misao. No, sudijina ruka je energično pokazivala na centar. Znači: gol je! Psovao sam u sebi i zarekao sam se da ni po cenu života više neću primiti ni jedan gol. I nisam, jer u nastavku Brazilija nije imala sreće i utakmica se završila našom pobedom od 2:1... "

Kakav je to soj bio od igrača: Jakšić uopšte ne pominje svoje bravurozne odbrane. Ne, on smatra da protivnik "nije imao sreće!". 

Naravno, ima još divnih pojedinosti sa ove PRVE velike pobede našeg fudbala i POČETKA njegove AFIRMACIJE. Navedeno dovoljno je, ipak, stariji da se podsete, a mlađi neka bar pročitaju...

Pripremio: Boško Đ. Stanišić (Tempo, 1988.)


Podržite Yugopapir na Patreonu * Donate



No comments:

Post a Comment