"Pozorište u kući" - iza scene: Jedan dan na snimanju najpopularnije jugoslovenske TV serije (1974)

Februar 1974: Ljudi misle biti glumac, to je samo odverglaš svoje, i - gotovo. E, nije.

Glumac, to ti je jedna prokletinja, dragi čitaoče, koja celog svog veka živi u tuđoj koži.

Zamisli sebe, da nisi ti - ti, nego da si neko drugi.

Nije jednostavno, je li? Da živiš tuđim brigama, da plačeš tuđim suzama, da se smeješ kad ti nije smešno, da voliš žuto, iako je tvoja boja - zeleno...

U sve to smo se uverili baš pre neki dan, u jednom beogradskom televizijskom studiju (sve prostorije bez prozora što podsećaju na "dušegupke" možete mirne duše da zovete - studijima), u kome se snimala emisija "Pozorište u kući".

To nam je drugi put u životu da smo kročili preko praga jednog takvog mesta, i, naravno, još tu mi mnoge stvari ne razabiremo. Ne razabiremo, pre svega, ko tu na koga viče, i zašto. Hiljadu komandanata...

Zatim, neke nerazumljive reči. Malo-malo, čujemo: tejp. Tejp krenuo. Zaustavi tejp. A svi još stoje.
Nit’ glumci glume, nit’ snimatelji snimaju, nit’ režiser viče.

Ali, čovek ne može dugo da se pravi lud. Jednom mora da zažmuri i da priupita nekog najpogodnijeg, nekog najmanje narogušenog, nekog tu sporednijeg.

Baš takav jedan je i naišao, jedan temeljan čovek, širokih ramena, kao dizač tegova, ali dečje dobroćudnog lica. Zvali su ga Drlja.

"Je l’, drugar..." - oslovimo ga slobodno i na "ti", i upitasmo ono za tejp. Kad čovek dreknu:

- Bajo, ko je ovaj!

"Baja" su zvali režisera Ćorkovića. On se odnekud, odozgo, preko zvučnika odazvao:

- Pusti ga, Drljo, ja sam ga doveo...

Posle smo čuli da je to glavni asistent režisera, Branko Drljević. Živ sram da nas pojede. U studiju je najbolje, znači, držati jezik za zubima.


Sitna peckanja



Ali, ’ajd sve to, nego - o glumcima.

Ne valja uvek zavirivati, ni iza zavese, ni ispod stola: dete se rasplače kad smrska igračku da vidi šta je unutra. Razbije se čarolija.

To je sve tačno. Ali to ne važi i za "Pozorište u kući". Mi smo tu to popodne zavirivali, što se kaže, iza zavese, onoliko, a čarolija se nije razbila. Naprotiv, bilo je nezaboravno.

Tu se sve dešava drukčije. Ta emisija teče već nedeljama, i mesecima, i mi smo tu ,"porodicu" i njene predstave u sopstvenoj kući već odavno usvojili i prisvojili, tako da sad više ne razlikuješ, dragi čitaoče, zapravo, ko je tu ko. Više ne znaš tačno da l’ je Olga - Nikolajević, il’ je Sneška - Ivanović. Stvarno.

Đuza je ime u televizijskom svetu. A Rođa, zar, nije? Ili ona mala vrtirepka, što bi očima, kad prevrne, i pančevački most mogla da podigne, ko je ona: Tina, ili Ljiljana. Hajd’, pogodite...

Ali, što je najsmešnije, to ni oni sami uvek ne znaju. Živa istina. Ona sitna, ali bolna peckanja između tašte i zeta, ili Tine i gos’n Tajčića, Gute, taštinog udvarača, ne prestaju ni kad se završi snimanje.

Onaj rivalitet, začet jednom u toj fiktivnoj porodici, produžava se i u stvarnom životu, potovo ako su svi na okupu, i obrnuto, mnogo toga kad neko nekog "zaduži" u stvarnom životu, neka zna, da će mu to biti vraćeno na snimanju.

A režiser Ćorković, iz prikrajka, samo trlja ruke i uživa, i kradom potpiruje taj rivalitet.

To se naročito odnosi na Đuzu i Gutu, koji po cele noći smišljaju, kako će sutradan na emisiji nešto jedan drugom da podvale. Od Gute Dobričanina, naročito, ne može da se ostane živ.


Ikebana na glavi



I dan-danas se prepričava, recimo, ono kad je tašta dala oglas u novine, i čestitala ćerki prvu platu, pa se posle požalila gos’n Tajčiću, Guti, kako je zet nije razumeo. I kad joj je Guta tad umirujući odgovorio: "Baš je taj vaš zet neki kikirez!"

Kikirez je vrsta patuljastog ali kočopernog pevca. Na šta se Olga Ivanović jedva uzdržala da ne padne "na glavu" od smeha, pošto to uopšte nije bilo u tekstu scenarija.

E, to je Guti trebalo vratiti, u pogodnoj prilici. Cela zavera je pripremana protiv njega. I ta im se prilika pružila već u sledećoj emisiji, kada je Đuza podgovorio Tinu, prilikom posete gos’n Tajčića tašti, da kaže: "Ooo, evo ga deki u kinoteki!", što takođe nije bilo u tekstu. Nema veze što to gramatički nije bilo ispravno...

I kad to tako počne, onda tome nema kraja, čak ni kad se skinu kostimi i šminka.

Ili, u emisiji sa Oliverom Marković i Borom Todorovićem, koja se zvala "Usluga", i u kojoj se Bora (Laki, po scenariju), veliki "švaca" i zavodnik, predstavio Đuzi (Rođi) kao stari prijatelj, i "zbario" ga da mu popodne ustupi stan.

Posle, kada Đuza nikako nije uspeo da objasni zajedničkom prijatelju ko je taj Laki, za Boru Todorovića, on je u jednom trenutku uzviknuo: "Onaj, more, što ima ikebanu na glavi!"

Šta Bora posle nije činio da mu doskoči, nazivao je Rođu starijim gospodinom, svašta je pokušavao, ali ikebanu ničim nije mogao da poklopi.


Kiselo smejanje



Ili u onoj emisiji, kad je porodicu napustila Tina, i kad je Đuzi pripalo da iznese đubre, što je uostalom muški posao, gledaoci nisu primetili vešto prikrivenu grimasu na Đuzinom licu kad je osetio da je kanta teška dvadesetak kilograma. Šta je bilo: neko mu je u međuvremenu "uvalio" u kofu težak olovni teg, koji služi za pričvršćivanje kulisa.

Ili, koliko je puta Olga Ivanović ljutito povikala režiseru, žaleći se na Đuzu:

"Jao, ja ne mogu da igram, on je meni već peti put podvalio u emisiji, a ja njemu nijednom..."

Ili Guta, kad u jednoj emisiji nije mogao malom Borku, koga su podgovorili da mu kaže kako ima prljave uši, da uzvrati ničim drugim, jednostavno - udario čvrgu! Makar, eto, nešto.

Dok ove pričice slušamo od Dejana Ćorkovića i njegovih pomoćnica, sekretarice režije, Nade Peternek, i videomikserke Branke Grkinić, dole, ispod šume četvrtastih reflektora, asistent Drlja priprema studio za snimanje.

Onda su počeli da nailaze glumci. Tašta, Tina, mali Borko... Svi u pižamama i spavaćicama. Tašta, Sneška u roze spavaćici, zavaljuje se u najdublju fotelju, i uzdiše:

- Jaoj, što je lepo kad se ništa ne radi...

Rođa je došao držeći neki džepni roman pred sobom, udubljen u čitanje, kao kaluđer u molitvenik.

Janez Vrhovec u sledećoj emisiji "izigrava" doktora, i dok mu snimatelj stavlja stetoskop na uši, istovremeno ga plaši da je tu spravicu nabavio u Resniku, ali "to ne mora da znači da je infektivna". Janez se na neslanu šalu kiselo smeška.


Zvončica u bebi dolu



Iz zvučnika je zagrmelo:

- Drljo, jeste li gotovi! ...

Uto nailazi Staša u bebi dolu, kao Zvončica iz Petra Pana, hodom koji kao da ne dodiruje zemlju, i leže u bračni krevet, da tu sačeka početak snimanja.

Tina se prenemaže na fotelji i traži da joj neko donese vode, pošto je žedna.

U studiju je, zaista sve teži vazduh, i sve suvlji. Nikakvo čudo, kad sa tavanice blešti nekoliko desetina svetlećih vulkana.

Mali Borko (14-godišnji Goran Trifunović sa Novog Beograda) preslišava se ulogu, i svaki čas šapćući spušta i diže glavu, da pročita, i da ponovi ono što je pročitao. Kao kad pile pije vodu.

Olga Ivanović je ustala i šeta se gore-dole trpezarijom, i takođe polutiho ponavlja ulogu. Do nas dopiru samo reči: "Otac kolac, lepo naš narod kaže".

Onda odjednom, kao da se nečeg dosetila, hita u kuhinju, pa se vraća natrag, zatim se uzmuvala i na sav glas upitala: "Izvin’te, da l’ je neko našao privatnu futrolu od naočara..."

Naposletku je Drlja dao znak režiji da može.

... Scena u sobi malog Borka. Borko kobajagi bolestan, hoće da klisne od kuće, čeka ga društvo. A Tina mu ne da. Scena izvanredna, tekst pogotovo, gluma isto tako. Sve je bilo tako vrcavo.

A ipak, sa zvučnika je stigla poruka da se scena ponovi. Šta je?.. Zašto?!... Svi se iščuđavaju, a najviše pomalo uvređena Ljiljana Lašić.

- Ušla buba u miksetu - zagrmelo je objašnjenje sa plafona - Nije do vas!

Ni na kraj pameti nam više nije bilo da upitamo šta je to mikseta, i odakle u ovoj dušegupki - buba. Tu glupost smo mogli jednom da napravimo. Ne i drugi put...

Napisao: Danilo Ružić (Bazar, 1974.)




Podržite Yugopapir na Patreonu * Donate





No comments:

Post a Comment