Radoje Domanović: Sećanja njegovog kuma Bore Stevanovića i unuka Radoja Radovanovića (1961)

Decembar 1961: Jetka, nepoštedno zajedljiva i gorka bila je njegova reč, snagu biča imalo je njegovo pero. 

Ošinuo je, kao niko pre njega i kao malo ko u toku sledećih decenija, sve negativne, zaostale, nezdrave društvene i političke pojave, svoje sredine i svog vremena.

Svoje male Srbije koja je tada, krajem prošlog i početkom ovog veka, ličila na uzburkano more, na poprište političkih sudara i borbi.


U ime građanstva, već uveliko formiranog u klasu odlučne ali nedovoljno dosledne opozicije obrenovićevskom režimu, u ime najprogresivnijih snaga te klase, Domanović je izrekao oštru kritiku apsolutizma, birokratije, zaparloženog malograđanstva, kritiku koja i danas deluje sveže i ubedljivo.

O privatnom životu pisca "Mrtvog mora" i "Stradije" sačuvan je niz anegdota vezanih za stari boemski i "skadarlijski" Beograd.

Saznali smo ih - bar neke od tih anegdota - od dobrog druga i kuma Radoja Domanovića, 85-godišnjeg beogradskog slikara Bore Stevanovića, kao i od piščevog unuka, novinara Radoja Radovanovića.

- Godinama smo drugovali i provodili mnogo večeri zajedno - seća se stari umetnik. - Bilo je to burno vreme ... Domanović je živo učestvovao u javnom, političkom životu tadašnjeg Beograda. Sve ga je zanimalo, o svemu je razmišljao i donosio svoje sudove. Vrlo se lako oduševljavao. Satima sam mogao da ga slušam! Govor njegov kipteo je vedrom duhovitošću, lišenom gorčine njegove pisane reči...

Umro je u svojoj 38. godini - od tuberkuloze.


Uprkos dugoj bolesti duhom je ostao vedar do kraja... Na pet dana pred smrt lekar, njegov stari poznanik, izjavio je da oticanje nogu "nimalo ne zabrinjava".

Bolesnik je uz osmeh odgovorio:

"Ni mene ne bi zabrinjavalo kada bi vaše noge oticale!"

Priče o rano preminulom dedi Radoje Radovanović je slušao od svoje bake i majke.

- Najčešće spominjana anegdota u našoj porodici potiče iz vremena Domanovićeve ljubavi prema Nataliji, učenici Učiteljske škole u Sremskim Karlovcima, njegovoj budućoj ženi - priča Radovanović. - Devojčini roditelji nisu želeli da daju ćerku za "beogradskog boema i badavadžiju", no Domanović je ipak uporno posećivao Nataliju. 

Sastanci su im bili tajni, obično nedeljom, u ranu zoru, kada bi "boem" došao u Sremske Karlovce fijakerom, posle duge noćne sedeljke kod "Tri šešira"...

Devojci, naravno, nije smetala boemska priroda mladog književnika. Udala se za njega, savladavši otpor roditelja.

U vreme oštrih političkih sukoba u Beogradu, Domanović je bio na čelu književne opozicije. Zbog svog zajedljivog pera koje nije znalo za obzire izazvao ja pravi revolt među ljudima na položaju.

Spremao se oštar protivnapad preko štampe. Neko je to došanuo Domanoviću i on, da bi unapred otupeo oštricu ovog ataka, objavljuje u "Stradiji", listu koji je uređivao, uvodni članak pod naslovom "Reč dve o sebi".

Bilo je to jedinstveno, duhovito "raskrinkavanje" samog sebe, svojih stvarnih i izmišljenih mana. Nizali su se epiteti ... Boem, nepopravivi pijanica, lumpadžija ... Nemoralan, lenj, nepošten ...

Grdio je sebe, ne štedeći teške izraze. A na kraju je dodao:

"Ako neko ima da me dopuni, neka izvoli!"

Jasno, posle takve jedne neuobičajene "samokritike" niko se nije usudio da ga napada. A neprijatelji bili razoružani...

Zabeležila: Nada Mijatović, obrada: Yugopapir (Sport i svet, 1961.)





Podržite Yugopapir na Patreonu * Donate