Kolporteri: Prodaju novine od 1912, 1919... i bežali su od žandarma kad su delili "Okovanog radnika"

Januar 1961: Ovih dana jedna kratka novinska vest osvežila je sećanja mnogih novinara i starijih građana: u Odboru za socijalnu politiku i narodno zdravlje Saveznog izvršnog veća potpisan je ugovor po kome će svi prodavci novina u zemlji imati pravo na zdravstvenu zaštitu, penziono osiguranje i invalidsku penziju!

Kolporteri! Ti nekad obespravljeni ljudi! "Novine! Novine!"

"Štrajk radnica tekstilne industrije! Evo najnovijih izdanja! Rat u Abisiniji!"

Kolporteri! Odavno znam te ljude: sedeli smo često u dvorištu štamparije, čekajući izlazak večernjeg lista.


Pušili smo pikavce, pričali šale, ćeretali. Pozajmljivali smo jedni od drugih za čorbast pasulj.

Bili su to mladići - brzi, spretni, vredni. U tom predahu, kada nisu prodavali novine, metnuli bi korice pod glavu i izvalili bi se da prodremaju dok iziđe list.

Prodavci novina! Kako je to ružno zvučalo. Obespravljeni, potcenjeni, ponižavani, radili smo jedan posao koji je bio koliko težak, toliko i nezahvalan. Pronosili smo živu reč ulicama, bila kiša, sneg, mraz ili vetar. Peli smo se po spratovima, silazili u podrume i trčali, trčali ulicama vičući do promuklosti.

Ustajali smo svakog jutra odmah po ponoći, da ne bismo zakasnili da primimo novine, koje su se izdavale u dva sata. Da, pasji je to život bio. A nagrada? Ona je bila zlehuda, garnirana omalovažavanjem.




Četvorica starih



Predstaviću vam četvoricu kolportera, onih od "stare garde". Ima ih još dosta, ali evo ove četvorice: Jovan-Lola Pantić, Nikola Teokarević, Milutin Cvijić i Dragoljub Rakić.

Prva dvojica prodaju novine od 1912, treći od 1919, a najmlađi, Dragoljub - "tek" od 1921. godine!

To je taj isti Lola, koji piše pesme. To je isti onaj Dragoljub koji govori francuski. Onaj Nikola koji četrdeset godina nosi novine jednoj istoj porodici i Milutin što govori da već decenijama prodaje novine kod "Kolarca"... To je taj Lola koji kaže:

- Zbog rasturanja ilegalne štampe udarao sam crte koliko sam puta bio u zatvoru. Trideset i dva puta sam dobijao po 30 dana. Ono - po 5 i 10 nisam zapisivao...

Najstariji beogradski kolporteri: Lola Pantić, Nikola Teokarević,
Dragoljub Rakić i Milutin Cvijić


Kako se to radilo



- Ja već decenijama radim kod "Albanije" - priča Nikola. - Nekada je taj ugao bio stecište četiri kvarta. Kada smo rasturali "Okovanog radnika" gledali smo odakle dolaze žandarmi. Ako su iz Palilule, bežali smo sa sve novinama u Savski kvart. Kao da smo se igrali žmurke...

Ali, po neki put bi nas skolili sa svih strana. U tom slučaju smo zabranjene novine zavlačili iza poštanskog sandučeta, na nekadašnjoj "Praškoj banci". To je trajalo dok ne prođe "oluja".

- Danas to izgleda šaljivo - dodaje Lola. - Ali slušajte šta se dogodilo jednom našem drugu. Bilo je to pred Jeftićeve izbore. Tada je izlazio neki satiristički list čije je ime bilo "Ua". Naš drug je naišao pod savskim mostom na poveću grupu ljudi i počeo da viče "Ua", "Ua".

Nije, jadnik, ni znao da je nabasao na predizborni skup. Jeftićevi korteši i žandarmi su prebili našeg druga.


Četvrta božja zapovest



Bio je to težak posao. Odmah posle ponoći kretali smo od redakcije do redakcije, ili po štamparijama, da prikupimo dnevne, nedeljne i povremene listove i časopise. Svuda je bilo čekanja: ili list nije bio gotov, ili se uspavao onaj što deli novine, ili su smetale neke administrativne mere.

Većina nas je raznosila novine po kućama. Obično nam se plaćalo nedeljno ili mesečno. Međutim, događalo se da se naša mušterija preseli. Sa seobom odlazila je i naša bedna zarada.

Sećamo se jednog popa koji je zakinuo jednom našem drugu 175 dinara. Zamislite: 175 dana je naš kolega tom popu odnosio na noge novine i to - besplatno.

Jednom prilikom taj naš drug sreo je popu.

- A zar tako vi, oče proto, zaboraviste na četvrtu božju zapovest? - upita ga prodavac.

Ne sećamo se da li je to pomoglo.

Inače, to raznošenje novina nas je dovodilo u vezu sa hiljadama porodica. Mi smo znali svoje mušterije, njihove mogućnosti, njihove sklonosti i teškoće. Mi smo tu bili kad su im se rađala deca, kad su ta deca rasla, svršila školu, oženila se, stekla svoje porodice. Polako, godine su prolazile. Svojim starim mušterijama odlazili smo na pratnje...

Bilo je među njima i dobrih ljudi. Pozivali su nas u kuću, počastili bi nas i predstavljali: "Ovo je naš novinar!"

- Jednog dana - priča Lola - sreo me je jedan čovek. Prvi put sam ga tada video. Zamolio me je da mu na jednu adresu, u blizini ostavljam svakog jutra novine, ispod jedne saksije.

"Novac ćete - rekao mi je - nalaziti jednom nedeljno takođe ispod saksije".

Nikada ga više nisam video, ali sam radio kako mi je rekao. Jednom nedeljno čekalo me pod saksijom sedam dinara. Četrnaest godina je to tako išlo. Jednog dana sam, pored novca zatekao i ceduljicu na kojoj je pisalo:

"Nemojte više da donosite novine. Gospodin profesor je umro".


Mrtvački sanduk na otplatu



Da, bilo je ljudi koji su nas cenili. Ali, šta je to prema većini, koja je sa omalovažavanjem izgovarala "Prodavac novina"? Bili smo neka odbačena vrsta ljudi.

Borili smo se za goli život. Hteli smo da imamo prava svih radnika. Pokušali smo da se začlanimo u nekadašnjoj Radničkoj komori. Znate šta su nam rekli?

"Vi ste - kažu - trgovci, a ne radnici. Idite u Trgovačku komoru."

Odatle su nas najurili, jer su smatrali da smo zanatlije. Ipak - zanatlije nismo bili. Bili smo - niko i ništa!

Živeći u društvu koje nas nije priznavalo, morali smo da se dovijamo sami kako znamo i umemo. Skupljali smo između sebe dobrovoljne priloge da bismo pomogli bolesne.

Jednom nam se desio ovakav slučaj: umro nam je jedan drug. Trebalo ga je sahraniti. Mi smo prikupili nešto para, ali je to bilo nedovoljno.

Otišli smo kod "Konkordije" i zatražili od gazde sanduk - na kredit. On nam je dao, ali pod uslovom: da mu za te pare donosimo novine, sve dok sanduk ne isplatimo. Dugo je trajala isplata tog duga, ali smo sanduk otplatili....


Dostojno uvaženje



Nisu kolporteri bili samo obični poznanici novinara. Oni su njihovi prijatelji. Koliko puta je zazvonio telefon u redakciji: javljao je prodavac novina sa Karaburme, ili Voždovca da se tu i tu dogodilo to i to. Oni su predstavljali dragocenu pomoć redakcijama. Ali, vlasnici listova nisu išli dalje od toga da ih potapšu po plećima.

Danas... Danas... Kako je to čudno: sede ti nekadašnji niodkoga priznati - puše, piju kafu, pričaju, sećaju se, osmehuju se.

Govore kako će u penziju, kako će da im se digne plata, kako dele dobit.

- Najzad rešismo i ono poslednje: prodavci novina iz unutrašnjosti dobili su socijalno osiguranje i sve ostalo...

Ustali su da odu svojim kućama, svojim porodicama, pa se setiše:

- Kad već pišete, nemojte da zaboravite i ovo: smenjuju se generacije. Odlazimo mi stari polako... Hteli bismo da oni što će nas zameniti uče, da što više uče. Mi smo im ostavili sve sređeno, a oni neka uče, neka znaju kako se kulturno ponaša prema kupcima. Neka nauče da budu brzi, uslužni, ljubazni. Ostalo smo mi svršili...

Napisao: Aca Pavlović, obrada: Yugopapir (Sport i svet, 1961.)





Podržite Yugopapir na Patreonu * Donate