Gde su danas (1984): Boba Stefanović / Mića Orlović, TV voditelj / Predrag Ćeramilac, glumac (2/3)



A onda, kao što često biva, prorade zavist, zloba i ostalo i slavna trojka više nedeljom ne ulazi u jugoslovenske domove. Tačno po onoj staroj - uvek se najlepše drvo prvo poseče

Kada zavesa počne da se spušta, trebalo bi se pripremiti za novi život, jer "slava je lepa dok traje, ali obično nije dugovečna". Šta sada rade i kako žive Boba Stefanović, Mića Orlović i Predrag Ćeramilac...


*****



Pevušite li još ponekad "Obriši suze draga", ili "Bolno srce plače", ili "Vodite me njoj". Interpretator, bio i ostao: Boba Stefanović. Dugo godina je nosio laskavu titulu "zlatni dečko jugoslovenske zabavne muzike".

Boba je počeo da peva još 1964. godine u "Zlatnim dečacima":

- Prvih pet godina sam maltene pevao bez honorara. Hoćeš, Bobo da pevaš? Hoću. Ali znaš, nema love, onako. Nema veze, dogovoreno.

Boba je do sada pobeđivao na deset jugoslovenskih festivala, osvojio brojne nagrade u inostranstvu, bežao od uspaljenih obožavateljki.

A danas, sa 37 godina čuje od drugih da je muzički Metuzalem, da peva sto godina.

(Foto: Svet)

- Prilike su se izmenile. Ja jedino što znam jeste da danas radim isto kao i pre deceniju, dve. Muziku osećaš ili ne. Sva sreća je što ne zavisim od muzičkih urednika i od njihovih hireva. 

Setio sam se na vreme pa sam diplomirao organizaciju na Akademiji, a završio sam i likovnu školu u Šumatovačkoj ulici. Koliko dugo pevam, toliko dugo i slikam.

Ali to našim ljudima i smeta to, kako danas kažu, što sam multimedijalan. Za svoju ploču sada umem i znam da uradim sve: da komponujem muziku i napišem tekstove, da napravim aranžmane, odsviram, naslikam omot. A to mnogima ne odgovara.

Ja danas teško mogu da skupim muzičare, prave, koji znaju da sviraju, da bismo, na primer, leti zabavljali publiku na obali. Momci nemaju vremena i volje da uče, da se usavršavaju.

Elektronika i sintisajzeri su uništili kvalitet.

I, što je najtužnije, danas svaki dečak može, ako želi da obraduje tatu i mamu, da im pokloni svoju longplejku.

Ja sam snimio dvadeset singlova da bih stekao "pravo" da snimim veliku ploču.

Uopšte ne smatram da je moje vreme prošlo, imam ja još snage, svoju publiku, sveže ideje. Poslednju ploču "Tornado", koja je nedavno izašla, niko mi ne reklamira, ni dinar nije uložen u reklamu. 

Pitao sam zašto je to tako. U mojoj diskografskoj kući su mi odgovorili da su, za sada, okrenuti novokomponovanoj muzici.

Šta da kažem na sve to? Povučem se u svoj atelje i slikam. Pripremam i strip "Ukleti brodovi". I još jedno iznenađenje, ali o tom, potom.


Konferansje postao voditelj



Jedno kviz-pitanje za vas: Znate li ko je bio prvi spiker prvog beogradskog TV-dnevnika? Odgovor: Miloje Orlović

On je 23. avgusta 1958. na "kućnom bioskopu" pročitao prve vesti. Od tada, pa sledećih dvadeset godina, Mićina je popularnost stalno bila u usponu. Od 1964. godine kreću domaći šou-programi a tri godine kasnije i prvi kvizovi.

(Foto: Svet)

Obavezni konferansje: Mića Orlović (tek kasnije su za to zanimanje smislili lepšu, našu reč - voditelj). Miloje postaje Mića nacionale, žene ga obožavaju, dobija pisma iz cele zemlje.

A on pojava: dvometraš, šarmantan, siguran, hladnokrvan, muškarčina.

Kreće i "Nedeljno popodne" sa Nikitom, Markom i Mićom - trojicom veličanstvenih. Publika uživa, grozničavo čeka nedelju. Ne ide se na izlet, sedi se pred malim ekranima. Mića vodi samo velike priredbe, ne tezgari na sitno - "Pesma leta", "Karavan prijateljstva".

A onda, kao što često biva, prorade zavist, zloba i ostalo i slavna trojka više nedeljom ne ulazi u jugoslovenske domove. Tačno po onoj staroj - uvek se najlepše drvo prvo poseče.

A u privatnom životu: žena koja veruje i podržava slavnog muža, brani ga godinama, ne ustupa pred čaršijom, jednom popušta - pita se ima li zrnca istine u svim tim neistinama. A bilo ih je sijaset:

Mića ima crnče. Mića dobio belče, Mića ima dete na tufnice, Mića dobio rak. Mića se leći u Kovinu od alkohola, Mića nastradao u saobraćajnoj nesreći...

Te 1978. godine Mića se razveo, a u isto vreme u Televiziji Beograd prihvatio mesto urednika programa za inostranstvo.

Iz početka malo čudan mir, a onda novi motivi za rad i posao. Zanimljiv, dinamičan posao, kontakti i, njegovom inicijativom, šarenilo u kasetnim sistemima se sredilo.

Naša zemlja se uključila u Evropu, prihvatila VHS sistem.

- Čoveku dođe period kada se zasiti svega, pa bila to i slava i popularnost. Svako je imao prava da o meni priča šta hoće, a ja nikome ništa. Sada sam mirniji, staloženiji. Iako još ima noćnih poziva, uznemiravanja. Sada ja biram s kim ću da provodim vreme.

A ljudi ga pamte i vole, i to oni jednostavni, "mali" ljudi. Staklorezac mu urami slike za pet minuta, majstor mu popravi frižider istog dana...


Partizanski ilegalac


(Foto: Svet)
Slava je lepa, dok traje. I, nije dugovečna, Sportista, pevač, glumac dopadne se publici, postane im (ili ne) idol, dobija aplauze, cveće, daje sebe, osvaja ili stvara.

A onda, zavesa počinje polako da se spušta, vreme čini svoje, dolaze mlađi, novi, bolji... I, šta onda? Prihvatiti ono što je neminovno, zaboraviti reflektore, ne klonuti.

A početak, ipak, ostaje.

Svaka generacija pamti svoje uzore i pobednike, odužuje im se. Mesari im ne zakidaju na meri, tapkaroši im daju ulaznice po ceni, saobraćajci im praštaju kazne.

Ali slavu, obavezno, prati i zavist:

- Otme se ljudima, izleti im iz usta: "Vidi ga, na šta sad liči". Pa, šta ja tu mogu, godine su prošle, čitave dve decenije - govori Predrag Ćeramilac, glavni junak "Saše", filma Radenka Ostojića.

Tada, šezdesetih, crn, visok, stasit, naturščik. Izabrali ga među stotinama da igra partizanskog ilegalca.

Hoćeš da glumiš? Hoću. I dogovor je sklopljen.

Film gotov, veliki redovi pred bioskopima, nagrade, slikanja, intervjui. I još nekoliko filmova - "Dve noći u jednom danu", "Memento", "Dani iskušenja" - sve glavne uloge.

Ćeramilac ne želi da studira glumu. Želi nešto sigurnije, izvesnije - spoljnu trgovinu, iako za "Sašu" u ono vreme prima ogroman honorar - 300.000 dinara.

Ne menja mišljenje: ekonomija, pa sve ostalo. Brak i dve ćerke bliznakinje, upravo sada postaju punoletne. Onda sin Nemanja, nedavno i Aleksandar.

- Gledam li sada "Sašu"? Da, kada se reprizira na televiziji. To vam je kao kad prevrćete stari album sa fotografijama,

Ćeramilac je danas šef komercijalnog sektora radne organizacije za međunarodnu špediciju "Transport", na Zvezdari, u Bačvanskoj ulici.

- Volim domaće filmove. Kako vreme prolazi, sve su bolji. U moje vreme je sve bilo amaterski; glumci "recitovali", režiseri nisu znali šta hoće. Recimo, Branko Gapo za jednu ulogu poziva sto glumaca, svima obećava angažman, a u filmu se pojavi sto prvi.

Čista borba za goli život. Na vreme sam to uvideo i pobegao.

Volim ovo što sada radim - to je dinamičan posao.

A to što ponekad čujem da kažu "vidi na šta sad liči", tera me da idem na fudbal, da skinem taj stomačić. A da sam bio uporniji i, možda, talentovaniji, ostao bih u "Zvezdi" gde nisam dospeo dalje od juniorskog tima. Valjda, zbog filma.

Napisao: Ozren Milanović, obrada: Yugopapir (Svet, 1984.)


Gde su danas (1. deo)




Podržite Yugopapir: FB TW Donate