Ako čovek sebe gleda kroz razvoj ljudskog roda, razvoj karaktera, znanja, poimanja sveta, ako je to kriterijum uspešnog života, pravog života, zadovoljan sam što sam ga doživeo i što sam to iskustvo stekao
Deset godina je igrao za "crveno-bele",
bio u reprezentaciji kad smo na Svetskom prvenstvu osvojili prvo
"zlato" u košarci. Magistar je prava, uradio je i
doktorsku tezu a danas se bavi teorijom i kritikom građanskog
društva kroz prizmu sporta.
*****
Dok smo prilazili višespratnici
jednog od novih beogradskih naselja, u visokom momku koji je, pošavši
da baci smeće, usput skupljao papiriće s travnjaka i zagledao, tek
posađene jele i tuje, nije bilo teško prepoznati nekadašnjeg
slavnog košarkaškog asa Ljubodraga Ducija Simonovića.
"Jeste
li vi to prešli u zelene"? - pitamo ga.
"Izgleda" -
bio je kratak odgovor.
A dok smo se pešice peli na šesti sprat, do
adaptirane vešernice u kojoj živi, Duci nam, onako usput, kaže:
- Dok se nedavno nekih dvadesetak članova Zelene stranke u znak
protesta zbog nuklearke u Kozloduju okupilo pred bugarskog ambasadom,
dotle je na stadionima "Zvezde" i "Partizana"
bilo na desetine hiljada navijača...
I da nismo znali da se
jedan od "zelenih dečaka" naše košarke, magistar prava
Ljubodrag Simonović bavi kritikom sporta, kritikom olimpizma, pre
svega kritikom građanskog društva, sve bi nam bilo jasno.
Oduvek je bio "poseban", pre
svega zbog toga što je u vreme kad je na utakmicama davao po 60
koševa, uporedo redovno polagao ispite na fakultetu i već onda
otvoreno, argumentovano i hrabro ukazivao na negativnosti koje se u
vrhunskom sportu događaju.
Sve sam sam sebi platio, i socijalno i penziju
- Koliko je toga bio svestan kada je
profesionalno ušao u sport?
- Izrastao sam u sredini koja je
nastojala da delatno menja stvari. U porodici, u školi, u
kraljevačkoj "Slogi" u kojoj sam stasao kao igrač i, u
priličnoj meri kao čovek. U to vreme sami smo gradili teren,
kamenjem iz Ibra, pred turnir Olimpijskih nada, u podne, na
temperaturi od 40 stepeni, da bi bio čist, kad reprezentacija
Jugoslavije zaigra u Kraljevu...
Imao sam, prema sportu i na neki
način i prema društvu, jednu vrstu idealističkog odnosa. Pitanje
ljudskosti i prijateljstva za mene je bilo imperativ.
Kaže da je i dalje ostao isti, samo
što su mu se otvorile oči.
Nije mogao da shvati ono što se u
pozadini sporta dešavalo i narastalo, a to je da su nekadašnji
entuzijasti, kad je došao uspeh, želeli da ubuduće žive na račun
igrača.
I odmah navodi primer Svetskog prvenstva u Ljubljani, kada je
"zlato" značilo profit za Ranka Žeravicu, političare
Rašu Šapera i druge.
- A mi, igrači smo i dalje morali stravično da
radimo i da damo sve od sebe da bismo mogli da ostanemo u tom poslu.
I reći će, odmah, da se ne žali, da
je u poređenju sa drugima bio u odličnoj poziciji, ali sa tri
treninga dnevno, na kojima je bukvalno pljuvao krv.
Zbog toga su mu
svi organi propali.
A kad je posle deset godina u "Zvezdi"
krenuo u Nemačku, na doktorat, ni od koga nije dobio stipendiju.
"Sve sam sam sebi platio, i socijalno i penziju".
Šta za mene znači sedenje u upravama
- Pitanje je koliko je ko od sporta
dobio i koliko može da kaže da je zadovoljan ili ne. Doživeo sam
ono što, inače, ljudi doživljavaju kad završe svoju radnu
karijeru. Bio mi je to uvod u jedan zreliji život koji danas vodim.
Šta za mene znači sedenje u upravama, sa svim tim političarima i novokomponovanim kapitalistima? To je
za mene fantastično iskustvo. Videti sve u realnosti, u sobama gde
se dogovara, prave koncepcije, pokazuju lični interesi koji su iza.
To "videti iza" je najviše što sam mogao da dobijem od
života u sportu, sa svim njegovim dobrim i ružnim stvarima. A znati
šta posle, ogromno je životno iskustvo i ne postoji novac kojim
može da se plati.
Ako čovek sebe gleda kroz razvoj ljudskog roda,
razvoj karaktera, znanja, poimanja sveta, ako je to kriterijum
uspešnog života, pravog života, zadovoljan sam što sam ga
doživeo i što sam to iskustvo stekao.
E, sad, ako je nekom
kriterijum da ima mnogo novca, da svima plaća piće u kafani, da ima
silne kuće ovde i u svetu, da ima keš lovu za biznis, za njega je,
naravno, ovo čista budalaština.
Intelektualac koji se bavi teorijom,
uostalom njegova doktorska teza je ,,Mogućnost marksističke kritike prava, s
posebnim osvrtom na teoriju Paola Volfa", autor je nekoliko
knjiga koje se bave kritikom sporta i olimpizma.
Poslednja objavljena
je "Olimpijska podvala božanskog barona Pjera de Kubertena",
čije je prvo izdanje rasprodato, ali drugo nije izašlo.
- Bavim se kritikom sporta kao osnovnom
hranom za mase, kao osnovom stabilnosti vlasti, bilo ove sadašnje
ili one koja će doći. Tako je svuda u svetu. Olimpizam, o kojem sam
pisao kamen je temeljac uništavanja radničkih pokreta u svetu i
držanja žene u kući čija je jedina dužnost da rađa decu.
Žena
u kući, radnik u fabrici, bez ikakvih političkih prava, i jedni i
drugi.
Za to se i gospodin Kuberten zalagao čitavog života, sve dok
nije nacistima dao sva svoja dela i proglasio Hitlera za svoj najveći
duhovni izazov.
To je koncepcija Brendidža i svih koji su dolazili
kasnije, uključujući i Samaranča.
Logika kamikaza, gladijatora i cirkuzanata
Sport je za Simonovića prozorče kroz
koje čovek može da uđe u društvo i da iznese iz njega sve ono
bitno i pravo.
- Sport se koristi da se ljudi zaglupe,
da se zatvore pravi problemi, da se fanatzuju, upravo zbog toga što
se u tako velikim količinama pojavljuje pred svetom. Zanimljiv je
kao kontrakritika, kao način razotkrivanja tog sveta građanske
ideologije, a to znači i ovog našeg sistema koji ide na to da se
razvije uništavajući temelje ljudske egzistencije, odnosno čoveka
kao takvog.
Niko nigde ne piše koliko sportista umire svake godine,
niko ne govori o uništavanju ljudskog tela i građenju fanatične
psihe sportiste, psihe rekordera, o ubijanju kritičke svesti u
čoveku, da bi se on pretvorio u robotizovanog idiota koji će biti
spreman da uništi sopstveno telo da bi stigao na cilj.
To je logika
kamikaza, gladijatora i cirkuzanata - trajna logika koja je danas
prisutna u vrhunskom, profesionalnom sportu.
Govoreći o sportu Simonović ukazuje
na ono što se danas dešava u građanskom društvu, o ogromnom
uticaju velikog kapitala, o društvu koje proždire pozitivne impulse
koje je samo stvorilo.
- Građansko društvo je veoma razvilo
ljudske potrebe, ali multinacionalni koncerni idu obrnutom logikom.
Nastoje da od čoveka stvore destruktora, kantu za đubre u kojoj će
nestati surogati građanske civilizacije, da bi profit mogao da se
obrće.
To je logika potrošačkog društva.
Kapital je zver koja
proždire sve jačim intenzitetom i tempom ono što postoji oko nje.
Ne želeći da bilo šta mistifikuje
ili da ga neko tako shvati, reći će i ovo:
- Suština pravog kritičkog uma je da
ono što je bit društva na jednostavan način pokaže ljudima. Da
čovek vidi svoje mogućnosti kao saznajnog i delatnog bića. U tom
smislu rešio sam da se i politički angažujem.
U ovom trenutku
politički profil "zelenih" je najbliži tim mojim
temeljnim orijentacijama, jer oni jedini ne zastupaju parcijalne
interese, već se zalažu za realizaciju opšteljudskih interesa.
Pored toga, mislim da su najbolji put ka Evropi.
Razgovarala: Vesna Marković, obrada: Yugopapir (Nada, novembar 1990.)
