U poseti Jajcu i njegovim stanovnicima '80: Ovo su naše uspomene na 29. novembar 1943. godine...



Jedne noći sam probudila se i videla da ispred kuće nema straže i da su vrata otvorena. Viknula sam i kada su se razbudili ukućani, pošli smo da pogledamo. Ali, Tito i pratnja bili su već daleko. Osetili su da se neprijatelj približava... Dok je ležao bolestan, pitao je da li je stara Bibićka živa. Zamislite, onako bolestan setio se mene

Evo nas u Jajcu, po prvi put u novembru i po prvi put po zadatku. Tražimo neko drugo vreme, ljude koji nisu bili ni većnici ni delegati, ali bez kojih takođe ne bi bilo Republike.

Gledamo mlade iz Novog Mesta, Siska, Karlovca i Gospića kako dostojanstveno polažu venac ispred Muzeja Drugog zasedanja AVNOJ-a u Jajcu. Razmišljamo o gimnazijalcima ovoga grada, koji se, u istom danu, u Beogradu poklanjaju seni voljenog druga Tita.

Kilometri se u ovom trenu mere na prste.

Gosti iz četiri grada polažu venac ispred Muzeja AVNOJ-a
(foto: Zoran Tatar)


Većnik u podstanarskoj sobi



Naselje Bare, moderno izgrađen stambeni kompleks polegao je po kosini izvan stare čaršije. Izgleda da u ovom naselju živi nova, a u čaršiji stara istorija.

Kucamo na vrata nove istorije. U lepo uređenom stanu čeka nas kafa. Domaćinska. Razgovaramo s podstanarom s najdužim "stažom" u gradu na Plivi. Zorka Sarić imala je 35 godina kada je umro suprug. Novembar 1943. dočekala je u podstanarskoj sobi sa dvoje sitne dece. Danas, kako kaže, kucanje na vrata joj donosi samo lepe stvari.

Zorka Sarić
(foto: Zoran Tatar)
- Jednoga dana na vrata moga stana pokucao je vojnik. "Hoćeš li ti da kuvaš?" - upitao me je. - Tada su u Jajcu boravili na kursu partizanski telegrafisti.

U kuhinji sam zatekla jednu staru kuvaricu, koja me je brzo uvela u posao. Radile smo od jutra do mraka.

Za to vreme, deca su mi bila ili na ulici ili kod komšija.

Uoči zasedanja AVNOJ-a ponovo se na Zorkinim vratima oglasilo kucanje.

U skromni podstanarski kutak stupio je većnik s pratiocem.

- Nikada nisam uspela da saznam ko je bio taj doktor iz Banja Luke. Trudila sam se da ih ugostim što sam bolje mogla. Oni su zaista bili dragi i skromni gosti...

Ta seda žena, čije mirno i spokojno lice krije neobičnu priču o ratu i miru, posle oslobođenja radila je u ugostiteljskom preduzeću, penzionisala se i kada je izgrađen stan za nju - "večita podstanarka" je zahvalila slobodi.

- Negde o desetogodišnjici zasedanja boravio je u Jajcu i drug Tito. Došli su da me pozovu da kuvam gardistima iz pratnje. Bila je to za mene velika čast i tada sam kao i u ratu kuvala najbolje što sam mogla. Za slobodu.

KUD "Jajce": Kolo koje se ne prekida (foto: Zoran Tatar)


I sunce plače



Da bi upoznao ovaj divni grad na Plivi, čovek mora obavezno dva puta da dođe u Jajce. Jednom da upozna svoju Republiku, a drugi put da prošeta gradom! I u jednom i u drugom slučaju na raspolaganju mu stoje stručni vodiči.

U Muzeju AVNOJ-a kustos Ljubo Jarčov ne štedi vreme. Raspaljuje činjenicama i podacima kao mitraljezom. A stvaranje Republike nije mala stvar. O tome bi se mogle tone knjiga napisati. A o jačanju Republike nove tone.

Nurka Emrić
(foto: Zoran Tatar)
Za šetnju gradom stručni vodič je svaki stanovnik grada. 

Tražeći Nurku Emrić, ženu koja je mladost utkala u borbi za slobodu, šestoro ljudi izgubilo je po desetak minuta u razmišljanju. Gde bi mogla da bude? Na staroj adresi je nema.

Saznajemo suviše kasno da ima problema s administracijom. Izbio je spor i to je za trenutak uznemirilo Nurku Emrić. Ipak, setu je zamenio osmeh, draga uspomena.

- Hamdija Senanović banu kod mene jednog jutra i reče da ja i Ajša Dželadinović, koja sada živi u Novom Travniku, pođemo smesta gore, više bolnice. Bila sam skojevka, ali nisam znala o čemu je reč. Tek kasnije sam saznala ... 

Pravili smo testeninu, misleći da je supa za vojsku. Ja sam servirala delegatima.

Jela su bila ukusna, bilo je teletine, krompir pirea ... I pivo koje su partizani zarobili u jednom kamionu.

Važno je da je sloboda - reče Nurka.

Napolju kiša. Celodnevka. Pitamo je za novembar 1943.

- Bilo je sunčano za vreme Zasedanja. Ovaj novembar je tužan. Nema Tita. I sunce plače ...


Momci od 21. dana



U srce Jajca ulazi se korz dve kapije podignute još u srednjem veku. Između te dve kapije podignut je velelepan Dom kulture namenjen omladini. I Jajce ima svoj disko-klub, folklorno društvo, hor i dramsku grupu.

I u vreme Zasedanja jedan Dom kulture bio je žiža kulturnog života. U njemu su horovi brigada i pozorišne grupe priređivali priredbe. Za taj Dom kulture, danas muzej, vezana je priča o radnicima jajačke "Elektrobosne".

Karlo Kaminski i unuka
(foto: Zoran Tatar)
Avgusta 1943. godine, Jajce je po treći put oslobođeno. U grad je došao drug Tito sa članovima Vrhovnog štaba. Sokolski dom, smešten pored bistrooke Plive, bio je u ruševinama. Naredba je pala:

"Sokolski dom valja što pre obnoviti!"

Radilo se punom parom, dan i noć. Alata malo. Na radnike "Elektrobosne" pao je najveći deo posla. Dvadeset prvog dana krov je bio gotov!

Gde su sada ti mladići? Glade li svoje žuljevite ruke, taj zaboravljeni alat ili se igraju s unucima?

Penjemo se sokacima, zapitkujem, čujem kako lupanje mog srca budi usnulog penzionera. Dokle ćete, bre, novinari?

Majstor Josip Ledić, čovek koji je zamračio grad tako da ga neprijateljski avioni nisu mogli otkriti, nalazi se na lečenju u Beogradu. Neki su otišli u ribolov. Mnogi od njih nisu živi!

- Ja sam bio zadužen za ispisivanje svetleće parole "Smrt fašizmu - sloboda narodu" - priča mi tadašnji bravar, a sadašnji penzioner Karlo Kaminski. - Osim toga, obavio sam dekorisanje pozornice. Kada je drug Tito seo na stolicu u prvom redu dogodio mi se maler. Izmešale su se žice kojima se regulisao zastor. Ali ja sam brzo reagovao.

Osam godina posle oslobođenja, Karlo Kaminski je ponovo uredio pozornicu na osnovu fotografija načinjenih na samom Zasedanju.


U neobičnom poslu



Stana Grubač
(foto: Zoran Tatar)
Stanu Grubač, osamdesetogodišnju staricu, zatekao sam u neobičnom poslu.

Brinula je o unučićima od ćerke, obolelim od dečijih boginja. Roditelji su morali u Zagreb a baba Stana je primila naredbu.

Deca moraju da miruju.

- Ali, ne znam ko zapravo koga čuva! - kaže ona u šali.

- U mojoj kući je šest meseet boravio drug Kardelj, a kasnije i njegova supruga Pepca.

Drug Kardelj je mnogo radio i kod njega su često dolazili mnogi drugovi.

Kod mene su skojevci, zapravo dolazili, već onda kada su se začule prve puške.

Ali, kada su partizani otišli iz Jajca za nas su nastale prave muke.

Šta sve nisu neprijatelji činili da nas unište.

Mene su stalno pozivali, jer su mi muž i četvoro dece bili u partizanima.

Nije bilo spokojstva ni za Zuhru Bibić, ženu koja je u svojoj kući, primila Josipa Broza po njegovom dolasku u Jajce, 17. avgusta 1943.

- Tito je kod nas spavao. I radio. Sećam se, i pored tolikih godina, nekih detalja. Isto kao što je iznenada došao u našu kuću, iznenada je i otišao. Jedne noći sam probudila se i videla da ispred kuće nema straže i da su vrata otvorena. 

Viknula sam i kada su se razbudili ukućani, pošli smo da pogledamo. Ali, Tito i pratnja bili su već daleko. Osetili su da se neprijatelj približava ...

Dok je ležao bolestan, pitao je da li je stara Bibićka živa. Zamislite, onako bolestan setio se mene.

Zuhra Bibić sa svojim unucima (foto: Zoran Tatar)

U hotelu "Jajce" upoznajemo grupu Dubrovčana. 

Pričamo uz ručak o malim-velikim ljudima koji su proslavili gostoljubivost naroda ovog kraja.

Vreme koje tražimo sve je dalje. Kako to prevesti na današnji jezik? Da li od mladog pesnika Zijada Smajlća napraviti metaforu. U njegovim se očima vldela tuga što ne može da nam pomogne jer mora na Duvanjske večeri poezije.

Obrada: Yugopapir (Praktična žena, novembar 1980.)




Podržite Yugopapir: FB TW Donate